Корисне речи из искуства Отаца
Када држимо заповести Христове, ништа му тиме не приносимо, јер Он нема никакве потребе, и Он је дародавац свих врлина. Пазећи на себе, ми задобијамо вечни живот и спокој неизрецивих добара. Вршењем заповести, ми потврђујемо нашу богоподобност и наше узвишено порекло, и стога избегавамо да се саобличимо животињама које немају станишта.
Добродетељ је држање заповести. Међутим, наш главни циљ нису добра дела, сама по себи, него наша вера у Христа, која их и чини достојним хвале. Добра дела су свагда постојала и постоје, али она не спасавају човека. Само вера у Христа спасава, и то вера која се изражава делима – као вршење заповести. Нити, дакле, вера остаје неделатна, нити дела без вере користе.
За људе, који су наследници пада и трулежности ( = пропадивости), вера и послушност Христу није ствар наклоности или избора, већ неопходне потребе. Свакога ко би нас спречавао да извршавамо заповести Божије, из било ког разлога, и на било који начин, било да нам је отац или мати, или било ко од рођака – одбацујемо. Јер према заповести Христовој „ко љуби оца или матер више него мене, није ме достојан“ (Мт. 10, 37).
Господ нам јасно каже. „Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је“ (Мт. 16, 25). Пропадљивост душе је алегорична. Након пада смо се изобличили и запали у „неприродно“ стање. Пошто смо, према Павлу, „продани у ропство греху“, и са „мислима склоним злу“, учврстиле су се у нама страсне и погубне навике. На ово је мислио Господ, када је рекао да треба да се држимо заповести Његових. Тада, благодаћу Божијом, „налазимо душу“ и „саображавајући се икони творца, пресаздавамо се за живот вечни“. Треба, међутим, пазити. Ако се неко, након доброг почетка у врлинском животу и духовном напредовању, разлењи – тада трпи штету. Ако назадује, одмах се враћа узроцима страсти, и тада није тешко да им се, због навике, врати веома брзо, тако да „последње бива горе него прво“ (Мт. 12, 45). Толика је снага греха када му се човек поврати.
Душа се тада такође налази у „неприродном“ стању, разгневљена и испуњена узнемиреношћу због уживања, и тако постаје станиште најлукавијих звери – демона и страсти. Ако, пак, жели, душа може, живећи у овом свету, да се, благодаћу Божијом, обнови, да се пробуди, и да се уподоби будном животу по Богу. Тада, само тада, ће узвикнути: „Који је Бог велики као Бог наш“? Велика је радост на небесима због њеног повратка. Лукаве звери ( = демони) и страсти биће избачени напоље, анђели небески ће јој помагати, и благодат Пресветога Духа настаниће се у њој. Нико тада неће моћи да опише радост њену и задовољство њено, и нико неће моћи да је спречи да принесе добар плод дарова Христу
Оци наши, називају молитву неопходним духовним оружјем, без кога никоме није могуће да се упусти у духовну борбу. Нико не може да достигне чисту молитву, ако свагда, са послушношћу не пребива у близини Божијој, са искреним и незлобивим срцем. Због тога је Он, наш слатки Спаситељ Исус, „онај који благосиља оне који га моле, и Који даје знање људима“ (Пс. 43, 10).
Када се нађемо у невидљивој борби, надолазе безбројни напади штетних одвраћања и страсти. Међутим, расуђивање нам помаже да јасно спознамо своје дужности. Све страсти узнемиравају нападима, насртајима, подсећањима и траже да се вратимо њиховом срамном ропству. За ово нисмо криви. Није у нашој моћи да спречимо нападе, насртаје, сећања, и нисмо створени са таквим моћима. Међутим, ако желимо, можемо, уз помоћ и садејство божанске благодати, да се супротставимо и да им не подлегнемо. А о супротстављању нам је речено: „призови Ме у дан жалости, и избавићу те“ (Пс. 49, 15), и опет „ако се дух онога који влада подигне на тебе, не остављај места својега“ (Проп. 10, 4).
Три су основне страсти, од којих се рађају све остале: страстољубље, среброљубље и частољубље. За овим следи других пет злих духова. Онај, дакле, који победи три основне и владајуће страсти, убија са њима и осталих пет, и тако побеђује све страсти.
Често нам се јавља питање: зашто нас, без наше воље, ожалошћују и притискају лукава сећања, нарочито у време молитве? Све ове представе које се јављају, представљају сећање на наша ранија дела, која смо починили сопственом кривицом и за која треба да се покајемо.
Када ове помисли престану да се јављају, тада смо, благодаћу Христовом, задобили покајање, и тада су нам ти греси заиста и опроштени.
Оне страсти које су телесне, захтевају телесни подвиг, а оне које су душевне, побеђују се смиреноумљем, чистотом и љубављу.
Страсне жеље сасушују се уздржљивошћу, сједињеном са смиреноумљем; најљућем бесу супротставља се љубав и наклоност; мислима које лутају овамо онамо, супротстављамо се усредсређеном и чврстом молитвом и сећањем на Бога. Тако се очишћују сва три дела душе. На ово мисли Апостол, када говори: „Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа“ (Јев. 12, 14).
Против оних који живе у свету, и који су близу узрока страсти, демони ратују, трудећи се да их одвуку у грехе који се врше делима. Они који се налазе далеко од узрока страсти, демони узнемиравају помислима и сећањима. Ова друга борба је много страшнија од прве. Јер борба са делима нужно се одвија у времену и простору, док се борба у уму дешава одмах и брзо, слободнија је, и теже је супротставити се. У овој нетелесној борби, као оружје нам је дата чиста и усрдна молитва, за коју је зато и речено да треба да буде непрестана.
Свако страсно пристајање у помислима на забрањене жеље, тј. свако подчињавање страстима, јесте кривица подвижника. Помисао свагда долази од страсти, како би помрачила ум, а затим га потчинила, и окренула душу уживању. Душа, тада, више не може да у борби пружи отпор. Ово се назива пристанак. Ако ово стање потраје, настаје страст. Касније, корак по корак, долази и чињење греха.
Вера представља добро спољашњег настројења душе. Она у нама рађа страх Божји. Страх Божји нас научава држању заповести, што се назива праксом ( = делањем). Непомућено извршавање дела, благодаћу Христовом, води у бестрашће и слободу. Пород бестрашћа је љубав, која је испуњење заповести.
Најсавршенији начин природног делања душевних сила је следећи: разумски део душе остаје чврсто и постојано у сагледавању врлина. Желатељни се снажно враћа сагледавању врлина и усмерава је ка Христу, а афективни наоружава за борбу против демона.
Несрећну страст сећања на зло, Оци означавају као окретање уназад. Ово, и само ово, окреће и уподобљава душу ђаволу, и сасвим удаљава присуство и деловање благодати, повлачећи за собом, не милост, већ праведну срџбу и гнев Бога, Који јесте и Који се зове љубав. Моли се, дакле, топло, за добробит онога који те је ожалостио и помози му, ако можеш, да би спасао душу своју од смрти и да би био слободан у молитви својој.
У смиреној души почива Господ, а у гордој почивају све страсти и бесчашћа. Ништа друго толико не даје снагу страстима као горде мисли, и ништа друго их не може сасећи осим блаженог смирења. Зато се смирење с правом назива страстоубицом.
Онај ко се прихвата целомудрености због блажене чистоте, коју можемо назвати и бестрашћем, не треба уопште да се жалости због тела. У својим мислима и размишљању свагда треба да буде смирен. Ту много помаже и стално призивање имена Господњег.
Дела, која учествују у грађењу врлина, јесу телесни напор са знањем, док је пород страсти, стварање лењости. Пажња и суздржавање од искушења, највише укрепљују онога ко се подвизава. Чување језика пројављује делатни подвиг. Наклоност подвигу уопште, као и милостивост сразмерна снази, воде љубави, а љубав, као и увек, представља врата чистоте.
Бесциљно лутање је корен страсти, док отврдлост срца рађа гнев.
Туга, коју изазива самоосуђивање, осушује сва зла без смућивања, и доноси смиреноумље и без потврде ближњег.
Обраћање пажње на људски понос, међутим, порађа невероватну гордост, а да тога и нисмо свесни.
Сећање на Бога и размишљање о суду Божијем, доносе страх Божији у душу. Онај ко занемари савест, расипа тиме свако добро дело извршено са трудом.
Снажно оружје против лењости је љубав према Богу, а својеручни потпис овога, јесте ћутање у знању.
Послушност према ближњем, ако живи животом као и ми ( тј. подвижничким – прим. прев.), знак је да је ум задобио осећај за врлину. Са друге стране, послушност себи, представља узде незнања.
Најгора страст која војује против подвижника је хвалисање. Ова страст бива спречена, уколико је присутно смиреноумље, као глава врлина. А глава страсти и зала јесте стомакоугађање.
Онај ко је научио да непрестано стоји пред Богом, заједно са другим добрима, задобија и то, да увреде и неправде које му неко наноси, прима без узнемирења. Сузе које се овом приликом јављају, нису израз непријатељства.
У ономе ко је добрим насторјењем заволео да прима страдања, рађа се мржња према страстима. Међутим, ако се не труди, лењост се опет може вратити.
„Јер вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор. 5, 7). Чврста и исправна вера рађа се од страха Божијег. Страх Божији се, пак, покреће тачним држањем божанских заповести. Вршење божанских заповести, заокружује оно што називамо „праксом ( = делањем)“, што је и почетак и основа „теорије ( = созерцања)“. Плод созерцања је топла љубав. И пошто је наш Бог љубав, „који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ ( 1 Јн. 4, 16).
Бесциљно лутање ( = блудење) мисли је штетно, због тога што расипа топлоту благодати, и исушује чисто пиће. Правилно говори Писмо: „похотљиво маштање развраћа ум незлобив“ (Пре. Сол. 4, 12)
Сећање на смрт и на будућност
Први почетак и основа тиховања, јесте борављење на једном месту, и тачно, са стрпљењем, држање одговарајућег начина живота.
