У уторак 30. новембра 2021. године, на празник Светог Григорија Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у насељу Сушица. Преосвећеном Владики су саслуживали протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је Владан Степовић, док су за певницом појали Страхиња Савковић, Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије.
По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у данашњем прочитаном Апостолу кога смо сада овде чули, Свети апостол Павле нам каже како се сваком крштеном човеку даје пројава Духа Светога на корист нашу – и додаје Апостол: „ Једноме се даје кроз Духа реч мудрости, а другоме реч знања о истоме Духу, а другоме вера по истоме Духу“. Заиста браћо и сестре и децо Божија, ми Духа Светога задобијамо на дан свога крштења. Тада у новокрштену особу улази Дух Свети кога, ако се новокрштени придржава вере у Христа, Дух Свети води и руководи кроз цео његов живот. Дух је тај који оживљује, који оживотворава, који даје дух живота. Зато у Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи наша Црква. Шта је то што Апостол Павле данас каже, да се даје пројава Духа Светога на корист, шта је то? То је оно што је човеку корисно у овоме и ономе свету. Корисно је само оно што човеку служи на спасење. Као што је корисно и само добро које служи на добро. Оно је добро зато што нам се даје Духом Светим. „Добро чините да вам се не досади“ – каже Апостол Павле. Дакле, добра, драги моји, никад много, а зла и једна је кап не много него премного. Апостол Павле нас учи да размишљамо шта је то корисно и одговор Цркве Христове и Светих Отаца да је само једно једино корисно за свакога човека, управо оно што сам рекао, што је њему потребно за овај и онај свет. Зашто кажем овај и онај свет? Зато што ми живимо у овоме свету за сада и овим начином живота каквим живимо у овоме животу ми у ствари тиме стичемо и онај живот или губимо онај живот.Ако нам овај живот буде у добру онда ћемо се у добру наслађивати и у ономе свету. Дух Свети открива ту тајну, браћо и сестре, тајну и овога и онога света. Не смемо да занемаримо живот у овоме свету, јер смо у њему али како нас учи Црква, хришћани нису од овога света, јер Христос каже – када су гонили хришћане мене су гонили и вас ће гонити.. Да сте од овога света – каже Христос – свеет би своје љубио, а како нисте од овога света, свет мрзи оно што је Божије. Значи зло мрзи све што је Божије. А шта је Божије? Све оно што је добро. Вера, нада, мир, трпљење, љубав, кротост, све је то добро које никада не пропада. Зато човек и једну кап добра које учини, неће остати ненаграђена, јер је Бог свемилостив, свевидећи и Он ће наградити сваку кап нашега добра. Наравно, ако чинимо зло, онда се зна шта зло повлачи. Зло вуче злу. А шта је то најважније у оба света? То је у ствари Царство Небеско. То је оно што Господ каже: „Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се друго додати“. Кад човек тежи добру, а добар је само Бог, он мисли и размишља о добру, а када човек не размишља о добру онда ће његове мисли да лете као перијеи неће се усмерити ка добру. Све док се човек не усмери на добро, његово биће ће бити духовно осакаћено и неће бити нахрањено Духом Светим. А Дух Свети нас води и руководи, као што рекох. Дакле, да иштемо најпре Царства Небескога и правде његове, не правде људске. Има и добре правде људске али она никада не може бити упоређена са Божанском правдом. Правда је људска варљива. Сад живим за правду, сад хоћу да погинем за правду, а сутра нећу ни да помислим на правду. Другим речима, Апостол хоће да нам каже да је једино корисно за човека богочовек Христос. Зато човек треба да отвори срце своје да би се у њега уселио Бог, јер је срце човеково најомиљенији дом Божији. Бог живи у сваком човеку, оном човеку који носи Бога у себи, који верује у Бога. Сваки је хришћанин потенцијални светитељ. Срце треба да отворимо да у њега уђе Бог. У срцу, ви то боље знате од мене, станује и добро и зло. И љубав и мржња, и Бог и ђаво. Шта ће човек да одабере, коме ће да служи то од њега зависи. Ако се определимо за Бога бићемо Божији, и јесмо Божији. Ако се одрекнемо Бога онда ћемо прихватити онога другога који не жели никаквог добра па ни самоме себи, а камо ли да жели добра човеку и његовом спасењу. То што је корисно јесте богочовек Христос и Његово Јеванђеље. Јеванђеље би требало да буде путоказ свакога човека на овоме свету. Зато што ћемо у њему наћи много више одговопра на сва наша питања, проблеме и недоумице. У Јеванђељу има више одговора него што цело човечанство може да постави питања. Да би човек носио Бога у себи, он треба да отвори своје срце да Бог уђе у њега. Зато и каже