У среду, 25. маја 2022. године, у Петој недељи - Самарјанке, када наша Света Црква слави Оданије празника Преполовљења, Светог Епифанија епископа Кипарског, Светог Германа патријарха Цариградског и Светог мученика Панкратија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница.
Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић.
За певницом је појао протојереј Драгослав Милован.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се обратио верном народу изразито надахњујућом беседом у којој је, између осталог, нагласио да нам је Господ из љубави даровао све оно што нам је потребно и у овом животу и оно што је потребно за вечни живот. Има ли ишта веће да је Бог могао даровати човеку, од тога што нам је Господ даровао себе. Зато Господ каже да нема веће љубави од ове, да ко и живот свој положи за другога.
Господ нам је даровао све и казао нам је да треба да се бринемо и за тело и за душу, јер човек није ни само тело ни само душа, него душа и тело. Зато нам је Господ дао чиме да хранимо тело, али дао нам је и себе да хранимо душу. Данашњи одељак из Јеванђеља нам говори како је Господ у једној тешкој и великој пустињи нахранио пет хиљада људи са пет хлебова и две мале рибице. Господ је овим учинио чудо. Човек не може да прихвати чудо ако не верује у Бога, ако не верује у чуда Божија, јер тамо где је вера тамо су и чуда. Тамо где нема вере, тамо нема ни чуда. Човек остаје глув, човек остаје слеп код очију, види ал' не види, чује ал' не чује.
Та тешка, скоро несавладива пустиња није могла никако да нахрани тих пет хиљада људи, а то све говори како су за Господом ишли људи који су жељни – чезнули да виде, да слушају Господа и да се хране Његовом науком (Његовим речима). Зато је у пустињу дошао онај који то може да учини (да нахрани људе) и који је учинио, а то је једино Господ. Господ који храни целу васељену, Он храни и свакога човека који иде за Богом, који слуша Бога и који се управо храни Богом.
У својој људској немоћи апостол Филип (у данашњем јеванђељу) пита Господа како могу нахранити ове људе и где да купе толико хлебова да нахране толики број људи? Ту дакле, никаква људска средства ни силе не помажу. Излаз је једино у Богочовеку Христу. Богочовеку који је Бог и који је човек у исто време, али Бог и човек који воли човека. Он својом божанском силом решава питање исхране толико људи, тако што ће Он као Бог да умножи хлебове. Он то и чини. Господ благосиља хлебове, даје их ученицима, да ученици поделе хлеб народу и видимо како ученици учествују у једном божанском чуду. Они се чуде. Узимају те мале хлебчиће, деле их, а хлебови се умножавају. И они су се збунили. Знају да је пет хлебова, а пет хиљада људи. Деле, а хлебови се у њиховим рукама умножавају. То једино можемо да схватимо вером. Господу је све могуће, и нама је све могуће ако имамо и носимо Бога у себи и ако живимо Богом, другим речима ако верујемо у Бога. Вера се не састоји само у нашим речима него и у нашим делима. Дела треба да прате нашу веру и наше речи. Не да кажемо да верујемо, а да живимо сасвим супротно делима те наше вере.
Беспомоћне људске руке постају посредници умножавања хлеба да би тако Спаситељ показао њима да и они сами могу да чине Божанска чуда благодаћу Божијом. Зато је Господ и казао да их шаље међу људе као међу вукове, да ће стајати на змије, скорпије и на сву силу вражију и ништа им неће наудити. Дао је Господ апостолима и даје Господ сваком човеку, који има заиста јевађелску веру, да и мртве васкрсава. Дакле, видимо и сами да је вера основа свега. То је људима са слабом вером немогуће да прихвате, а онима који имају веру, јаку веру, јеванђелску веру, ону веру за коју Господ каже да и горе може да премешта. То може и бива када се са потпуном вером и безграничним поверењем у нашега Господа Исуса Христа врши у нама оно што Бог од нас тражи. А Бог од нас тражи да се у нама врши воља Његова, јер ако човек врши вољу своју он нема времена ни места за вољу Божију. Људска воља је слаба, превртљива је, није јака, није стабилна, човек се поведе за својом вољом. Зато ми кажемо да се врши воља Твоја у нама и да дође царство Твоје у нама. Ми то стално читамо у молитви Оче наш.
Али да се вратимо. Зашто се Христос молио пре умножавања хлебова? Он - Бог. Раван Богу Оцу, раван Богу Духу Светоме а видимо Он се моли. Ако читамо Јеванђеље, кад год је Господ хтео неко чудо да учини он се прво помолио Богу. Зашто? Зато да каже да је и нама потребно за било шта – што нам је потребно, да умолимо Бога, да треба да се молимо Њему. Треба да му се обраћамо са смирењем и молитвом онако исто као кад нешто треба да добијемо од неког човека (особе). Као кад молимо за неку ствар и тада не поступамо дрско него са искреном молитвеношћу према том човеку. Е, управо и тај човек кад види ту нашу искрену молитвеност и молбу, он ће учинити. А ако то човек тако чини куд и камо то чини више Бог. Дакле, Христос се моли зато да би присутном народу (и нама такође) казао да увек оно што тражимо Богу треба да тражимо кроз молитву (са молитвом). Али и кроз благодарност. То нам је потребно, јер молитва има чудесно дејство. Она иде до небеса и изнад небеса. Молитва права из чистога срца понире у дубине земље, прелази преко мора и гора. Толико је чудесна молитва када је искрена и када долази из смирења и из чистог срца. Такву молитву нам Господ даје по мери вере наше. Колика нам је и каква нам је вера – тако и добијамо (по тој вери). Зато је Господ рекао да је све могуће ономе који има вере. Ономе који нема вере њему ништа није могуће.
Спаситељ је овим чудом показао да је он чудотворац. Како и зашто? Зато што је Он творац. Он је чудотворац зато што је творац. Бог је све створио, само треба вером то да примимо и вером то да прихватимо. Он је тај који умножава оно зрно пшенице... бацимо једно, а из тог зрна изађе клас, па на њему ко зна колико зрна. Дакле, Он је тај који својом божанском силом све чини и зато треба да верујемо у Бога и у његову у божанску моћ, да верујемо у благодат Божију.
За нас је врло важан и још један сегмент из божанског јеванђеља. Људи дошли у пустињу. Ни воде, ни хране, ни хлада. Нема дрвета. Гола пустиња. Они (тих пет хиљада људи) су заборавили да су отишли далеко од својих домова. Заборавили су да треба нешто да поједу. Све су заборавили зато што је њихова воља и жеља била да само буду уз Господа. Да слушају његове божанске речи. Да се хране божанским речима. И то је у ствари и нама пример да ми поред ове телесне хране треба да хранимо себе Речју Божијом, да хранимо себе Јеванђељем, да хранимо себе Причешћем. То је та храна којом се душа храни – Богом. Ко се храни Богом неће (на првом месту) осетити духовну глад, а лакше ће онда пребродити и ову телесну глад. Али ако нисмо у Богу и ако нисмо са Богом ми ћемо увек бити незахвални и неблагодарни. Нама ће увек нешто фалити колико год да имамо у овом свету неког богатства. Ипак ћемо остати празни, јер смо празни зато што немамо Бога у себи. А ко има Бога у себи, он је испуњен свим оним што је Божије и што је спасоносно.
Извор: Епархија шумадијска