На почетку, усредсреди ум, и непрестано се, на првом месту, сећај смрти. Не неке невидљиве смрти уопште. Сећај се коначног, последњег часа, када се душа одељује од тела. Мисли на то како се анђели и демони боре ко ће приграбити душу која дрхти и плаши се.
Мисли на лаж и на испразност овог живота овде, и колико је бесциљна заробљеност душе светским стварима. Устраши се суда и праведности Божије, која одмах сустиже и која свакоме даје у складу са делима његовим. Бог је милостив, пун сажаљења и човекољубља у овом животу. Међутим, Он је и „Бог праведности“ и суда, и зато „у Аду, нема покајања“.
Ако наш пут не би био исправан, ако наше покајање не би било потпуно, и ако би смо били избачени из броја оних који се спасавају, оно што нас чека и на шта ћемо бити осуђени је страшно, и нека би то свако избегао. „Геена, огњено језеро, црв који не спава, уједи зуба“ и остале страшне и ужасне несреће, које вечно трају.
Созерцање ( = сагледавање) свега овога, веома често доводи до спасоносних суза, које бришу ово страшно зло.
Насупрот овоме, сећање на суд сасвим другачије созерцавају праведни. Они, благодаћу и милошћу Христовом, пребивају у побожности и пажњи. У њиховим чулима борави божанска сведоброта, која их прихвата и ослобађа од тежине и бола њиховог садашњег труда. Колика, о колика ће бити радост њихова, када зачују како их Онај Кога љубе зове к себи: „Ходите к мени с ви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас ослободити“ (Мт. 11, 28).
Примање злострадања и молитва
Други начин који нас води овом светом тиховању, јесте, у складу са снагом, примање злострадања, које символизује ношење крста, који, по заповести, примамо. Први и најважнији почетак је пост, бдење у складу са снагом, ћутање и одрицање од мисли и дела овога света. Међутим изнад свега овога је молитва, у којој треба чврсто да стојимо, и која треба да, у складу са нашим моћима, буде стална. Колика је њена важност – то Павле неизоставно одређује – јер и у овоме веку, молитва треба да пребива у словесним бићима која је створио Бог.
За дело молитве, оци кажу да је веома важна упорност, јер ова свеврлина веома замара, због многостурког и великог добитка који доноси. Због тога не смемо да „изнемогнемо срцем“ него је потребно да „иштемо, тражимо, куцамо“ (Мт. 7, 7), како би се наше настројење пројавило „у чулима и знању“, и како бисмо се удостојили помоћи Божије. Молитва је чиста делатност ума. Ум који се навикне на непажњу и расејаност, не жели да се ограничи и да се веже за монологни начин молитве. У њему се нагомилавају забрањене слике, које бивају заоденуте маштањем, рањавајући тако ум старим навикама. Имамо, такође, и нашег најподлијег непријатеља, који нам се супротставља и војује на нас, сваки пут кад желимо да станемо на молитву. Старе навике уопште, као део овога света, представљају препреку за будући живот.
Добро стрпљење, међутим, уз помоћ благодати Божије, побеђује све недаће ако смо постојани и ако тражимо. На почетку, као и код сваког труда, свагда наилазе тешкоће. Тешкоће, пак, не представљају несрећу и лоше делање. Знамо из искуства, покренути од наших духовних отаца, да је потребно да свагда пребивамо у призивању пресветог имена Спаса нашег, чак ако је ум и расејан. Стрпљење рађа навику, која нас спасава од напора, на који смо раније били приморани. Али, и сведобри наш Спаситељ, Коме прибегавамо са стрпљењем, није могао да не види оне који га топло призивају. Он Који „док још бејасмо грешници, умре за нас“ (Рм. 5, 8), „вољу оних који га се боје испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их“ (Пс. 144, 19).
За оне који желе да уђу на бојно поље покајања, нарочито подвлачимо значај пажње. Наши страшни непријатељи, не касне да поврате страсти и навике, које су у нама раније биле присутне, само ако се пажња нашег ума мало замори. Када некад чујемо наше искусне старце, да се треба молити чак ако и нема благодати, збуњујемо се, јер не знамо силу њихових речи. Када, лагано, уђемо у борилиште делатног покајања, почињемо да разумемо значај молитве. Онај који пажљиво дела у невидљивој борби, стиче искуство, и лакше може да задобије оно што „ум непријатеља његових не познаје“. Благодат задобијену без искуства, тешко је, међутим, задржати.
Искусни Оци расуђују, да најлакше напредује у врлини душа која се враћа са покајањем, ако се бори правилно и са побожношћу. Насупрот њој је душа која је узнапредовала, али се због лењости вратила пређашњем животу. Ова друга ће, након свог пада, задобити мноштво противника, у свом настојању да поправи почињену грешку. Посрнуће је изазвала непажња и тиме је увређена божанска благодат, која је ослободила душу човекову ранијег нечистог живота, те се она не враћа лако као саборац. Тада, услед обесхрабрења, наступа озлојеђеност, која долази од очајања. А озлојеђеност је гневни и неискусни водич, који води у несигурно.