у Јеванђељу: „Ево стојим крај врата твога срца и куцам и ако отвориш, настанићу се Ја и Отац мој са Духом Светим“. Погледајте то смирење Божије. Бог који је створио сву твар. Он, господар нашег живота, се толко смирава и траже од Његовог слуге даму отвори срце своје да Бог уђе у њега. Зашто? Зато што је Бог човеку дао слободу да се може определити да ли ће чинити зло или добро. Зато и човек највише и личи на Бога, управо по датој слободи. Проблем је када се слобода злоупотреби, јер у њој је и рај и пакао. Зато када се чоовек слободно опредељује за ово или за оно, треба да буде светан да мора и да одговара на шта је употребио своју слободу. Није слобода да могу чинити шта хоћу, јер како каже Апостол Павле: „Све ми је слободно али ми није све на корист“. Слободно је човеку да учини зло, да убија. А јели то корист? Није. Зашто то чини? Опет, браћо и сестре, што је злоупотребио своју слободу и своје звање као хришћанин; што је злоупотребио место на којега је Бог поставио. Свако од нас има своје место и звање и све док служимо ономе који нас је поставио ту где јесмо, значи да чинимо то из љубави према Богу и другоме. Благодатни дарови Духа Светога се користе само онда када сваки дар, које човек добија, бива на изграђивање, назидавање и на поправљање. Дакле, нама се даје благодат Духа Светога на изграђивање, да човек изграђује, исправља, попуњава себе и осети како је то лепо бити испуњен љубављу. А како је мучно када је човек испуњен мржњом. Мржња измени разум човеку да када човек чини зло мисли да чини добро. Љубав га чини савршеним али она љубав која је спремна на жртву. Не из интереса већ из праве љубави што желим да помогнем другоме и другоме будем на корист. Духовни дарови су дати да служе спасењу, а не на хвалисање. Имате ви људи који поседују неке дарове па уместо да их умножавају они се хвале њима, а у ствари на такав начин губе. Наше је да дарове које примамо и које смо примили од Бога не да чувамо већ да их умножавамо да би и други могли да се послуже њима. Човек не сме да буде себичан, саможив и славољубив. То није хришћански. Хришћанскије да волимо свакога човека баш онакав какав јесте. Страшно је што они који се не поправљају, неће да увиде другога који се поправља, већ мисле да су оно што су они замислили и оно што они знају то једино испавно и савршено. Када је човек испуњен Духом Светим, испуњен је и свим врлинама. Кроз његово биће струји благодатна сила Божија. Тај човек је радостан у души и када га снађу невоље и искушења јер има радост у Богу. Радостан је зато што има мир са Богом, са собом и са другима. То је тај мир који превазилази сваки ум и зато Апостол Павле каже: „Гледајте да мир имате једни са другима, поготову са онима који су у вери“. Кад човек све своје бриге пренесе на Господа кроз молитву, подвиг, љубав, веру и пост онда се кроз таквог човека усељава мир Божији. Када човек нема мира Божијега у себи он је немиран, незадовољан, све му смета, сви му сметају, а једино самом себи не смета. Обзидао је себе собом. Не дозвољава ни Духу Светоме да уђе у њега и да га просвећује и освећује.
Ево, драги моји, ми се налазимо на почетку Божићног поста. Пост нам служи најбоље ако га постимо како треба. Није само у уздржавању и неједењу мрсне хране него уздржавање од свакога зла. Пост нам служи да уђемо у себе кроз молитву и да сагледамо себе изнутра. Све док човек не види себе изнутра само ће гледати другога,а на себе неће обраћати пажњу. Гледаће какав је ко, шта тај други ради, а никако да се сетим шта ја радим. Где су моје мисли. Човек док не сиђе у себе и док не види себе из себе и док не призна себи себе никад неће имати задовољства и среће. Кроз пост, молитву и хришћански живот задобијамо дарове Духа Светога и управо кроз то јеванђелско живљење стичемо мир у себи. Видите, много је немира у свету. Много се књига написало о миру али је све мање мира и све више немира. Треба волети Бога и човека и доживљавати их као себе самога и тако ће настати мир.
Нека да Бог да и ми, браћо и сестре и децо драга, кроз овај пост идемо ка томе миру, а Божић је управо празник мира и радости, и ако постећи, молећи се и размишљајући о том значајном догађају зашто се Христос родио ради нашег спасења, онда ће на Божић бити права радост. Онда ћемо осетити присуство Бога. У супротном, Божић ће нам проћи са неким бољим ручком, да тако кажем, а нећемо осетити ту духовну радост коју Божић носи са собом. Нама треба радости. Нећете ми замерити што ћу ово рећи, данашња наша радост више изгледа као неко забављање, а не као права радост. Радости нема без правог и истинског хришћанског живота. Бог вас благословио. “.
Извор: Епархија шумадијска
