Јеромонах Макарије, игуман савински: Пут смирења је пут живота, пут гордости је пут смрти

 

Бесједа јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина, коју је изговорио на Светој литургији коју је служио у овој светињи у недјељу 28. новембра 2021. године на почетку Божићног поста.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, када долазимо у храм Господњи, треба да знамо, прије свега, да Бог чује сваку нашу мисао без да је претходно изговоримо својим устима. Бог осјећа и сваку намјеру нашег срца, све оно што ми хоћемо и што смо у суштини. Већина људи не зна или, боље речено, не види оно што је у њиховим срцима. Најгоре стање у које човјек може да западне је да замијени истину за лаж и лаж за истину, што се у отачкој литератури зове прелест. Прелестити се значи постати онај који се противи Богу и постати онај који је лицемјеран. Постати онај ђавоимани о коме смо читали данас у Јеванђељу, гадарински ђавоимани, човјек у кога се уселио легион, не један, него легион демона који су га мучили и гонили. Свако од нас може у себи да препозна исто ово, мање или више. Тек када дође у такву ситуацију човјек ће истински завапити Богу. Човјек ће завапити Богу тек када осјети да је немоћан и да чини нешто што неће, да чини гријех, иако се труди да га не чини или барем има мисао да не чини гријех. Читајући Свето јеванђеље или по сопственој савјести, човјек види да се у њему дешавају неке буре гдје он, како каже апостол Павле, хоће да чини добро, али осјећа да се у њему налази нека сила која га, иако он жели да чини добро, тјера да не чини добро него зло. За такво стање апостол Павле каже да је то гријех који живи у човјеку. Свако ко се озбиљно бави духовним животом наћи ће у себи све ове проблеме. Онај који их не налази, још увијек се није почео обраћати Богу на истински начин. Онај који сматра да му не треба поправљање, да је довољно исправљен, је у стању ђавоиманости, само што Бог још увијек није допустио да дође у тако лоше стање и изгуби контролу над собом.

Милостиви Бог ограђује човјека Својом благодаћу, надајући се да ће се човјек, када схвати колико га Бог воли, истински обратити Богу свим срцем.

Добро обратимо пажњу шта радимо и чиме се бавимо у свом животу? Чиме се бавимо у свом срцу? Јесмо ли ли завидљиви? Показујемо ли прстом на друге како су они криви, како нам је крив комшија, рођак или брат или нам је крив неки политичар пошто сад сви, гледајући телевизију, тумачимо шта је ко требао да уради, или се бавимо шта комшија треба да уради и паметни смо за све друге осим за саме себе. Док год смо у том стању, треба да знамо да смо у стању промашаја и одсутности благодати Божије. Како каже Свето јеванђеље, онај који мисли да има нешто сам тај нека зна да се удаљио од Бога јер ништа нема без Бога. Без Бога не можемо ништа чинити иако неко мисли да он чини нешто сам. То је прелест. Да би човјек то схватио и био са Богом, прије свега треба да стекне смирење. Ако нема нема смирења, човјек није са Богом, он Богу се противи, мислећи да Му служи као ови гадарински свињари. Када им је Бог открио Своју силу они су рекли: Иди ти од нас, не требаш нам. Хоћемо да радимо оно што ми желимо. То значи ово што смо данас читали из Светог јеванђеља.

Људи не желе Христа. Он им смета. Иди Ти Христе, хоћемо да радимо оно што ми желимо. Хоћемо да будемо ,,мудри”, ,,паметни”, да другима држимо слово, хоћемо да се ,,молимо”. Ми се наводно молимо, а да ли заиста то радимо, и на који начин, то треба да се запитамо. Ако немамо духа смирења, опет се враћамо на исто, ми се тада не молимо,  јер немамо у себи Духа који се моли у нама, а то је Дух Свети који се моли уздисајима неисказаним, како се каже у Светом писму. Треба у себи да препознамо тај Дух Свети  којим смо запечаћени на крштењу. Он треба да се моли у нама, да нас надахњује да се молимо за оно што нам је потребно и корисно и то је оно што треба да ослушкујемо у својим срцима. А како можемо да ослушкујемо у својим срцима благодат Духа Светога кад смо ми постали ,,учитељи”, ,,молитвеници”, ,,проповједници”, па ,,тежимо ка светости”. Гдје је ту смирење? Гдје је ту покајање? Гдје је ту смисао почетка нашег поста, Божићног поста, који је данас почео?

