„И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“(Еф. 6,4).
Свако јутро у којем, журећи да стигнем на аутобус за Цетиње, пролазим кроз раскопану и блатњаву Маинску улицу, неизоставно присуствујем сцени која ме сваки пут једнако порази. Наиме, неких пар стотина корака далеко од жељезног моста налази се мјесто у којем отац увијек у приближно исто вријеме довози своју ћерку. Он на себи носи плетену капу, раднички комбинезон и дубоке ципеле.
Међутим, ћерка, која би могла имати неких тринаест или четрнаест година, на себи има фирмирану одјећу. Готово сваки пут отац устаје и отвара јој врата на сувозачком мјесту свог скромног и старог аутомобила, како би она лакше изашла, будући да у својим рукама држи торбу и новији примјерак ајфона.
Од ње се раставља увијек истим ријечима, у којима је опрезно подсјећа на то да, кад заврши са школом, обавезно се јави својој мајци како би на вријеме за њу поставила ручак. Дјевојчица му на то готово никада не одговори.
Мјесто на којем се растају се налази неких пет минута хода до школе и њој није никакав проблем да ту раскопану и блатњаву деоницу прође пјешице, само да њено друштво не види како изгледа њен отац, чиме се бави и у каквом ју је ауту довезао.
Једном приликом, када сам ухватио његов поглед пун љубави и поноса са којим је испраћао своју ћерку, тај моменат је у мени породио читав низ питања: колико одрицања му је требало да би својој дјевојчици обезбедио одјећу, телефон и статус у друштву?
Колико пута су он и супруга остали гладни за трпезом? Колико пута је морао да одбије позив на пиће од стране својих пријатеља, због тога што није имао да плати бар једну туру? Када је задњи пут негдје изашао са својом супругом? Колико је протекло од последњег пута када је био у свој родни крај у којем све ређе одлази, због тога што за то нема могућности?
Међутим, родитељство, између свега осталог, подразумијева и то да човјек буде спреман да се одрекне властитих задовољстава и комфора, ако је то на корист његовој дјеци. Невоља је у томе што угађање хировима наше дјеце никако не може бити њима на корист. У времену материјализма, у којем на васпитање дјеце све више утичу јутјубери, влогери и блогери са интернета,а све мање родитељи и наставници, једино је истрајавање у, како каже апостол Павле, васпитању и науци Господњој оно што дјецу може извести на сигуран и прави пут.
Ове седмице је започео Божићни пост. Називи последње три недјеље овог поста – Дјетинци, Материце и Оци, нас упућују и на то да се његов духовни дио састоји, између осталог, и из промишљања о породици и правилном одгоју дјеце. Зато смо сви дужни да се у овим данима издигнемо изнад властитих обавеза и посветимо додатну пажњу својој дјеци.
Такође смо дужни и да размислимо и о начинима на којима пројављујемо своју љубав према њима. Ако се пројаве љубави састоје само из испуњавања њихових жеља, онда ће их такво васпитање удаљити од правих вриједности, а нерјетко и од сопствене породице…
ђакон Павле Љешковић
