Божићни пост траје већ недељу дана, а ове недеље можемо да сумирамо неке од резултата. Ако, наравно, има шта да сумирамо.
Ако погледамо на друштвеним мрежама, шта многе вернике сада највише брине, може се показати да су чинови поста – покајање, пажња према својој души, борба са страстима, брига о ближњем – нису на првом месту.
Вакцинације, политика и ратне гласине су тренутно у врху. Док су духовна питања негде у другом плану. То би се могло разумети међу неверницима, јер немају од кога да очекују заштиту од разних катаклизми. Али за верника свака стварна опасност је још један разлог да размисли о души и да се обрати Богу за помоћ. Авај, чини се да много људи занима нешто друго.
Већ смо говорили о томе како ђаво дели људе и како се то јасно испољава управо сада, током пандемије. И на крају крајева, било који борац-активиста за вакцинацију или против не покушава ни да размишља о томе колико су његови поступци и речи исправни, колико су заиста корисни и прикладни.
Стиче се утисак да веома, веома многи себе сматрају искључивим носиоцима мисије спасавања човечанства.
Али ево типичног примера, који све “мисије” своди на нулу. Хајде да размислимо о томе, ако човек у жару борбе почне да се радује нечијој смрти – било да је то особа која је одбила да се вакцинише, разболела се и умрла, или већ вакцинисана, што се такође дешава, разболела се и умрла. Такво ликовање, ма каквом паролом да се крије, недвосмислен је знак љутње и мржње према ближњем.
А слични примери се дешавају и сада, када смо позвани да припремимо своју душу за сусрет са новорођеним Спаситељем.
Али ниједан циљ, чак ни најправеднији, није вредан ако није освештан љубављу, ако је оскврњен злобом.
Исто важи и за све узнемирујуће гласине које шири штампа. Сваку информацију треба посматрати кроз призму питања: колико је она важна за спас моје душе? А онда се испостави да је веома, веома много на шта губимо време само љуска.
И зато, не једном или двапут, већ стално, морамо да се повучемо и питамо: како иде мој лични Божићни пост?
