У први четвртак по Духовима 16. јуна 2022. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу. Владики Јовану су саслуживали презвитери Милић Марковић и Владан Костадиновић.
Беседећи на 13. зачало Јеванђеља од Матеја, Владика Јован је рекао да: „Данашње Јеванђеље говори и залази у најсуптилније делове нашег унутрашњег бића, нашег духовног живота. Оно још говори како човек треба да сасече грех и злобу на самом почетку. Ако то не учини на почетку, зло ће у њему да клија и узраста, као пиревина у пољу. Ако је не одсечемо она ће заразити целу њиву. Тако и саблазни. И данашње Јеванђеље говори о томе да треба да водимо рачуна о тим саблазнима. Зато данашње Јеванђеље каже, да ако те око твоје саблажњава ископај га и баци га из себе. Јер ти је боље да један уд тела пропадне, него да цело тело буде бачено у пакао. Ми често превиђамо мале и ситне грехе и кажемо да је то мало. И мала животињица је мала на почетку, а онда израсте у дивљу животињу. Тако и човек. Ако не стражари над собом он ће једног дана се обрести и видети да пропада. Саблазни су препрека или сметња да човек иде правим путем и да сагледа себе. Ту је највећи проблем што ми не сагледавамо себе из унутра. Гледамо себе више споља и гледамо другога да више сазнамо шта је у њему. Гледамо да нисмо гори од њега. Све сакривамо, све покривамо или боље рећи одобравамо своје поступке, али не и поступке других за које мислимо да нису на свом месту. Свет је пун саблазни, а свима је саблазнима је циљ онемогућити људима да верују у Христа Бога. Саблазан нам умањује нашу веру, не да нам да узрастамо у хришћанским врлинама и сада се поставља питање шта да чини човек да настави пут ка спасењу? Сваки човек осећа у себи добро и зло. Зло никако не мери онако како јесте, али у другом човеку хоће да мери и да га повећа, јер грех другога је у односу на наш грех много велики Док год тако размишљамо, нисмо хришћани, нисмо људи. Речено је у Светом Писму каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Сваки човек осећа у себи шта је светлост и тама, шта је здравље и болест, а Господ нам је дао разум да разликујемо једно од другога. Ако свој разум не везујемо за Бога, онда његов разум почиње да блуди, да дивља. Разум подиже човека да мисли да је његово мишљење и суд нешто коначно. Сматра да су они савршени да ту нема шта да се мења. О себи толико високо мисли, да реагује и буни се ако му било ко укаже на неку грешку. Онај човек који не жели да се исправља, тај је човек изгубио компас, скренуо с пута. Тумара али не може да нађе пут, јер му не да гордост и сујета. Које год невоље да га сналазе, неће га променити зато што је уверен у себе. Господ нам је да разум да све разлучујемо али најпре у себи, па тек онда код другога. Да човек није пао, наставио би да узраста у врлинама. Будући да је пао, изгубио је врлине, али не треба да изгуби веру, да изгуби наду. Као онај разбојник који је убија, али када је видео Христа рекао је Сети ме се Господе у Царству своме. Христос му је рекао да ће још данас са њим бити у рају. Има оних који кажу када дође тај тренутак ја ћу рећи сети ме се Господе, али један је такав покајани разбојник. Не смемо на то да се ослањамо и да кажемо сети ме се Господе и тиме завршимо. Не можемо тако, јер ми живимо живот. Неко живи 50 или 100 година. У том периоду ког човека се свашта дешава. Прави хришћани постављају себи за циљ Царство Небеско односно спасење. Зато и Господ каже иштите себи царство небеско и правде Божије, све ће вам се остало додати. Прави хришћани се крећу ка том циљу али их на путу сналазе препреке и саблазни, искушења, саплиће се човек на сваком кораку. Ако се држимо за руку Божију на том путу, нећемо пасти, јер је рука Божија свемоћна, да подигне и највећег грешника ако је он спреман да се подигне и покаје. Када нас саблазни снађу, када у нама малаксава наша вера, љубав, пост, молитва, милосрђе, доброта и кротост, треба да се сетимо да је Господ милостив и да нас спасава због милости своје а незбог не знам ни ја каквих дела које било ко чини. Треба да се сетимо да имамо један сигуран лек за све невоље, а то је вера и када уз њу додамо још мало искреног покајања и мало смирења, јер покајања нема без смирења. Душа човека чини око. Она је битна садржина тог ока. Свети Оци кажу да је око оруђе душе или орган душе. Исто је и рука или нога, сада треба да водимо рачуна. Ако један орган оболи, оболеће и други органи. Ако излечимо један орган онда ћемо излечити и друге. Невоља је у томе што не видимо када нам један орган оболи. Особине ока зависе од особине душе. Господ нигде не осуђује тело, већ покварену вољу. Из срца људског излазе зле мисли, убиства и сва зла и погане човека. Зла душа чини око злим. То је та воља. Желим да чиним зло. Ништа ниси могао да учиним а да најпре ниси пожелео, или украдемо. У похотљивом оку живи похотљива мисао и осећај. Ископај га и баци га од себе. Не ради се о телесном оку, већ о унутрашњем, које гледа оно што не треба да види и не осећа оно што треба да осећа, већ оно што не треба да осећа. Да ли то заиста треба да схватимо буквално? Не. То значи ископај похотљиву мисао, похотљиву жељу која око твоје чини. Ископај и баци је од себе не дајући јој да се опет врати и да буде оно што не треба да буде у човеку. Када човек одбаци зле мисли, онда ће избацити и зле речи. Тада ће почети да одбацује и зла дела. Почетак свега је у мислима. Не ишчупа ли човек своју похоту, заразиће га и духовно ће умрети. Ако те рука, нога или око саблажњава, исчупај га и баци га, јер под руком, ногом или оком подразумевамо чак и оне пријатеље, за које мислимо да су нам пријатељи јер нам одобравамо оно зло које чинимо. То нам нису пријатељи. Они нам одобравају и повлађују. То су штетни пријатељи јер штете души нашој. Пријатељи су они који воде рачуна о нашој души кажу нам истину. Човек треба свакога човека треба да сматра пријатељем , али наш највећи пријатељ је Бог, Господ наш Исус Христос. Ако будемо са њим, онда ће и наши пријатељи постати наши прави пријатељи који нам помажу да се спасавамо. Да се помолимо Богу да Он буде наш прави пријатељ, само зависи како ми са пријатељем поступамо. Бог хоће да се сви спасу, зато је он наш највећи пријатеље, али исто ми хришћани треба да знамо како треба да се спасавамо. Не на свој начин, мислећи ово је пут мог спасења, а ти газиш и газиш. Него испитај свој пут или испитајте Писма. Проверите. Човек који не проверава себе, брзо ће да потоне. Нека нам Господ помогне се спасимо саблазни, да их препознамо и од кога саблазни долазе. Бог вас благословио“, била је поука Владике Јована.
Извор: Епархија шумадијска
