Најава: Приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" у Епархији нишкој

Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

25. 11. 2021.

Протођакон др Дамјан Божић: Некролог протопрезвитеру Војку Михајиловићу (1978 - 2021)

 

У суботу, 20. новембра 2021. године, након Свете Литургије коју је служио у храму Светих цара Константина и царице Јелене, изненада је уснуо у Господу парох трећи пожешки протојереј Војко Михајиловић. Поводом упокојења протопрезвитера Војка Михајиловића из Пожеге, преносимо у целини некролог др Дамјана Божића, протођакона Саборне цркве у Београду и главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије „Православље“.


Додатак сећању на драгог пријатеља и школског друга, оца Војка

Протопрезвитер Војко Михајиловић

1978 - 2021 

И КАДА РУШИ, БОГ ГРАДИ

„Јер је мени живот Христос и смрт добитак.“

(Фил. 1, 21)

Без обзира колико човек воли или колико је пак вољен, смрт је тренутак који ставља тачку на наше љубави, пријатељства и односе. Крај животног пута оца Војка, је још један живописан подсетник на ову тужну стварност јер „...људима предстоји једанпут умрети“ (Јев. 9, 27). Смрт нас испуњава тугом и то са правом, јер је смрт наш непријатељ (1. Кор. 15, 26). Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и стати пред нашег Господа.

Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава. Размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњене лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе. Кроз главу нам пролазе мисли, осећања, кривице и сећања.

У суботу, 20. новембра, а када Црква прославља и сећа се Света тридесет три мученика у Метилини и Светог Лазара, након Свете литургије уснуо је у Господу протопрезвитер Војко Михајиловић, парох пожешки. Рођен је 28. јула 1978. године у Сјеници као други син од оца Драгише и мајке Десанке Михајиловић. Старији брат Душан као и млађи брат Мирослав, такође су свештеници. Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену са успехом је окончао 1998. године. Само неколико месеци након положеног матурског испита, без одлагања започиње одслужење војног рока, такође у Призрену. Као редован војник 1999. године учествовао је у одбрани своје земље од НАТО агресије. По одслужењу војног рока ступа у брачну заједницу са својом изабраницом Зорицом Ђурић из Сјенице. У чин ђакона и презвитера рукоположен је 2000. године руком Епископа милешевског Филарета. Службовао је у Божетићима код Нове Вароши, Пријепољу и Вруљи код Пљеваља. На празник Св. Димитрија 2011. године, Епископ милешевски Филарет одликује оца Војка чином протопрезвитера као знак признања за његов пожртвовани рад на повереним му парохијама.  Исте године, 2011. Епископ жички Хризостом прима оца Војка у свезу клира Богом-чуване Епархије жичке и поставља га за пароха брековачког. Због изузетне ревности и љубави према Црквеном благољепију, Епископ др Јустин 2018. године поставља протопрезвитера Војка на трећу пожешку парохију где га је смрт и затекла. Са протиницом Зорицом изродио је две кћери, Анастасију и Кристину. Радовао се када  му је супруга саопштила да је у благословеном стању и да ће ускоро добити сина. Рођење трећег детета није дочекао. У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен наш школски друг, Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Епископ милешевски Атанасије уз саслуживање великог броја свештенства и монаштва. Епископ Атанасије у својој беседи над одром оца Војка, између осталог је рекао: „Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате.“

Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи: Како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, јесте вера али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosus-а присутног код свих људи. За православне хришћане тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Смрт јесте тежак губитак, али је мени живот Христос и смрт добитак (Фил. 1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павле пише као хришћанин и пише нама хришћанима. Ако будемо имали однос са Господом чак и када умремо добијамо благослов, тј. смисао. И када руши, Бог гради, јер умрети значи добити, а испратити некога на вечни починак значи сусрести се поново са њиме.

Живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати. „И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле“ (Откр. 21, 4).

Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души протопрезвитера Војка, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој драги пријатељу и школски друже!


У име генерације матураната

призренске богословије 1993/1998

др Дамјан С. Божић

протођакон Саборне цркве у Београду и

главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље“