.png)
Калистос (у свету Тимотеј) Вер, митрополит диоклијски, напустио је овај свет 24. августа ове године и прешао на другу страну есхатолошке слободе. Тихо, спреман за пловидбу, од свих вољен, један од највећих хришћанских теолога свог нараштаја, доживео је непостидан и миран крај свог живота. Оксфордски професор, који је спајањем научне акрибије и филокалијског предања показао метод богословља 21. века, у потпуности је оправдао своје име: Калистос – најбољи, најлепши (у грчком и словенском језику добро и лепо су такорећи синоними) – и најдобротољубивији. Као што доброта и лепота не постоје одвојене од ипостасне лепоте тако је и Калистос добротољубљем привлачио људе ка Христу, позивајући (κάλλος, по Ареопагиту, долази од καλῶ, позивам) у присуство и доброту Божију.
Једно недавно сликарско платно открива Калиста као човека мирног изгледа лица, без потребе да контролише било кога, док подиже благословену тежину примљеног Божанског дара епископског благослова и као да говори: „Jарам je мој благ, и бреме моје лако” (Мт 11,30). Са осећањем ганутости, благодарности и поштовања износим неколико мисли о њему као теологу ко је извршио дубок утицај на моје савременике.
Као Тимотеј, родио се у Сомерсету у југозападној Енглеској 1934. године. Образовање које је стекао у Вестминстерској школи било је, речима К. С. Луиса, образовање „старог западног човека” (old Western man): подробно изучавање грчког и латинског (не само читање класичних писаца него и састави у прози и стиховима). „Увек сам био искрено захвалан свом англиканском васпитању и никада се нисам одрекао од црквене средине у којој сам први пут увидео у Христу свог Спаситеља”. Говорио је да су му омиљени философи били Лок, Беркли и Хјум, од којих је научио јасноћу израза и елегантни стил. Једног суботњег поподнева 1952. године, недалеко од Вестминстерске опатије, „случајно” се задесио у руској цркви Св. Филипа и остао затечен „лепотом светости” и радости које одаје доживљај богослужења. „Радовао сам се што се мој први сусрет са Православљем није догодио по књигама или познанством са православним људима, већ на богослужењу”.
Започиње дружење са чувеном породицом Зернов, а на младог англиканца снажан утисак остављају теолошки увиди о. Георгија Флоровског и Владимира Лоског. „Динамична, жива представа о Предању, коју сам нашао у Православној Цркви, временом је за мене постајала све значајнија и вреднија. Све сам јасније увиђао да је жива веза, о којој је сведочило Православље, одсуствовала у мојој родној англиканској цркви”. Тако, стицајем околности, које нису биле спољашње, долази до његовог пасхалног преласка у Православље.
„На Пасху 1957. године, по први пут сам присуствовао православном пасхалном јутрењу. Припремао сам се да се ујутро причестим у англиканској цркви (те године се Пасха по православном и западном израчунавању подударала), али после православне празничне службе мени је постало јасно да је то немогуће, јер сам већ сусрео Христово Васкрсење са Православном Црквом, и то у пуноћи радости, непоновљиво. После тога, приопштити се светим Тајнама на другом месту значило би за мене огрешити се о истину и бити лицемер”.
Године 1958. биће примљен у Православну Цркву под Васељенском патријаршијом, и тај прелаз у Православље је сматрао „најпотпунијим остваривањем свега најбољег што ми је дао духовни опит англиканства, потврђивањем, а не одрицањем од њега”. Опредељење за припадност Васељенској патријаршији имало је следеће оправдање: она га је „ослободила неопходности бирања између непријатељски супротстављених руских групица, но тим се није мање отварала могућност одржавања односа како са члановима заједница Московске Патријаршије, тако и са онима који су припадали Заграничној Цркви. Но, што је још важније, Константинопољ ће увек остати ‘Црквом – мајком’, од које су Руси примили хришћанску веру. Зато сам прихватио константинопољску катедру као ону која је више од свих одговарала мојој тежњи ка изворима. И још: по моме, ако на крају крајева Православље достигне организационо јединство, то ће уследити само по пастирским старањима Васељенског Престола”.
У време када се пред њим почело откривати руско Православље, дошло је до посете Грчкој. „Мене је у потпуности привлачио духовни свет Византије. Живи ликови светих на фрескама (у Мистри, на Пелопонезу) постали су, као што је записао Јејтс, ‘учитељи пјенија мојој души’.” У том периоду посећује Патмос, Свету Гору и Јерусалим. Нарочито га је привлачила чињеница да „у савременом Православљу, при свим унутрашњим тешкоћама и људским слабостима, наставља да живи истинска, неизмењена Црква апостола и мученика, отаца и Васељенских Сабора”. Године 1963, у чувеној едицији Penguin Books, излази прво издање његовог бестселера Православна Црква (The Orthodox Church), књиге која ће и после пола века остати најбољи увод у Православље икада написан на енглеском језику. На острво Патмос ће касније одлазити барем једанпут годишње на неко време, и увек ће помињати Старца Амфилохија Макриса (упокојио се 1970, а сабору светих прибројан 2018. године): „Знате ли да је говорио – да нам је Бог дао још једну заповест, која није записана у Писму? То је заповест Волите дрвеће… Када засадите дрво, ви засађујете наду, садите мир, засађујете љубав и добићете благослов Божији”.
Наследивши Николу Зернова, од 1966. до 2001. године ће читавих 35 година бити професор источних православних студија на Универзитету у Оксфорду. Када је 1965, године рукоположен за ђакона, добио је име Калистос, по Цариградском патријарху Калисту II Ксантопулосу, иначе исихасти. Филокалија, тај „чудесни саборник-зборник рајских цветова и плодова”, по речима епископа Атанасија Јевтића, постала је центар живота и деловања Митрополита Калиста. Од 1982. године титуларно му је додељена епископија Диоклије у Фригији, под Васељенском патријаршијом.
Иако никада није формално основао „школу” православног богословља, извршио је огроман утицај на десетине младих теолога истраживача. Како бележи о. Енрју Лаут, један бивши Калистов студент је рекао: „Никада нисам изашао из његовог семинара а да нисам осетио како је мој рад вредан пажње и да је управо задобио нови живот; такав је био његов велики и посебан дар учитеља”. Када буду објављена, Калистова сабрана дела ће укључивати барем седам томова. У међувремену, на јутјуб каналу се може одгледати мноштво његових предавања на најразличитије теме, од Исусове молитве, преко односа православља и запада, до рукоположења жена, примата, теорије еволуције итд. У академском раду остварио је спој ригорозног научног метода и радосног дивљења пред откривеном истином.
На основу свега овог, могао је, у својству учитеља-епископа, да сведочи и преноси истину Цркве на Западу, испрва инославним а онда и православним хришћанима. „Ако је Бог из љубави дозволио да православни напусте своју отаџбину, то се десило да би сведочили о Православљу у западном свету”, говорио је важну мисао која се не чује често у данашњим црквеним круговима. Одговарајући на извесне приговоре једног конзервативног теолога из Грчке, тада млади Калистос је рекао:
„Не напуштајући нашу традицију, ми морамо учинити скок имагинативног саосећања, настојећи да изнутра схватимо сумње и колебања наших савременика. Зато су сведочанства Достојевског и Кјеркегора — да, чак и Сартра — од вредности савременом православном богословљу. Једино ако учинимо овај скок из интелектуалне и интуитивне уобразиље, ми Западу можемо пружити Православље које говори живом човеку у његовом безизлазу и одговара на његове вапијуће потребе. Мислиоци руске емиграције настојали су да начине управо такав скок, и зато је њихово писање изазвало снажно одушевљење међу неправославнима”.
Превођењем и публиковањем Добротољубља, омогућио је мноштву читалаца на Западу да дођу у додир са једним предањем које осветљава тајну творевине и њеног односа са Богом, да препознају лепоту твари у њеном искупљеном ствању, са Христом, истинском филокалијом. По речима св. Теофана Затворника: „Добротољубље садржи у себи изјашњење (излагање и тумачење) скривеног у Господу Исусу живота” (уп. Кол. 3,3). Ту тајну односа Бога и творевине осветлио је отвореном, али проницљивом и васељенском вером и људскошћу. Од Аве Исаака и Достојевског наследио је осетљивост за свако лице, за све што дише („всјакое диханије”) на земљи. Одржао је низ предавања у којима је себе одао као епископа забринутог због људске одговорности за читав космос, позивајући на „космичко покајање“, не као пуки израз жаљења, него као радикални заокрет у нашем начину живота. Захваљујући Калисту, једна важна путања мишљења се издвојила у православној теологији која заговара савезништво између теологије и науке и одбија став изолационизма. У његовом друштву налазе се и таква имена као што су Јован Зизјулас, Христо Јанарас (сва тројица, иначе, почасни доктори наука Универзитета у Београду), као и Јован Мајендорф, да поменемо само неке. Њихова поента није само у томе да наука није неконзистентна са вером него и да искуство научног истраживања може да оснажи веру. Отуда не чуди да један његов чланак о томе шта значи бити човек почиње освртом на разне Оце Цркве а завршава се једним Јунговим цитатом (психа је „туђа, скоро неистражена земља”). Говорио је са чврстим убеђењем и следеће:
„Богословље је такође ‘научно’ у том смислу што је такође уперено на тачност и интелектуалну строгост. Иако нас понашање многих хришћана приморава да мислимо на супротан начин, ми Царству Божијем не служимо нејасноћама, замагљеним и лењивим мишљењем. Управо ђаво воли заплетеност и нетачност, док су пројављивања Духа Светог испуњена, пре свега, јасноћом и прозрачношћу. Али у богословљу тачност и интелектуална строгост никада нису довољни сами по себи. Од нас се још тражи – и то је важније од свега – лично општење са Богом и љубав према Њему”.
