Округли сто на тему „Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој” одржан је 12. априла 2022. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. О древном чину освећења светог мира, мироварењу, говорили су професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду: др Ненад Милошевић, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић и јереј др Србољуб Убипариповић.
Поред бројног свештенства и монаштва Архиепископије београдско-карловачке, предавању су присуствовали и преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава и умировљени канадски Георгије; главни секретар Светог Архијерејског Синода протосинђел Нектарије; директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило; декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић.
-Изражавајући се школским језиком за свето миро би се могло рећи да је оно ароматизовано освећено свето уље које се употребљава као видљиво средство додељивања силе и благодатних дарова Светог Духа. Помазивањем новокрштених овим светим уљем врши се света тајна миропомазања. Свети Дионисије Ареопагит каже да над оним над којим се савршава овај најсвештенији обред богорођења, тј. крштења, врши се помазивање миром, дарујући му тиме најитије богоначалног Духа. По мом мишљењу, свештена сликовитост символа означава да се Најбожанственији Дух додељује од Оног који се ради нас човекољубно, човекоподобно, осветио богоначалним Духом задржавајући истовремено неизмењивост суштинског божанства. Конкретно миропомазање се састоји из помазивања одређених делова тела новокрштеног уз свештениково изговарање речи: Печат дара Духа Светога, истакао је проф. Милошевић, који је након појашњења светоотачких текстова везаних за свету тајну миропомазања кроз богослужбене текстове и молитве приказао развој литургијског чина освећења светог мира.
-Вечерашњи вишезначни јубилеј је значајан како са харизматске тако и са богословске тачке гледишта узимајући у обзир стогодишњицу од присаједињења покрајинских Цркава и васпостављања Патријаршије, али и освећења мира које је савршено у нашој Цркви пре равно једног столећа. Отуда је овогодишње освећење мира благословена прилика за обнову благодати Духа Светог и умножење благодатних дарова у нашој Цркви, истакао је проф. Убипариповић који је, полазећи од најстаријег сачуваног византијског молитвослова Барберинског кодекса 336. из VIII века, подсетио:
-Ова тајна је била преобразована још у Старом Завету Господњом заповешћу Мојсију у вези са потребним мирисима за израду мира, као и помазањима које је извршио старозаветни судија и пророк Самуило. У назначеној молитви освећења мира истакнуто је да су хризмом или миром помазивани и сви који су бањом препорођења обновљени преко самих апостола и после њих преко епископа и презвитера до данас, што указује и на непрекинути континуитет заступљености светог мира и његов неоспорни значај у оквиру хришћанске иницијације. Иако је првобитна светотајинска пракса у апостолској епохи, као што смо чули, подразумевала да, после погружавања, на новокрштеног бивају полагане руке од стране апостола и њихових ученика, најстарија сведочанства о пракси помазивања новокрштаваних миром после полагања руку датирана су у II век.
-Када је посреди тематика могућег освећења мира по стицању аутокефалије наше помесне Цркве у доба Светог Саве, још увек нису начињена темељна и подробна истраживања. Изузев буле Папе Инокентија IV из 1254. године, цитиране од стране проф. Милошевића, као потенцијалног индиректног доказа да је Свети Сава, први Архиепископ српских и поморских земаља, могао самостално освећивати миро за нашу помесну Цркву, постоји још један детаљ из његовог житија који би могао говорити у прилог изнетог тврђења. Наиме, у Теодосијевом Житију Светог Саве садржан је врло значајан опис Савиног боравка у Египту, током његовог другог путовања на Исток. Том приликом је забележен организовани Савин пријем код египатског султана, ејубидског владара Ел Малика ел Камила (1218-1238), братучеда прослављеног војсковође Саладина. Теодосије овим поводом пише: „А султан, спремивши људе који ће га пратити до Синајске Горе, снадбе га довољно свима потребним стварима за пут, јер га веома заволе. Јер беше разумео да је син оца самодршца и да је западни архиепископ и даде му у почаст балсамовог уља и велики трупац изабранога ксилалога, и благовоне аромате индијске, сахара и финика да узме колико треба“. У низу ових султанових дарова, о којима је још пре десет година написао изузетан чланак колега Александар Савић са Филозофског факултета у Београду, прва три изазивају нарочиту пажњу. Ради се, дакле, о балсамовом уљу, великом трупцу изабраног ксилалога, тј. алојевом дрвету и благовоним индијским ароматима, од којих је Сави дато да узме колико му треба. У складу са тим, многоструко важна личност попут нашег Светог Саве, врло вероватно је тражила наведена вештаства или дарове као неопходне састојке за припремање и освећење мира у Цркви, чији је поглавар био све до одређења Светог Арсенија за наследника. Балсам, односно балсамово уље, заиста припада групи дванаест неопходних вештастава која се помињу у Барберинском кодексу 336. под насловом Σκευὴ νάρδου (уготовљавање или припрема нарда).
Након историјског и канонско-литургијског приказа чина освећења светог мира проф. Вукашиновић је говорио о чину освећења светог мира у обновљеној Српској Патријаршији:
-Ми данас засигурно знамо да је Карловачка митрополија самостално освећивала свето миро од 1. маја 1710. године по благослову патријарха Калиника I. Након уједињења покрајинских Цркава православних Срба у васпостављену Српску Патријаршију 30. августа 1920. године у Сремским Карловцима, на празник Сабора српских светитеља, свето миро је у нашој Цркви освећивано, или како се то каже варено, и освећивано десет пута. О тешкоћама које су пратиле овај чин говоре две чињенице, прва је везана за 1960. годину, када су се чланови Светог Архијерејског Синода морали обратити Светском савету Цркава за помоћ у прикупљању вештастава за освећење. Други пример је везан за само предвечерје Другог светског рата, 1940. годину, када је свето миро осветио патријарх Димитрије у Сремским Карловцима. Део новог светог мира је уништен у згради Патријаршије када су немачке окупационе власти 23. априла 1941. године то здање узурпирале. Епископ Венијамин моли тадашњег министра вера да ургира код немачких власти да оне посредују код усташких власти да се део новог светог мира из Сремских Карловаца пренесе у Београд. Тиме се јасно показује да различите геополитичке промене у свету у коме Црква обитава утичу на њен живот и у целини и у одређеним аспектима њеног постојања и деловања, закључио је проф. Вукашиновић.
Извор: Инфо-служба СПЦ / Телевизија Храм
