Празник Сабора Светих апостола прослављен је служењем Свете архијерејске Литургије којом је началствовао шумадијски Првојерарх Епископ Јован. Епископу су саслуживали јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић. Чтецирали су вероучитељи Марко Гаљак и Стефан Радисављевић, док је за певницом појао ђакон Александар Ђорђевић.
У својој архипастирској беседи владика Јован је поучио окупљене вернике о значају апостола, њиховој служби и њиховој јединствености у Христу. Говорећи о апостолима Петру и Павлу владика је рекао да када посматрамо ову двојицу апостола, они представљају два света, по карактеру и свему, али да је њих сједињавала љубав Христова. Они су управо том љубављу Христовом уједињавали себе, али се и уједињавали једни са другима. Све нам то говори да се ми разликујемо, да сваки је човек различит, сваки је човек као што кажу Свети Оци микрокосмос и макрокосмос, што значи мали у великоме и велики у малом. Но када човек има вере у Бога и љубави према Њему и другима све те разлике се обједињују у Христову љубав и у Христа, зато се на крштењу и каже ми се у Христа крстисмо и у Христа се обукосмо. То значи да ми сви треба да постанемо једно, једна заједница и да се бринемо за сваког појединца. Данас Црква прославља Сабор Светих апостола, иако сваки од њих има свој датум празновања Црква је данас њих објединила управо, зато што су они једно у Господу. Данашњи апостол који смо чули нам управо и говори о јединству и почиње „Браћо Бог нас апостоле показа последње као на смрт осуђене, јер постадосмо призор и анђелима и људима “. Ово значи да су апостоли имали смирење и да су сматрали себе последњима, што и јесте хришћанско начело живота с тога апостол Павле каже: „Ја немам чиме да се хвалим осим слабостима својим, да се сила Христова усели у мене“, ово значи да се сила Христова усељава у оне који имају смирења. Све је пролазно браћо и сестре, све што није у Христу то је пролазно како каже апостол Павле „Све је то пролазна сенка саблазна варка чула“, па према томе зар хришћани нису луди Христа ради. Људи воле да имају богатство, ми не сежемо ка томе, него напротив волимо сиромаштво, а волимо га зато што се у сиромашнима Христос усељава и такви људи постају богаташи, јер имају Христа у себи. Сви беже од смрти и батргају се да избегну смрт, једино хришћани хрле у смрт, па зар нису луди Христа ради. Људи избегавају телесну смрт, а апостоли се плаше да не наступи та духовна смрт, јер постоје две врсте смрти, смрт тела и смрт душе која је опаснија од ове прве. Та духовна смрт наступа када у човеку замре Христос, тада душа постаје смртна, а душу је Бог створио за бесмртност и она јесте бесмртна, али само док је са Христом и док је у Христу. Одвоји ли се душа од Христа она постаје смртна као и све што је створено. Људи често не примећују зло и не обраћају пажњу када грех чине, а апостоли све то другачије постављају они грех и зло секу у корену, јер зло је као и коров ако га не сечеш оно гуши све оно што је божанско у човеку. Апостоли исцељују од сваке болести, изгоне демоне, васкрсавају мртве, јер им је Христос дао силу божанску, али не исцељују они, него сила Христова која је са њима. Па и апостоли су апостоли док су са Христом, одвоје ли се од Христа они више нису апостоли, а за то пример имамо апостола Јуде који је устао на Христа. Апостоли све што су чинили, чинили су Христа ради и сам апостол каже: „Ми људи по себи смо слаби, а ви хришћани себе сматрате јакима, јер све силе преписујете себи и све победе преписујете себи“, дакле ова посланица је упућена Коринћанима који су се погордили. Човек може све да ради, али да ли му је то на корист да ли нам је на корист да чинимо зло, наравно да није. Јел је зло икада донело добра? Није браћо и сестре, дакле зар то и данас људи не раде и шта бива када се људи забораве ко су, када се људи забораве шта су и одакле су. Ми смо дошљаци у овоме свету, ми нисмо од овога света, зато и Христос каже апостолима „Да сте од овога света вас би свет љубио, али ви нисте од овога света зато вас свет мрзи“, овај свет мрзи све што је божанско, а онда се мрзи и онај човек који носи Бога у себи. Духовно рађање значи препород, променити себе, покајати себе, исправљати себе, а данас ми често волимо да исправљамо друге, али себе тешко исправљамо опет због те гордости. А она га води у највеће зло, јер је гордост како кажу Свети Оци почетак свакога греха. Пазите шта бива када гордост обузме разум човеков, она га потпуно претвара у нешто што није јеванђелско у нешто што није Божије, зато нам је потребан тај препород да се свакога дана духовно рађамо. Преосвећени владика је истакао да сам Господ Исус Христос каже да ко се наново не роди не може ући у Царство Божије и ко се не роди водом и Духом опет не може ући у Царство Божије. Сваки човек када победи свој грех он се поново рађа, јер се он чисти, а грех човека прља, а то не може бити без покајања које је равно васкрсењу. Покајати се значи променити свој начин умовања и свој начин живота све док се не поистоветимо са Христом, апостолима и светим оцима. Свети Оци кажу „Хоћеш да промениш другога промени себе, хоћеш да научиш другога научи прво себе“, научи прво себе јеванђељем, а ту ћеш видети себе као у огледалу, зато треба да се трудимо да живимо јеванђелски. Када се окупамо, када се очистимо треба да се трудимо да одржимо ту чистоту. Шта радимо када оперемо своју одећу? Па чувамо је да је не упрљамо, е тако треба да чувамо и своју душу и одржавати је у својој чистоти. Хришћани су нова бића како кажу Свети Оци, бића новог живота, а нови живот је само у Христу, зато је човеку увек потребан Богочовек Господ Христос који је Бог и човек. Владика је своје обраћање верном народу завршио скретањем пажње да Бог зна наше слабости, али је и наше грехе узео на себе, али само ако се ми предамо Христу, зато чујете на сваком богослужењу „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо“.
Извор: Епархија шумадијска
