Житија светих за 8/21. август - Преподобни Зосим и Јаков Тумански

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Преподобни Зосим и Јаков Тумански; Свети Емилијан исповедник, Епископ Кизички; Свети Мирон чудотворац, епископ критски; Свети мученик Гормиздас; Спомен јављања чудотворне иконе Пресвете Богородице; Свети мученици Елевтерије и Леонид; Свети новомученци Трандафил и Спаса; Преподобни Теодисије; Света два мученика тирска; Свети мученик Стрикиј; Преподобни подвижници египатски; Преподобни Григорије синаит; Преподобни Григорије печерски; Спомен освећења храма Пресвете Богородице у Јерусалиму; и спомен освећења храма Светих апостола Петра и Павла у време цара Лава Мудрог у Цариграду.

* * *

Препоручена емисија:

Емисија о богослужбеним особеностима празника преподобних Зосима и Јакова чудотвораца туманских

* * *

Тропар празника:

ПРЕПОДОБНИ ЈАКОВ И ЗОСИМ ТУМАНСКИ

Преподобни Зосим Тумански

Велики молитвеник и духовник. По предању овај Синаит је живео сам у каменој пећини код данашњег манастира Туман. Подизање овог манастира, посвећеног Светом архистратигу Михаилу, везано је за име Милоша Обилића, који је у време кнеза Лазара управљао Браничевском облашћу. По предању, Милош је приликом лова нехотице устрелио пустињака Зосима. Тако тешко рањеног Милош га је понео у свој двор у месту Двориште да му се укаже помоћ. Старац Зосим, осећајући свој крај рече Милошу: "Ту мани и остави ме да ту умрем." На место где старац издахну Милош га сахрани и над гробом подиже цркву, односно манастир који се и данас зове Туман. Мошти преподобног Зосима налазе се у цркви манастира Туман и откривене су 8. августа 1936. године.

Преподобни Јаков Тумански

Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској.

Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.

Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче...

У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти.

У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8 август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац.

Молитвама Светог оца нашега Јакова Туманског, Господе Исусе Христе, Сине Божји помилуј нас. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕМИЛИЈАНА ИСПОВЕДНИКА, епископа Кизичког

Епископ Кизички Емилијан, Исповедник Христов, пошто се због свог аскетског живота удостоји архијерејства, претрпе многа страдања за време опаког цара Лава III Исавријанца иконоборца. Много пута примораван да се одрекне побожног поштовања чесних и светих икона, свети Емилијан се не хте покорити, него оста непоколебљив веран учењу светих Отаца.Због тога он претрпе од јеретика много мука, прогонстава и заточења, све то с радошћу подносећи у нади да ће за привремена страдања добити вечна блага. И тако подносећи многа злостављања и понижења Христа ради, свети Емилијан се упокоји у Господу, украшен венцем исповедништва.

Службу му је написао преподобни Теофан Начертан, а штампано му службу издаде еп. Кизички Никодим 1876. године у Цариграду.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИРОНА ЧУДОТВОРЦА, епископа Критског

Свети Мирон родио се и васпитао у граду Авракији на острву Криту. Најпре он беше ожењен; бављаше се земљорадњом, при чему од зноја лица свог јеђаше хлеб свој не само он сам него и сиротињи раздаваше од плодова земаљских, и благословени беху Богом трудови његови: јер уколико више раздаваше од свога берићета утолико му га Бог више даваше. Самилост и милосрдност светог Мирона према сиротињи беше надчовечанска (ύπέράνθρωπον). Једном затече он на свом гумну лопове где краду жито, и већ беху толико напунили вреће, да их не могаху подићи са земље; а он, уместо да им подвикне и припрети казном, поможе им својим рукама да подигну вреће на лећа, па им још и строго запрети да никоме не причају о томе. Због таквог врлинског живота свог свети Мирон би произведен за презвитера цркве Божије. Као презвитер он ревносно поучаваше паству своју светом животу хришћанском, а у време гоњења од стране незнабожног цара Декија сокољаше их на мученичке подвиге. А када погибе Декије и гоњење престаде, свети Мирон би узведен на епископски престо и постаде епископ Критски. Као епископ он установи празновање светих мученика, пострадалих за Христа у време гоњења, а чињаше и многа чудеса и друга дивна дела. Тако, између осталога, свети епископ заустави ток реке, зване Тритон: на заповест његову река стаде, и он пређе, и не потече река својим током док се светитељ не врати и не пређе је поново; дошавши своме дому, он посла неке људе са својим жезлом, наређујући реци да опет потече својим коритом. Када послани људи стигоше до реке, они светитељевим жезлом узмутише воду и саопштише јој светитељево наређење, и река одмах хучно потече својим ранијим коритом. – И многа друга таква, и већа чудеса, чињаше блажени Мирон, проводећи време живота свог богоугодно и свето, па се престави ка Господу у старости од сто година.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГОРМИЗДАСА

Гормиздас беше велможа на двору персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се царе превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен, 418. године, одмах после страдања светог Авде епископа. Пострада на земљи, и прослави се на небу.

* * *

ПРАЗНОВАЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у част јављења чудотворне иконе Њене зване ТОЛГСКА

У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, – по другима Трифун, – обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава. Када он са пратњом беше на шест потркалишта испред Јарослава, поче се хватати сумрак, и они ради преноћишта пристадоше уз обалу под гором што је на истој страни на којој и град Јарослав, попеше се на гору и разапеше шатор. Ово преноћиште њихово налажаше се управо према ушћу притоке Толге у Волгу; сва та страна беше под великом шумом. Ноћујући ту, епископ се пробуди у поноћ и примети некакву светлост; уставши брзо он извири из шатора и виде да спавају сви његови сапутници: свештеници, клирици, слуге, па чак и стражари; међутим, велика светлост обасјаваше сав онај крај. Окренувши се к реци епископ угледа с оне стране реке огњени стуб који је неисказано сијао; виде и мост преко Волге до тога стуба; и епископ се с ужасом чуђаше овој појави. Затим, помоливши се Богу, он узе свој архијерејски жезал, изађе из шатора и, не будећи никога, упути се ка реци и ступи на мост који он гледаше: уствари, он иђаше по води као по дрвеном мосту, ма да на том месту никада није било моста, него по Божјем наређењу вода се згусну и постаде као мост под његовим ногама. Прешавши на супротну страну реке и приближивши се огњеном стубу, епископ угледа икону Пресвете Богородице са Младенцем, Господом нашим Исусом Христом, на рукама: икона није стајала на дрвету него у ваздуху, на више од пет лаката изнад земље, тако да је човек није могао са земље дохватити рукама. И стаде се епископ молити топло, клањајући се тој светој икони и лијући сузе. После дуге молитве епископ се врати натраг, заборавивши свој жезал на месту где се молио; и опет прешавши реку као по мосту, он уђе у свој шатор, и пошто сви спаваху, то нико и не могаде сазнати за његов одлазак на ону страну Волге; и епископ се одмори спавајући до изјутра. А када свану и сви поустајаше, тада по обичају би одслужено јутрење. Када пак пред полазак ка чамцима слуге стадоше тражити жезал архијерејев и не нађоше га, они рекоше епископу да не знају куда се денуо жезал, премда су га они синоћ оставили у шатору. Тада се епископ опомену да је жезал заборавио с ону страну реке, и би му јасно да Господ жели да обелодани поменуто чудо. Али не будући у стању од суза да проговори реч, он стаде показивати прстом на ону страну Волге. Затим, једва говорећи од узбуђења, епископ им исприча по реду шта виде и како беше с ону страну Волге; онда нареди да пређу на ту страну Волге и узму отуда жезал са места које им прстом показа. Слуге пређоше на ону страну Волге, и тражећи жезал архијерејев они нађоше ону икону Пресвете Богородице, али не у ваздуху него стојећу између дрвећа на земљи, и архијерејев жезал близу ње. Поклонивши се светој икони и узевши жезал, слуге се вратише к архијереју и испричаше му о икони Пресвете Богородице.

Тада архијереј, одложивши на неко време свој пут ка граду Јарославу, пређе Волгу са целом својом пратњом. Угледавши икону Пресвете Богородице он одмах познаде да је то она икона коју он ноћу виде у ваздуху, окружену пресветлим огњеним стубом. Радујући се и веселећи се духом, архијереј се усрдно клањаше светој икони, и топло се са сузама мољаше, и с љубављу је целиваше. И сви што беху с њим такође се радоваху, и од радости сузе проливаху, и многа метанија пред чесном иконом чињаху и срдачне молитве узношаху.

