О сујети и сујетном

Сујета је ташто мишљење о себи. Сујетним треба звати онога ко би да се прослави због нечега што није учинио (Исидор Пелусиот).

Сујетан, и када је лишен добрих дела, присваја славу.

Сујетан, зарад мале славе у свету чини и говори само због оних што га гледају. Сујета је велика препрека врлини.

Божанствени Златоуст каже: „Несрећа је чежња за славом, несрећа и пуна свакога зла. Она је попут каквога трна који се тешко да уклонити и неукротиве и многоглаве звери која се диже на сопствене хранитеље. Управо као што црв изгризе дрво у ком се роди, као што и рђа разједе гвожђе у ком настане, и мољци свилу, тако и сујета погуби душу која је потхрањује.“

Сујета, мати геене, разгорева силно и тамошњи огањ и подстиче црва отровног. Све друго смрт растаче, а сујета и после кончине хита и гледа да своју нарав покаже и у мртвом телу.

Тешко је избећи демона сујете, јер што год учинио да га удаљиш, то ти постаје повод нове сујете.

Сујета је опустошење нутрине у којој нема ничега доброг, док се споља само гони свакојака слава.

Сујетан себе самога обмањује мислећи да је нешто, иако је ништа, него је тек надувен празном славом.

Сујетан је сличан онима који живе у беди, јер увек дрхти и боји се и служи хиљаде господара. Сујета је зли владар који тиранује над онима које је поробио.

Тако сујетан пре на сопствену славу гледа и мисли него на славу ближњих. Сујетљивци једни друге изазивају, једни другима завиде. Григорије Богослов каже: „Људима је сујета велика препрека ка врлини; празна слава граби просте, а који иште празну славу изнутра је испражњен од сваке врлине.“

Свети Нектарије егински