Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22).
Мислим, осећам и сведочим, драга браћо и сестре, да ове речи светога Апостола Павла најбоље објашњавају не лаку али и мудру и одговорну одлуку СПЦ у вези македонског црквеног питања. Одлуку засновану на љубави Христовој која жели да се сви људи спасу и да сви једно буду. У Њему, Господу Исусу Христу, и у Светој Цркви Његовој.
Ми Срби смо народ који има и врлине и мане. Често пута знамо да задивимо и Бога и Свете Анђеле. Често пута смо пак тешки и себи и другима, па знамо да обрадујемо и оног другога, оног непомјаника и оца сваког зла. Но, какви год понекад били, ипак смо, негде дубље, Божији народ, који има неку тајанствено сачувану доброту и мудрост небоземних размера. Зато смо често пута слични Христу на Крсту. Пљују нас често и Срби и не Срби. Распињу нас не ретко као Христа, и „пријатељи“ и непријатељи. И док страдамо за друге, говоре нам … Уааа, друге спасе а себе не може да спасе … Сиђи са Крста срама и поруге и спаси самога себе, па ћемо ти онда веровати. … А ми, Срби, и наша Света Српска Светосавска Црква, и са Крста поручујемо свима … Опрости им Боже, јер не знају шта раде …
Одавно, чини ми се, нисмо били толико слични Христу и Његовој голготској љубави која превазилази сваки ум, као оног тренутка када је у Скопљу, у Саборном Храму св. Климента Охридског, Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије објавио да признајемо и благосиљамо аутокефалију МПЦ – ОА. Јер, када је човек или народ заиста најсличнији Христу? Мислим онда када је на Крсту понижења, а он одговара само састрадалном и смиреном љубављу која ни на Крсту не тражи своје, већ и са Крста поруге и срама, више брине о другима него о самоме себи. Када само том узвишеном крстоносном љубављу побеђује сваку клевету, свако зло и сваку мржњу. И тада ђаво, клеветник, непријатељ сваке правде и сваког истинског јединства у Богу, нема решење за такав христоподобни љубавни шах мат. Зашто? Зато што клеветник живи и делује у лавиринтима логике палога и оземљеног човека. Христос Бог пак све то прескаче и све то небески надилази својом „лудом“ љубављу Божијом. Љубављу коју свет не може схватити али љубављу која победи свет и свако светско мудровање.
Ми смо дакле као Христова Црква на делу показали и љубав и жртву за македонски народ и македонске вернике али и за наш српски народ који живи у Македонији. У исто време показали смо и спремност да нас због наше христоподобне жртве љубави, пљују и не разумеју, и Срби и не Срби. Но, суштински посматрано, то уопште није важно. Бог нас веома добро разуме јер види и зна нашу љубав и намеру срца. А разуме нас својим срцем и братски македонски народ.
Сада смо у свој пуноћи поново једно у Христу и сада смо као братски народи и суседи још више и дубље отворили срца једних према другима али и могућност да заједно служимо Литургије у древним византијским, немањићким и македонским светињама. Служимо Богу и прослављамо његове и наше светитеље – свете равноапостолне Кирила и Методија; свете Климента Наума, Ангеларија, Горазда и Саву; светога Теофилакта Охридског; светога Саву Српскога и Лазара Косовскога; светога краља Милутина и светога цара Уроша; светог Николаја Жичког и Охридског, светога Јустина Ћелијског и светога Јована Шангајског. Јер сваки од њих је ударио дубоки печат љубави Христове у срца свих нас балканских Словена. Сада поново и заједно можемо служити Свете Литургије, братски и слободно, и на црквенословенском, и на српском и на македонском језику, и на било ком језику овога света јер Црква Христова сабира све народе и све језике у језик љубави Божије. На темељима љубави Христове која све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубави која жели да се сви људи спасу, дођу у познање истине и буду једно у Христу. Љубави која васкрсава из сваке смрти и која одгони сваки страх.
Архимандрит Петар (Драгојловић)
Извор: Ин4с