Калист је у највећој мери одговоран за начин на који је Православље данас доживљено у англофоном свету. Осим књига Православна Црква и Православни пут (где приказује Православље не као скуп идеја или доктрина, већ као веру која се живи у пракси), писао је опширне уводе у преведена дела аскетских писаца. Примећено је да су на британској православној сцени, уз Калиста, водећи представници персоналистичког приступа у богословљу били архимандрит Софроније Сахаров и митрополит Антоније сурошки, иначе људи дубоко укорењени у подвижничком предању Цркве. Теолошки персонализам је правдао светотројичном вером. „Изворно човеково биће није егоцентрично, већ ексоцентрично. Ја се не појављује као prosopon–личност све док ја, по лику Тројице, није окренуто лицем према другима, док им не погледам у очи и не дозволим им да погледају у моје… Ако се одважимо да заиста будемо ‘копије Тројице’, моћи ћемо да преокренемо цео свет”.
Калистове очи су биле окренуте ка свим народима, па тако и према српском. Био је пријатељ српских теолога са којима се сусретао на теолошким скуповима, а Србију је често посећивао. Само на Косову и Метохији је био три пута, а први пут је далеке 1971. године тамо ишао аутобусом са групом ходочасника. „Србија је од 14. века била место мартиријума… Сећање на Косово треба да настави да цвета. То је један од најлепших дарова Православља свету – осећај лепоте као Божијег својства и својства хришћанског живота”. Тако је у присуству писца овог освета Калистос говорио на представљању монографије ”Хришћанско наслеђе Косова и Метохије”, 14. фебруара 2016. године у Оксфорду коју је он и организовао.
Вишедеценијски ангажман у екуменском покрету укључивао је његов активни рад у англиканско-православним комисијама, а посебно у раду Удружења Св. Албана и Св. Сергија, које је веома унапредило разумевање између Англиканске и Православне Цркве. „Мени се увек чинило сумњивим категоричко тврђење да Свете Тајне и благодат Светог Духа делују само у видљивим границама Православне Цркве”. Насупрот неким гледиштима, веровао је у еклисијалост инославних цркава. Пред крај прошлог миленијума је о свом обраћењу искрено рекао следеће: „Да ли треба говорити да је мој живот у крилу Православља био далеко од тога да буде увек ‘небо на земљи’? Неретко сам западао у дубоко униније. Но, зар сам Исус Христос није говорио да бити Његов ученик значи носити крст? Четрдесет година касније из чистог срца понављам: мој доживљај Православља на оној првој вечерњој служби 1952. године био је веран и истинит. Од тада се никада нисам разочарао”.
Овај православни Епископ је своју изворну енглеску господственост и духовитост тако складно оплеменио православном духовношћу да је постао модел обраћеника на Западу. Не прихватајући оштру антитезу Исток-Запад нити јалово антизападњаштво заступљено међу многим православним теолозима, био је теолог католичанског Предања. „Предање није статично, већ динамично и не носи апологетски, него истраживачки карактер, и није само окренуто прошлости, већ је отворено за будућност. Предање није просто формално понављање идеје прошлости, него сваки пут поновно доживљавана хришћанска благовест”.
Веру „једном заувек предату светима” (Јуд 1,3), Митрополит Калистос је саопштавао и сведочио као откровење чуда и тајне. С пуним правом је веровао да ће антропологија бити главна тема православног богословља у 21. веку. Бити човек, у ери трансхуманизма, најважније је завештање Калиста Вера, те стога пред крај овог осврта вреди чути његов филокалијски исказ: „Основни проблем није у екосистему, већ у људском срцу. С правом је речено да патимо од еколошке срчане инсуфицијенције”. Облагодаћени и одуховљени човек, обједињеног срца и ума, отворен, како је говорио Калистос, „с једне стране за поноре несвесног, а са друге за бездан божанске благодати”, јесте нада за спасење творевине која са жарким ишчекивањем очекује да се јаве синови Божији (Рм 8,19).
Епископ Максим (Васиљевић)
Извор: Теологија.нет