Лажна икономија ( = снисхођење)
Један други начин преваре наших прикривених непријатеља, јесте лажно снисхођење умору и укрепљењу подвижника. Тада се варалице претварају да су пријатељи, и подстичу некорисно снисхођење, што за последицу има нарушавање правила. Овде је потребно добро разликовање. Сва корист од труда на делу покајања долази од благодати Божије, али и од човековог делања, које се изражава исправним подношењем страдања. Стрпљење у извршењу правила је основа за постизање циља.
Прво одбацивање правила довело је до пада, и одавде су се породила сва страшна оружја трулежности. Послушношћу и исповедањем, Господ наш, утврдио је наше васкрсење и спасење, и вратио нас спокојству. Тачно држање правила врлинског живота, јесте најчвршће исповедање, јер, по речи Господњој, то је „плод усана које исповедају име Његово“.
Оци свагда говоре о чврстом држању правила, као о непогрешивом путу спасења за нашу разорену личност, која је након пада постала жртвом сваког злог утицаја.
Бесциљна расејаност
Друга ствар која доводи до штетног непослушања подвижника, на путу покајања, јесте бесциљна расејаност. Она зауставља унутрашњу пажњу, која је основа спокојства ( = умирености) чула, а тиме и ума, коме су чула очи. „Чувај срце своје са сваком обазривошћу“ јер се непажњом лако усељавају страсти, а навике и одвраћања од врлине постају господари. „Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене“ (Лк. 12, 35), научава нас Господ, јер се непажњом укида чување заповести и исказује презир према њима. Ћутање је одећа која најбоље штити од расејаности и лутања ума. Прибирање расејаности и обуздавање језика умирују, и рађају божанско ревновање, од чега узраста жеља за врлинским животом, а тако се задобија и љубав према Богу. Добро, дакле, чини онај ко се са усрдношћу подвизава ако се „удаљава, ћути, тихује“.
„Сав живот свој, Христу Богу предајмо“
Сагласно речима Светог Писма да: „није до човека пут његов“ и „вама је свака влас на глави избројана“ (Мт. 10, 30), дужни смо да све са вером предамо Христу, и ништа, ниуком случају, да не оставимо за себе или за кога другог. Ово, предавање са вером свега Христу, има двоструко значење, јер су два узрока и два чинитеља ( = елемента) која нас у томе ограничавају.
Први је, сваки облик себељубља, који нас, на начин старог човека, води страстољубљу и допадољубљу ( = страшћу за допадањем другима), што можемо да победимо, једино саможртвовањем, са вером у Христа. Други (елемент, чинилац – прим. прев.) јесу искушења и пробе, и о њима се, промишљајући, постарао Господ наш. Тако ово може бити побеђено вером у Христа, јер „све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9, 23). Сила вере је толика, да су војске мученика и сваковрсних подвижника, презрели и сам овај живот.
Дејство вере, када се остварује у делима, има свој почетак у следећим својствима: рађа се жудња за оним што је Бог обећао, и страх од ужаса који долазе са отпадништвом. И ово двоје, жудња и страх, подстичу савест на држање заповести Божјих. Делатно држање заповести ствара у нама божанску ревност и топлу побожност. Ово, пак, умањује труд који је неопходан, и стога држање добрих навика и правила, јесте – насупрот слабом карактеру – чврст ослонац спасења.
Молитва и упорност
Онај ко се, благодаћу Христовом, удостојио да врши ово добро дело, дужан је да добро пази и да буде упоран, пошто непријатељ, знајући какав успех следи, неће престати са покушајима да „са леве стране“ нашкоди. Непријатељ тако подстиче, да ради љубави и снисхођења умањимо правило и молитву, од којих се рађа умилење и ревност. Тако почиње назадовање, које се убрзо завршава у лењости.
Ако имамо на уму спасоносне речи Павлове: „зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у тескобама“ (2 Кор. 12, 10) и „сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим. 3, 12), одбацићемо упорно и бестидно, безаконо „зашто?“. Оно је основа самооправдавања, кичмени стуб отпадништва и безначалства, узрок пада и пропасти оних, које Творац беше саздао „веома добрим“.
Поправљање и исцељење, које је остварено оваплоћењем Бога Логоса, налази се у смиреној мисли, у одбацивању наше сопствене воље, у закону слоге, према коме „сваки да носи терет другога“.
Узрок свеколике пропасти, налази се у себељубљу, што значи у самовољи, допадољубљу (жељи за допадањем) и страстољубљу. Разрушење свега овог, оснива се на љубави према страдању, саможртвовању које, са доброутврђеним подвигом, благодаћу очишћује.
Мати сваког безакоња и отпадништва је уживање, а мати сваког исправљања и успеха, уз помоћ благодати, јесте страдање, које је дошло као последица саможртвовања. Иако је сагласност наше воље неопходна за љубав према страдању, без садејства божанске благодати, не може бити никаквог успеха, сагласно са речи Господњом да „без мене не можете учинити ништа“ (Јн. 15, 5).
