Откако је ова, коронална, несрећа свијет прекрилила, и свакоме живом човјеку у живот се засјекла, многи су се у несрећи нашли; са послова отпуштени, бизнисе погубили, животне планове одложили. Наједном, коначно, дошло се до тога да се сад времена, понегдје и напретек, има и, хтјели не хтјели, људи су се окренули једни другима и нашли времена да препознају једни друге: мужеви своје жене и жене њих, дјеца родитеље и родитељи дјецу.
Од вишка времена неки су се окренули ”сокоћалима” својим и преко друштвених мрежа почели да размјењују разна своја сочињенија. Нека од тих остварења заиста су забавна, виспрена, и на тренутак, развијавала тешке облаке, наднесене над наше главе. Жао ми је што те ведре и вицкасте клипове нисам сачувао. Била би то лијепа антологија ведрине
Примјетио сам, међутим, један тренд у ”сокоћалском” стваралаштву што ме је нагнало да о тој појави мало озбиљније размислим и, на крају, да се и забринем. Све је више тих сочињенија која приказују животиње – псе и мачке, најчешће – као разумна и осјећајна створења, одлично друштво људима и замјену за нешто чему замјене не може бити. Црвена нит тих остварења је: људима нису потребни људи, родитељима дјеца ни дјеци родитељи; довољно је да се окружиш слатким драгим куцама и мацама и да пун живот имаш.
Познато је да свјетски моћници одавно раде на ”смањењу свјетске популације”. Овом формулацијом заогрнута су сва она средства за спречавање рађања, до оног грозоморног черечења милиона немоћне дјечице у утробама њихових немајки. Бил Гејтс вели (GatesNotes) да богате и развијене земље нису проблем. Другим ријечима, њихов план се ту остварује. Безживотна Сахара се шири. Проблем су, како каже, неразвијени крајеви свијета па он, ”милосрдни”, прискаче у помоћ и тамошњим женама нуди ”боља средства за ограничавање рађања и смањења обима породице”. Када је Трамп укинуо америчка издавања за абортусе по бијелом свијету, ускочио је Трудо са хиљаду и четири стотине милиона – као да никаквих проблема у својој кући нема – да попуни празнину коју је Трамп изазвао. (Globe and Mail, јун 2019.
С неким мојим пријатељима, скоро свакодневно, идем у дуга ходања. Док ходамо, срећемо многе који, такође, чине жртву своме здрављу. Једном смо, у исти трен, закључили: нигдје дјетета да ти поглед разведри, а свуда куца и керова чистих раса и разних мјешавина. Мој кум живи у престижном крају града, у згради која има 23 спрата. Могао бих се заклети да за све ове године, колико се посјећујемо, не сјећам се да сам икада у лифту са неким дјететом био, а нагледао сам се преобилно куца и кучића, керова и керетина
Те младе жене и младићи у најбољем животном добу, очигледно, одлучили су да се не упуштају у изазов живота, у брачну неизвјесност и батргање с досадном и цмиздравом дјецом. Ови клипови, са којима сам причу започео, треба да их утврде и забетонирају у њиховој трагичној животној грешци. Гледам, слика пса, тужног погледа, а текст овако слови: ”Понекад погледаш у очи пса и помислиш – човек. А онда погледаш у очи човека и видиш – џукела.” Закључак: са псом си увијек сигуран; мани се људи. Па онда, неки несрећни шљокаџија празни чашице а са њиме његов пас ”другар” исто чини: спретно, шапама, – мал’ не рекох, рукама – дохвата чашицу и спретно је искапљује. Најпреварнији прилог, који ми је стигао, приказује, у првој сцени, младу жену како са њеном куцом носи некакво грање за ложење. Куца обучена у слатко дјечје одјелце, тапка на двије ножице и на леђима носи своју корпицу. ”Слатко” да га керољупци, са све корпицом његовом и одјелцем, прогутају. Потом се нижу сцене како му ”мајка” у њушку, пардон, у ”уста”, ставља новац и оно тапка улицаом, на двије шапице, до продавнице. Напуњена му његова корпица и оно плаћа свој пазар. Завршна сцена: ”мајка” и ”дијете” њено уживају поред камина заједно, гледајући телевизију. Па ко да пожели нешто боље од овога
Јасно је да су велики труд и позамашна пара уложени у ове бајкице. И огромна се средства улажу да се докаже недоказиво. Читам како на неком универзитету пенсилванијском врше опите са свињама и саопштавају да свиње ”показују окретност у понашању и менталну флексибилност”; научиле да играју игрице, схватају концепт игре и, шта више, способне су за дубље разумијевање свијета око њих. Елон Маск уградио чип у мајмуна па сад мајмун с технологијом барата и он игрице игра. И ето, напречац, доктора наука да нам кажу како ће нас ова истраживања нагнати да ”преиспитамо наш однос према животињама” и претресемо свој морални кодекс
Не дај, Боже, да се помисли да ја имам нешто против животиња. И сам сам имао вучјаке и друговао с њима. Заувијек су ми остала драга сјећања на њих. И поред свега, никад ми није могло пасти на памет да ми је пас, па макар био он мој Вук-вучјак најбољи пријатељ, а још даље од тога да би ми могао бити замјена и надокнада за било које од моје дјеце.
”Помодарство које се огледа кроз држање “кућних љубимаца“ у становима, посвећеност псу (или другој животињи) до мјере која превазилази оквире разумног, човјека води до отуђености од човјека и Бога. Тај процес траје годинама, а завршава тиме да је љубитељ животиња неспособан да прими или узврати љубав некоме осим животиње. Загледани у приврженост коју животиња инстиктом показује према човјеку или другој животињи, не виде око себе оне који могу да им пруже истинску љубав. Љубав према кућним љубимцима је новијег датума, али видимо појединце како свакодневно и више пута посвећују своје вријеме четвероношцима или бар двоструко више но својој дјеци у било којем периоду живота. Дјеци су обезбједили вишечасовну занимацију игрицама, криву кичму, неправилан ход… а псу су посветили себе у пуној мјери. За истог им није тешко устати врло рано или окаснити у ноћ како би шетали, причали му, окупали га, нахранили, у стану удисали смрад животиње и хране коју им купују.” (с.М.В.
Овај велики град, у којем живим, у утроби својој заробио је много наше дјеце. Друга генерација, у статусном смислу, надмашила је значајно своје родитеље. Успјешни адвокати, доктори, инжињери, за своје робовање добро су плаћени. Увелико круне своје тридесете, а још су увијек сами. Многима од њих сам говорио да преиспитају, док још времена има, своје приоритете. Велим им: родите дијете, обогатите се тим искуством па онда и кроз његове мудре окице посматрајте живот. Докторати, дипломе, надувани банковни рачуни и друге трице и кучине неће ти утјеху дати ни радост пружити кад се на крају дана, исцрпљен и исцијеђен, сам и ојађен, стровалиш у неки ћошак свога огромног, а празног, стана
Не заборави у својој журби и ужурбаности да су, како пјесник каже, ”деца украс света”, па и твога живота ако то, ако мудрости имаш и тај украс зажелиш.