То што смо промијенили храну и не једемо мрсно може нас одвести још више у дубину пропасти ако не размишљамо и не пазимо на смирење. Све то нас може одвести још дубље у пропаст јер мислимо да радимо нешто корисно и да службу Богу приносимо. Добро се запитајмо на којем се путу налазимо. Да ли смо на путу смирења, који је пут живота, или смо на путу гордости, који је пут смрти. Окрените се данас, кад изађете из храма, или овдје у храму умјесто што причате међу собом, и препознаћете гдје се налазите. Надам се. Јер ако не препознамо гдје се налазимо нећемо ни имати заједницу са Богом и наше ће долазак овдје бити узалудан, долазићемо у цркву и одлазити из ње празни.

Озбиљна су времена, браћо и сетре. Увијек су и била озбиљна времена. Никад није ни било лаких времена да би човјек могао да живи духовним животом. Зато треба да обратимо пажњу јер нема много времена. Покајте се јер се приближило Царство небеско, позива Свети Јован Крститељ у својој првој проповиједи. Христос је ту, пред вратима, куца на врата свакога од нас. Нико од нас не зна кад ће се завршити његов земаљски живот и шта ћемо имати да принесемо Христу, шта ћемо имати да Му дамо. Нашу гордост? То Христос не прима. Господ прима и препознаје оне који су слични Њему. Препознаје оне који су своја срца отворили да Христос може да уђе у њих. Христос улази у кротко и смирено срце. Кроз кротост и смиреност и ми ћемо осјећати истински живот у Богу и човјекољубље према другим људима, бићемо милостиви јер је Бог наш милостив. Будимо милостиви истински, а не по нашим жељама и бојама јер је таква  милостивост ђавоиманост, какаву је имао и овај гадарински бјесомучник, о коме смо читали у данашњем Јеванђељу, у кога се  уселио легион демона. Управо је толика разлика између наше воље и онога што треба чинити по Христу. Ако не будемо пажљиви изгубићемо и спасење. Зато добро пазимо куда идемо, да ли идемо путем смирења, покајања, или идемо путем гордости који је пут у смрт. Ако до сад нисмо ишли истинским путем смирења, мијењајмо пут од данас. Сад! Од овог тренутка, од овог часа почнимо да се мијењамо, кајемо. Рецимо: Боже, опрости ево цио сам живот промашио, али ево сад постављам нови темељ свом животу, темељ смирења и од данас крећем да се мијењам према свима. То је пут и то је кључ за почетак. На оваквом темељу се изграђује наш живот и отварају видици вјечног живота.

Ако наставимо да ходимо овим путем до свог задњег издисаја, бићемо на путу живота и видјећемо Христа још у овом животу. Видјећемо  Његову благост и љубав не само на себи, јер је то егоизам, већ ћемо видјети како се Христова љубав излива на све људе. Тек ћемо тада стећи истинско смирење о којем нажалост, већином узалудно, читамо пред Свето причешће када кажемо: …Који си дошао у свијет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Када не будем видио друге грешнике, и не будем имао потребу да другом дајем неку науку и поуку. Не видим да другима треба јер је мени потребна и поука и наука Христова. То је темељ! Кренимо данас од тога. Ако не кренемо данас, кренимо онда сјутра, ако не ни сјутра, хајде онда следећи дан. Постављајмо изнова и изнова тај темељ како би остали на путу смирења. Тек ће тада благодат, утјеха и истински живот у Христу бити у нама, тек ћемо тада наћи Царство Божије које је унутра у нама.

Тада ћемо наћи истински одмор, по Христовим ријечима: Дођите уморни и натоварени, Ја ћу вас одморити. Једино се тако можемо одморити, а не на начин што ћемо ићи на плаже и путовања, бјежећи на разне стране. Све то нимало не одмара. Нигдје нећемо наћи мир јер је он унутра у нама. Унутра у нама наћи ћемо Христа и мир, онај  истински, словесни мир и словесни одмор. Онда нам неће требати никакви одласци и склањања било гдје јер ћемо се одмарати тако што ће се Христос одмарати у нама, нашавши покој и успокојење у нашим срцима. Љубав Божија тражи да се успокоји у људском срцу. Његова љубав жели да, уласком у људско срце, тај спокој, покој и мир да и нама, уносећи га у нас уласком у наше срце. Љубављу Христовом ће нам се отворити истинска врата за која сам Господ каже: Ја сам врата. То су та врата. Само кроз Христа ми улазимо у Вјечни живот и Царство небеско. Зато, још данас поставимо тај темељ, темељ смирења. Признајмо: Ја сам грешник и нема другог грешника до мене самог јер  Христос воли и љуби сваког човјека, а најприје онога који себе сматра истинским грешником. Таквом ће се, кроз покајање, отворити вјечни живот, вјечно блаженство и Царство Оца, Сина и Светога Духа. Амин.