Ово чудесно јављење иконе Пресвете Богородице догоди се осмога августа, на дан светог Емилијана, епископа Кизичког. Епископ Прохор одмах поче својим рукама крчити шуму и рашчишћавати место где се јавила света икона, и спремати дрвену грађу за цркву; у томе га ревносно помагаху сви што беху у његовој пратњи. И тог дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о овоме дође до града Јарослава, и ка месту где се налазио епископ поврве силан свет: духовници и мирјани, стари и млади, богати и сироти, здрави и болесни. И видевши свету икону Пресвете Богородице, сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху; и сваки се стараше да припомогне грађењу цркве, секући и тешући грађу и помажући зидарима. Када црквица би готова, епископ је тог истог дана предвече освети, и унесе у њу чудотворну икону; и извршивши богослужење у њој, епископ је посвети светом Ваведењу Пресвете Богородице, и одреди да се празновање јављења Њене иконе има обављати у осми дан месеца августа. Том приликом сви присутни болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере. Тада епископ нареди да при тој цркви буде манастир, и тог дана постави и игумана. Од тога времена на том месту основа се обитељ, спочетка мала, затим у току времена постаде велика и изврсна. Та обитељ, чувана Богом, постоји и данас под именом Толгски манастир, тако названа зато што се налази на ушћу реке Толге у Волгу.

Од дана јављења чудотворне иконе Пресвете Богородице стадоше се збивати многа чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека најупадљивија. Године 1392. септембра 16, при игуману Герману, када свештеник возгласи на јутрењу после девете песме: „Богородицу и Матер свјета пјеснми возвеличим!“ изненада из десне руке на икони Пресвете Богородице истече миро, и црква се напуни дивним мирисом. Сви присутни у храму, посматрајући ов чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Божију Матер. После јутрења стадоше служити молебан Пресветој Богородици, и када при крају запеваше: „Владичице, прими молитву рабов Својих“, тада из леве ноге Божанског Младенца, држаног Пресветом Богородицом у наручју, такође истече миро. На тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира, чудесно точећи са једне иконе миро: из десне руке Пресвете Богородице и из леве ноге Христове. Игуман и братија веома се радоваху духом због преславног чуда овог, и са сузама припадаху к пречистој икони, и помазиваху чела своја светим миром. А то миро беше веома целебно, јер који год се болесници њиме помазиваху, одмах здравље добијаху.

Након извесног времена после овог чудесног догађаја један велможа, по имену Никита, би послан из Москве од стране великога кнеза у Бјелозерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци. Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића, јединца. Успут се овај његов синчић разболе и умре, и њега мртвог довезоше до Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, кукајући неутешно, пошто не имађаху више деце. Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше на припремање и осталога што је потребно за сахрану, и у томе им прође време од подне до предвече. И када после уобичајених молитава отпоче опело, мртво дете оживе и кликну; сви се запрепастише и у исто време обрадоваше; нарочито се родитељи испунише велике радости, и просто не знађаху као да достојно захвале Господу и Пречистој Матери Његовој што поново виде своје чедо живо и здраво.

Након неколико година, по попуштењу Божјем, једном приликом у манастиру изби велики пожар, и пламен тако брзо захвати и цркву, да братија не успеше отворити црквена врата и ишта изнети из цркве, те изгоре сва црква са свима стварима што беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона изгорела. Међутим, после пожара они нађоше свету икону у шуми близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу обасјану; и сигурно не људским него анђелским рукама из великог пламена изнесену. Братија с радошћу узеше свету икону, и одмах приступише зидању нове цркве, и сазидаше пространију од оне прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада чинити чудеса, лијући из Своје свете иконе, као из извора, исцељења сваковрсним болесницима и изгонећи нечисте духове из људи. Та чудеса су подробно описана у самој обитељи, а ми споменусмо укратко нека од њих, прослављајући Бога и Његову Пречисту Матер Дјеву Марију, и одајући побожно поклоњење чесној икони Њеној, коју сви хришћански нараштаји треба да почитују сад и свагда и кроза све векове. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА и ЛЕОНИДА и Мале Дечице

Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА ТРИАНДАФИЛА и СПАСЕ (АНАСТАСИЈА)

Триандафил беше родом из Загоре, по занимању морнар, а Спаса родом из Радовишта, епархије Струмичке, по занимању прислужник код једног трговца. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше, но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680. године (у својој осамнаестој години), а Спаса у Солуну 1794. године (у својој двадесетој години).

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА, игумана Оровског

Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).

* * *