Тек када нерођеног човјека доживимо као и рођеног, и сами ћемо постати људи. У гинеколошко-акушерским клиника имамо ситуације да се у исто вријеме љекари у једној просторији боре за живот превремено рођеног човјека, или у природном термину рођеног уз компликације, а у другој, под истим кровом, да у материци његове мајке убијају другог човјека, који још није рођен.
* * *
Повезан садржај:
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а не рођеног човјека (I)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (II)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (III)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (IV)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (V)
Догађа се, додуше ријетко, као што се догађа и приликом стријељања, да човјек преживи абортивни захват, да абортус буде неуспјешан. Тај љекар који је покушао да убије човјека у жениној материци али није успио, као и сво медицинско особље које му је у томе помагало, када се тај човјек роди свесрдно ће се потрудити да он остане у животу. Исто тако бива, углавном, и са мајком: она је потписала захтјев да њено дијете буде убијено у њеној материци, али када то не успије и оно се роди вољеће га и старати се о њему. Исто тако бива да жена која је користила тзв. контрацептивно средство (које не спрјечава зачеће него спрјечава да се зачети човјек усади у материцу) када види да то није успјело и да је, ипак, остала трудна, одлучи да роди то дијете о којем ће послије да се мајчински стара и воли га.
Што се то промијенило у организму и личности човјека чином рођења? Да ли је човјек прије рођења једно биће, а послије рођења друго? Или је он човјек само након рођења? Што се чином рођења код човјека промијенило осим амбијента његовог бивствовања?
Дијете чији живот се угаси чак и непосредно прије његовог рођења је побачено, а оно чији се живот угаси непосредно по рођењу је умрло. Убиство дјетета чак и непосредно пред његово рођење је вјештачки прекид трудноће, а непосредно након рођења чедоморство (или злочин неког другог имена).
Чак и код спонтаног побачаја, мртво дијете не узима његова породица него бива бачено као „медицински отпад“, док дијете које умре одмах након што се роди сахрањује. Веома ријетко дјеца умрла прије рођења бивају сахрањена.
Очито, огромна већина људи нерођеног човјека, којег не види, не доживљава једнако као рођеног, којег види. А то је један човјек, тренутак прије рођења и тренутак након рођења, неколико мјесеци прије рођења и неколико година након рођења, и када срце почне да му куца и када пође у школу, и када се зачне и када у дубокој старости лежи на самртничкој постељи.
Није проблем само у контроверзној правној регулативи која право на абортус предпоставља праву човјека на живот. Проблем је, првенствено, у нама који немамо исти однос према човјеку током читавог његовог земаљског живота, од његовог зачећа до смрти. Отуда је и тема убијања зачетог а нерођеног човјека „девета рупа на свирали“ највећем броју људи.
Тек када схватимо да је убијање нерођених људи (абортусом, тзв. контрацептивним средствима и вантјелесном оплодњом) далеко највећа пошаст овог времена и када нам то буде тема са којом се и будимо и лијегамо, када схватимо да је наш земаљски живот пливање у њиховој крви, зачетом а нерођено човјеку свануће. Тек када нерођеног човјека доживимо као и рођеног, и сами ћемо постати људи. До тада смо и сами саучесници овог страшног злочина чији је обим несагледив, директно, као актери, или индиректно, као они који се о њега оглушују.
Протопрезвитер Јован Пламенац
Извор: Ин4с