Искуство Отаца – старо и ново – убеђује нас да они који се подвизавају, треба добро да пазе на велику снагу лењости, која неуморно напада подвижнике.
На почетку, сама благодат, не враћа се лако. Она сада не долази са напорима и сузама на које смо навикли, него са многим и великим трудом. Шта више, лењост која је завладала, постаје тежак противник, имајући демоне за своје саборце. Оно што, међутим, највише одвраћа од покајања, јесте дух очајања који подстиче обесхрабреност.
Најкориснији сатрудници у овом напорном раду, јесу телесни труд и смирена мисао, сходно могућности свакога, као и сузе онога који се моли скрушеног срца. „Виде смирење и труд мој, и опрости све грехе моје“ (Пс. 24, 18) и „сузе моје немој прећутати, Господе“ (Пс. 38, 13), и опет „бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ и пиће своје са плачем помешах“ (уп. Пс. 41, 4 и Пс. 101, 10).
Оци наши нам саветују – као један веома плодан начин подвизавања – суживот и јединство делања и знања, што је најбољи пут напредовања. Знање уздиже ум у созерцање највиших духовних ствари, док делање умртвљује „удове земаљске“, тј. безакона телесна кретања. А када ова постану умртвљена, собом хране корен врлина.
Онај ко на овај начин распне тело „по духу ходи, и похоту телесну неће чинити“ (Гал. 5, 16), може са Павлом да каже: „не живим више је, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).
„Ране Христове, на своме пропадљивом телу, носи онај, ко подвигом и послушањем затре клице телесног, са жаљењем одстрањујући од себе злословије и грешење, и који са људима живи у миру.“ (Изрека Отачка)
Међусобна зависност врлина и злоба
У делатном подвигу нема толико важности питање који труд је кориснији, јер су све добродетељи и врлине сједињене, и зависе једна од друге. Ово значи, да свака врлина има свој смисао и да треба да се врши када за њу дође време. Са делом молитве сједињена је љубав. Са љубављу је, пак, сједињена радост, а са овом чистота. Чистота је, опет, без смиреноумља недостижна. Из овога се рађа служење. У овом светом поретку налазе се и нада, вера и послушност, у којој се налази пунота коју Господ обзнањује речима: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско“ (Мт. 18, 3).
А и злобе су на исти начин међусобно повезане и зависне. Гнев следује мржњи, гордости – празнословље, а свему овоме следује несрећа пада и смрти. Паду следује безверје и отврдлост срца, од којих се рађа лењост, а од ове омамљеност ( = укоченост). Овоме следи слепило, пошто не постоји благодатно искуство које би помогло.
Сећање на Бога
Господ, као што смо и раније рекли, говори да „без мене не можете ништа учинити“ (Јн. 15, 5). У поретку и реду духовних дела, верујем да је прва основа сећање на Бога. Оне који желе да војују у овој светој борби, позивамо да ово поставе као добар почетак. „Сећајте се Бога већма него што дишете“, и тада ћете, као „мислени борци“ свагда уз себе имати „у борби крепког Господа“.
Када је присутно сећање на Бога, са сталним призивањем, ум добија просветљење, тако да се не хвата у замке. Истовремено се буди и ревнује, подижући ( = олакшавајући) тако тежину труда, те страдање бива подношљиво. Ово је тек почетак. А ако се сећање на Бога врши са више стрпљења, изненада се у уму јавља осећај љубави према Богу, што је глава напредовања „у Богу“.
Ако је и свако дело страдања, које бива ради чистоте врлина, корисно – оно није корисније од сећања на Бога. Стално призивање имена Господњег, ствара осећај непрестаног присуства самог Спаситеља, јер Његово име није само обична реч, већ животодавна енергија. Ово је реч Отаца, који нас уче: „име Исусово побеђује противника“. Исти смисао има и Павлов позив на непрестану молитву. Онога који стрпљиво борави у молитви „Бог брзо оправдава“, ако Га дању и ноћу призива. Речи: „Бдијете и молите се“ (Мт. 26, 41) и „немојте клонути у молитви“ (уп. Лк. 18, 1), показују како стрпљење удостојава. Стрпљењем сваки покушај и лукавство непријатеља пропада, али се исцељују и природне немоћи и недостаци.
Богоносно Отачко учење, али и природно промишљање, убеђују нас да је незаобилазни закон и правило за постизање успеха, поставити у Бога, како почетак тако и крај траженога циља, и свагда на Њега гледати. „Почетак мудрости је страх Господњи, а добро разумевање свима који га творе“ (Пс. 110, 10).
Наша богоподобност
Један начин да пронађемо циљ нашег живота у близини Бога, јесте сећање на то, да смо створени богоподобнима, „по икони и по подобију“ са Владиком и Богом нашим. Позвани смо да будемо слични и да се уподобимо своме прволику ( = прототипу).
Други начин је сећање на то да смо оштећени ( падом – прим. прев.), и да су нам мисли „склоне ка злу, од младости наше“.
