Type Here to Get Search Results !

Епископ Јован: Вечни живот у заједници са Богом је наш циљ

 

У четвртак 2. децембра 2021. године, када наша Црква молитвено прославља Светог пророка Авдију, Светог мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију и четрдесетодневни помен уснулој протиници Мирјани Смиљковић, супрузи архијерејског намесника космајског, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, у храму Светог Деспота Стефана у селу Бабе.

Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Радич Радичевић, јеромонах Евтимије (Јутрша) настојатељ манастира Јошаница, јеромонах Серафим настојатељ манастира Тресије, протојереј Дејан Лукић, протонамесник Горан Лукић, јереј Милош Виленица, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

Након прочитаних јеванђелских зачала, Епископ Јован обратио се сабраном народу рекавши да Свети апостол Павле у посланици Колошанима говори нам једну велику поуку која гласи: “И све што чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега (Кол 3,17)”. Ова поука и ове речи Светог апостола Павла дарују нам једно јеванћелско начело и јеванћелско правило за наш свакодневни живот, а то је да све што чинимо да чинимо у славу Божију, да чинимо у Име Онога кроз кога се ми једино и спасавамо. Ове речи и ова поука значе да нам све у животу треба бити обухваћено Господом Христом, све да буде у Њему, кроз Њега и од Њега. Јер све што чинимо у овоме животу, а није Христа ради не води спасењу. Зато све што чинимо у овоме животу требамо чинити ради вечности, а не ради пролазности. Свака реч или свако дело имају своју одлучујућу важност по целокупни живот наш у овом и у оном свету. Језик свој можемо на добро да искористимо, али он може да буде и мач. Речју и језиком можемо да хвалимо Бога и човека, али можемо и да их осудимо. Зато је лепо наш српски народ рекао да језик нема костију, а све кости поломи. Ничим тако не можемо да унизимо и упропастимо човека као језиком, али исто тако ничим не можемо ни да уздигнемо човека као речима и делима. Све зависи од тога на шта употребљавамо све ове дарове које нам је Господ подарио ради нашега спасења и спасења другог човека.

Ништа људско није ни безначајно ни малозначајно, све има своју бесмртност, своју вредност, јер наше и добро и зло је бесмртно. Наше добро води нас у Рај, а наше зло у пакао, тј. у живот без Бога. Стога, ако се човек труди и живи у Богу и по Богу, онда он већ сада осећа рај у себи, осећа благодат Божију, осећа Христа. Ако све у животу будемо радили у Име Господа нашега Исуса Христа, онда се ништа прљаво, ништа нечисто, неће наћи тамо где је Христос, али се исто тако ништа прљаво неће наћи ни у човеку, ако човек има и носи Христа у себи. Све што чинимо треба да чинимо у име Божије призивајући Бога у помоћ. Тако ако будемо чинили све у славу Божију све ће се у нашем животу свршавати са успехом, а све што чинимо у славу своју пропашће.

Данас служимо Свету Литургију и благодаримо Богу. Служимо Свету Литургију у спомен Господа нашега Исуса Христа, али у исто време служимо Литургију и у спомен наш, тј у сећање, да се сећамо Бога, да се сећамо и другога, да се на Литургији кроз молитву сећамо и живих и мртвих, и ако пред Богом нема мртвих, пред Богом су сву живи, али када се сећамо и наших живих и наших мртвих ми њима чинимо спомен, подижемо спомен духовни. Стога треба да се трудимо колико год можемо да у овоме свету живимо у љубави са Богом и у љубави са другима. И да тако живећи иштемо од Господа оно што нам је најпотребније, а то је Царство Божије и правда Божија. Чинећи тако испунићемо оно што смо били дужни испунити. Ове речи Христове које нас упућују да тражимо Царство Божије, заправо јесу одговор на питање шта је најпотребније човеку и у овоме и у ономе свету. А то је Богочовек Христос. Уколико човек има Бога у себи, то значи да он живи хришћанским животом и да већ сада овде започиње то Царство Небеско, започиње живот у вечном и непролазном животу.

Данас, у овоме светоме храму служимо Свету Литургију у спомен Господа Исуса Христа, али и у спомен наше Мирјане. Овом Литургијом молимо се Богу и за живе и за мртве, и молитвом данас молимо Господа да јој буде милостив, да јој прими душу и да је смести тамо где нема ни бола, ни туге, ни патње, тамо где је радост вечна. Данашњи дан, по учењу Цркве, јесте најважнији дан, најважнији помен и најважније сећање за наше покојнике. Њена душа данас излази пред лице Божије, и прима привремени Суд Божији. Зато је јако важно да на данашњи дан посебно упутимо молитву Господу да јој Господ буде милостив и да остане у радости у Господу. Чувајмо молитвену успомену на нашу Миру и молитвом разговарајмо са њом, јер то је оно што може помоћи њеној души о свеопштем васкрсењу - наша молитва и наша добра дела која чинимо за наше покојнике. Молимо се и да Господ надокнади недостатак њеног присуства њеној породици коју је толико волела и за коју се жртвовала”, рекао је Епископ Јован.

Након Свете Литургије Преосвећени Епископ Јован служио је четрдесетодневни помен уснулој протиници Мирјани над њеним гробом, где су се сви присутни усрдно помолили за спасење њене душе, а потом се од ње пригодним речима опростио и новинар Радио Београда Србије господин Недељко Мирковић рекавши:

“Кад зајесени, за 40 дана увене што је некдан цветало, а ми сваки дан корачамо ка људима који нас чекају у мислима код оних који су нас напустили по некој вишњој промисли. Космај с Тобом и без тебе неће бити исти. Неменикуће са Тобом и без тебе неће бити једнаки. Сопот с Тобом и без тебе неће бити истоветни. Бабе су с Тобом добиле милост која те је красила. Упознали смо тебе Мирјана у порти дивног храма Светих апостола Петра и Павла у Неменикућу давних година. Отац Љубиша окупио је неке добре људе за добра дела. Знали смо да сачекамо праскозорје подно Космаја. Рана јутра у порти Цркве.  Ти брижна са добротом и племенитошћу које су те красиле доносила си јутарњу, окрепљујућу кафу. Било нам је топло као у животу. Нама је то значило као да смо у Неменикућу стекли нашу нову кућу. Као што си посвећено гајила своју децу, била благочестиви ослонац свом Љубиши, врла домаћица сродницима и пријатељима, зато веруј ми данас на реч, обавезала си нас да сузу из ока не пустимо или да се она јавно не види, него да саосећамо са Твојом душом, са свима који су ти били блиски, са онима које си знала. А њих није било мало. Опрости нама ако смо Те на било који начин за Твог живота повредили, растужили. Ти си достојанствено умела да прашташ.  Ми ћемо Тебе сачувати у мислима својим и сећању док нас траје. У памћењу где заборав не залази. Нека Ти је лак вечни сан”


Извор: Епархија шумадијска