Трећи и најкориснији начин јесте наше обнављање, које је савршено ( = саделано) светлим примером обновљења наше природе.
Ако су ова три начина стално присутна у нашим мислима и намерама, наше кретање ће бити сигурано и осведочено успешно, а наш удео у наслеђу биће са онима, који су, благодаћу Христовом, спасени.
Удаљавање од узрока
Пажљиво приступање пуном покајању, следећи је степен за страдољубиве подвижнике. Начин, место, особе и ствари којима смо окренути, оно је чему треба да се супротставимо „у мудрости“, јер грозни, подли, и стални непријатељ, закон пропадивости и старог човека, оне који се спасавају, током њиховог пресаздавања, непрестано наговара на одступање. Ако „онај који греши није мудар човек“ како бисмо назвали оне који више пута упадају у исту погрешку? А узрок томе је што се нисмо удаљили од узрока који су створили навику злог делања.
Наши мудри Оци наглашавају да „ако су узроци присутни, борба није безбедна“. Удаљавање од чулних узрока је корисно уколико је сједињено са разумским супротстављањем страсним помислима. Међутим, једино ослобођење и спасење од свега овога, непокоравње страстима и остварење нашег исцељења, јесте у благодати Господа нашег, без које се нико не може спасити.
Ово потврђује и читаво Писмо: најбољи почетак је удаљавање од узрока, супротстављање злим помислима, и непрестано призивање божанског имена Спаситеља нашег.
Ове три ствари су незаобилазне за оне, који у невидљивој борби, желе да се удостоје обећања Божјих.
Пошто смо описали начине и правила, која говоре о ономе што нас онемогућава у успеху, ваља рећи да постоје и правила која нам помажу на нашем путу спасења, уколико смо пажљиви и уколико имамо добро настројење.
Претходно смо навели сећање на наше богоподобно порекло, што је основа нашег размишљања и наших тврдњи. У нашем животу, нажалост, више делује изопачено стање наше природе. Ми се овоме морамо противити, и наша је дужност да не верујемо нашим преварним искуствима и убедљивим лажним сведочанствима. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи“ (1Кор. 6, 12). Овим нашим потребама – које су повезане са нашим биолошким постојањем – не треба веровати, а да се претходно не испита, да ли су то заиста потребе. Могуће је, да се иза неких од ових потреба, прикрију многоврсне жеље, које на сваки начин покушавају да нас поробе.
Разлог да се чувамо „злих помисли и дела наших“ можемо наћи у речима: „чувај срце своје са сваком будношћу, да кроз та врата не би ушла смрт“ (Прем. 4, 23) . Ова страшна врата (срца), под изговором природних неопходности, воде у замку смрти. Овоме се веома снажно можемо супротставити вером у промишљање и старање Господње о нама. На овај начин, пошто Он „о нама брине“, и пошто „нису на човеку путеви његови“, ублажава се гнев Његов, јер је нужност присутна при нашем паду у замку.
Пошто је речено: „ко од вас бринући се може раст своме додати лакат један“ (Мт. 6, 27), зар то никако не значи да све чини свеспаситељна десница Господња, и да не суделују и човеков труд и брига? Да ли речи: „Пренеси на Господа бригу своју, и он ће те прехранити“ (Пс. 54, 23), откривају Божије старање, које је веће од наших покушаја?
Након пада, одузето нам је владање ( = управљање) и више смо постали жртве утицаја. На нас непрестано делује све што нас окружује, и помоћу овога непријатељ стално раздражује чула, лажно то називајући потребама. Овде се види да је нада за подвижнике у томе да „са обазривошћу“ чувају срца своја. Чула, наравно, стално позивају ( = скрећу пажњу). Највећа опасност, међутим, лежи у страсним помислима, које покрећу оне са слабијим карактером да им се покоре, због наводне нужности а не због жеље. „Ко је мудар да ово сачува и да се држи милости Господње?“ Оне који су неутемељени и који се свезани неизрецивим лажима себељубља и допадољубља, оплакује пророк и цар Давид говорећи: „видех одступнике и разједах се, јер речи Твоје не сачуваше“ (Пс. 118, 158).
Велика нам је помоћ у животу, изучавање Писма. Нарочито су корисне приповести које описују борбе подвижника, икако су старали да задобију дар божанских обећања. Неуморне се треба угледати на оне који чезну за спасењем, чак ако нам њихови примери и тешко падају, чак ако нас понекад доводе до малодушности.
Непостојаност
Оно што је веома лоше, нарочито за оне који су неутврђени, и за оне који тек почињу мислени рат духовне борбе, јесте непостојаност, према речи Отаца, од којих смо примили расуђивање и промишљање искустава.
Пошто смо падом веома оштећени, појавио се беспоредак и тежња за променама, тако да човек никако не стоји чврсто на једном месту, нити је постојан у својим осећањима и знању. Његов непостојани карактер показују његове речи, мисли, ствари, особине, начин исхране, и свашта друго. У све ово уплиће се и неуморно демонско злочињење кварећи чврстину оних који стичу духовно искуство. Све ово се назива „непостојаност“. Сав овај круг – „противприродне“ непостојаности ( = променљивости) – поништава ревност и отупљује спремност подвижника.
Постоје, међутим, и природне промене које су изазване нашом погрешком, многобројним преступањем наших обавеза и заповести. Ако „сваки преступ и непослушност добијају заслужену казну“ (уп. Јев. 2, 2), а „Господ кад нам суди, кара нас“ (1 Кор, 11, 32), природно је да нам недостаје присуство и делање божанске благодати на коју се ослањамо, а коју смо својом кривицом изгубили. Ова непостојаност, коју дугујемо нашој сопственој кривици, захтева покајање и смирење да би била исцељена. Међутим, прва непостојаност, коју смо описали као безакону, захтева већу и усрднију веру у Божије промишљање, које нас води и које управља нама. Одбацивање ових природних непостојаности, без божанског охрабрења и савета искусних, није лако, пошто наш непријатељ, ђаво, много добија од овога. Наше сопствено делање, састоји се, пак, од ревновања и решености, што, на неки начин представља, покрећујућу силу. Пошто је непријатељу позната ова покрећућа сила, он се окреће против ње, како би нас разоружао и на тај начин обесхрабрио.
Стрпљење у држању правила
Незаобилазни чинилац у борби против промена и непостојаности јесте правило, које је неопходно за покајање. Правило рађа навику, а навика ослобађа од тешког напора. Правило најлакше држи онај ко га не умањује, непрестано га се држећи. Бесциљно сањарење присутно у беспоретку ( = у недржању правила), као и неутврђеност, одстрањују се стрпљивим испуњавањем правила, што се продужава у слободно испуњавање дужности покајања. Ако смо и пре пада – када су првосаздани били безвремени ( = вечни, бесмртни) – добили заповести, које у ствари представљају правило, колико је тек држање правила неопходно након пада?
Крадући мудро од двадесет четири часа, која иначе трошимо за задовољавање наших биолошких потреба, то време посвећујемо правилу ради душе наше, и тако се покоравамо Писму у испуњавању наших дужности, дајући „Богу божије а цару царево“ (Мт. 22, 21). Морамо водити рачуна о свом биолошком опстанку, јер ако то не чинимо – умрећемо. Зашто смо онда назаинтересовани за наше духовне потребе, када ту прети страшна опасност, а штета, која због те незаинтересованости настаје, је непоправљива? Ако и мали део дана осетимо испуњавању нашег правила, ради душе наше, стећи ћемо велику добит у нашој борби. Та добит је спасење, сједињење са Богом и наслеђе божанских обећања.
Наше вољно држање правила, није ствар неког божанског закона, већ је он израз нашег стражења. Искуство нам наређује, да се не везујемо за оно што је безаконо, за оно што чини свет који нас окружује. Када вршимо правило, постаје видљиво да зависимо од Бога, што је пуно сведочанство да смо заиста верни. На овај начин, божанска благодат свагда пребива са нама, и обистињује се реч Павлова да „све можемо у Христу који нам даје моћ“ (уп. Фил. 4, 13).
Најважнији део у испуњавању правила, јесте редовна пажња ( = будност). Након овога долази време самоусредсређености где ћемо пронаћи оно што заиста јесмо. Тада се изнова осведочавамо у нашој намери да исправимо штету која је настала, или да узрастемо у ономе што је корисно, служећи се нашим ранијим искуством.
Нарочито за оне који живе у свету, неизоставно дело њихове хришћанске побожности, јесте молитва пре сна и молитва пре започињања каквог посла. Такође је неопходно изучавање духовних списа, светих и искусних писаца, чије је искуство препознато и несумњиво због тога што су се касније посветили ( = постали Светитељи). Због сагрешења наших, Господ је у данашње дане допустио одсуство искуства светих мужева. „Гле, иду дани, говори Господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад за хлебом или жеђ за водом, него глад слушања речи Божјих.“ (Ам. 8, 11). Изучавање духовних списа је постало обавезно, јер се тако исправља наше незнање и испуњава наша празноћа, што је и разлог пропасти оних који се варају, и катаклизме сатанских идеја, које не захватају само оне који су изван Цркве, него и верне. Тачно нам је откривено, да ће, у наша последња времена „бити варани и изабрани“ ( уп. Мт. 24, 22).
Смирење и самопрекоревање
Спасоносни пут супротстављања страстима, како телесним тако и душевним, јесте пут стрпљивог самопрекоревања, од чега настају самоспознаја и смирење, који воде стишавању гнева ( = јачине) напада, с које год стране, и ако до њега дође. „Смирих се и спасе ме Господ“ (Пс. 114, 8), говори Писмо, је „Бог смиренима даје благодат“ (Јак. 4, 6).
Сваки напад, који садржи у себи оно што је безаконо, било да потиче од демона или од страсти, долази путем нашег сопственог потчињавања, са којим заједно д?ла и себељубље, што за последицу има поробљавање наше слободе ( = самовласности). Одмах се ваља окренути смиреном мишљењу, које је припремило самопрекоревање. Ово треба да буде познато сваком делатнику покајања.
Од смирења, нема јачег оружје против ђавола. Много тога, у животу делатног покајања, ђаво покушава или да умањи, или да поништи ( = презре). Само смирена мисао и делање га плаше и од њих бежи. Смиреном човеку није тешко да размишља о својим несавршеностима и грешкама, што тачно говори о његовом стању.
Нису сагрешења само злодела и преступљења (заповести), у којима човек види своју кривицу. То је бесловесност и демонизам. У истинитом хришћанском сведочењу, кривица се доживљава као губитак освећења, зато што смо од времена нашег саздања богоподобни по природи. Такође, од пресаздања нашег, оствареног оваплоћењем Бога Логоса, успели смо се још више, јер, онима „који га примише даде власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1, 12). Како би нас, опет, подстицао: „будите свети, као што је Отац ваш свет“ (1 Пет. 1, 15), да од Њега нисмо наследили ову могућност? Какав другачији смисао има реч Господа нашег, која је утеха и изнад сваког достојанства и славе – која само подсећа и устрашује камена срца – осим испуњења нашег богочовештва, када беспочетном Оцу каже: „Ти Оче у мени, и ја у Теби… да буду једно као што смо ми једно“ (Јн. 17, 21 -22).
Недостатак ове достојности, и немање овог духовног искуства, узрок је сваког страдања и бола. Онај ко жуди за спасењем и васкрсењем, треба да тугује, а не да поново тражи леш распадљивости, бесловесности и демонизма своје кривице.
Није утопија и непотврђена теорија, оно што говоре божанска обећања. Она су се остваривала кроз векове, и још увек настављају да се остварују. Награде задобијају ученици Христови и часни делатници покајања који непрестано запечаћују остваривање отачког завета. Ови, послушници заповести – као законити синови – освећењем наслеђују богоподобност своме Оцу.
Рекао је Господ за невршење заповести и за наш немар: „Ко није са мном, против мене је, и ко не сабира са мном, расипа“ (Мт. 13, 30).
Подај нам, Сведобри Владико, Свето Просветљење Твоје и страх Твој, да свагда само Тобом будемо вођени, да чувамо и држимо заповести Твоје, али никада сами по себи!
Ако желимо да припадамо Богу, дужни смо да се за то боримо и да се молимо. Дужни смо, дакле, да не изневеримо – гресима и страстима – наше словесно место и назначење, да не бисмо као Јуда предали Господа, нити да Га се одречемо, како је учинио Петар. Одречење од наше словесне природе и знања, настаје онда када – због кукавичлука или страха – напустимо нашу дужност саделавања врлина. Свака невоља и недостатак успеха /у животу/ је радост. И сваки труд и одмор, свако бесчашће и част и слава, све је радост. И уопште успех и крај свих напора и врлина, јесте да се сјединимо са Богом и да, нераздвојни са Њим будемо. Човекољубиви Бог је постао човек, да би вратио и сјединио са Собом нашу сопствену природу, коју грех беше покварио, да би тако она сама против себе устала, и да се не би саобразила ономе што је окружује (тј. да се не би саобразила палом свету – прим. прев.).
Подсетимо се богољубља и страдољубља ( = љубави према страдању, подвигу – прим. прев), и покренути од богоносних Отаца наших сетимо се и овога: немојмо занемарити неку страст, која се још није сасушила, јер је сматрамо неважном. Јер непријатељ наш ђаво, који ју је посејао, држи је као залог, и неће пропустити да помоћу ње врати и остале страсти, које смо са трудом одсекли. Ово Господ има на уму када говори: „долази кнез овога света и у мени нема ништа“ (Јн. 14, 30). Занемаривање страсти или навике која нас држи, на неки начин је издаја, и чињење онога што је непријатељ бестидно поставио као свој залог. Тада ни подвижник нема потпуну слободу у борби, јер „од кога је ко побеђен томе и робује“ (2 Пет. 2, 19), а роб задобија слободу коју стиче борбом и супротстављањем.
Једно друго зло и грозна напаст за подвижнике, јесте лоша навика многоглагољивости. Ако се она и много пута чини невином, многоглагољивост има погубне последице. Многоглагољивошћу се пада у осуђивање, у лаж, у иронију, у свађалаштво, у смешљивост, у празнословље, и зашто не – у говорење гадости које срамоте личност, што све доводи до коначног губљења божанске ревности и благодати. Истинито је написано да „у многим речима не бива без греха“ (Прич. 10, 19). Нека нас заплаши и реч Господња да ћемо одговарати за сваку „празну реч“ (уп. Мт. 12, 36).
Прво правило нашег духовног делања и изучавања, треба да буде искорењавање и одбацивање страсти и злих навика. Друго оружје је устројавање врлина и добродетељи, тако да и без труда чинимо добро свагда, увек, и у свакој ситуацији. Тако задобијамо слободу и власност наше личности „у Христу“, када од Њега примамо богоблискост, примајући тако усиновљење благодаћу Његовом.
Старац Јефрем Катунакијски
