Митрополит Јоаникије на Фестивалу „Ћирилицом“: Благодарим младим људима који су припремили представу о Митрополиту Митрофану Бану
Премијера позоришне представе о Митрополиту Митрофану Бану „Човјек висине“ уприличена је синоћ на Тргу између цркава у будванском Старом граду у оквиру претпосљедње вечери 6. Књижевног фестивала „Ћирилицом“.
Представа је копродукција Народне библиотеке Будве и извршне продукције београдског БЕОАРТ-а, а идејни творац пројекта је Марко Кентера. У овом позоришном комаду лик Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана тумачи глумац Небојша Миловановић, док је у улози сликара Уроша Предића наступио Бојан Жировић. Ауторка текста је Ана Ђорђевић, режију потписује Јана Маричић, а за костимографију била је задужена Адријана Пајић.
Непосредно пред извођење представе, у уводној ријечи Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије истакао је да је Митрофан Бан (1841-1920) човјек веома богате биографије, да је дуго поживио и да је постао поглавар наше Митрополије у доба државног романтизма Црне Горе, у вријеме када је Црна Гора, након Берлинског конгреса, призната од стране великих сила.
„Тадашња Црна Гора је себе доживљавала, па и дефинисала као српску државу и опште осјећање код нашег народа је тада било да је Црна Гора обновљени дио српског царства и краљевства. У таквом контексту, Митрополит Митрофан Бан, поријеком Грбљанин, солидног образовања за то вријеме, носећи насљеђе великих Петровића, а и Немањића, просто је разрађивао ту обновљену идеју српске слободе и српске државности. Црква, као и све остало, је у доброј мјери тада била потчињена држави, међутим Митрофан Бан је уложио све да се сачува достојанство Цркве. Био је човјек снажног карактера, прекаљен као морачки игуман, претходно је био старјешина манастира Подластве, а познато је да је у Морачи био једна од главних личности у окршајима са Турцима 1877. године. Када је Морача била нападнута од турске силе, он је заједно са јунацима Мораче, Роваца и Васојевића учествовао у одбрани те немањићке светиње. Дакле, био је човјек који је по свему заслуживао, и као монах и као духовник, и као национални радник, да буде изабран за митрополита.
У то вријеме Митрополија је себе доживљавала као насљедницу Пећке патријаршије. Није то баш лако објаснити, али покушаћу укратко. 1766. године од стране турске силе, али и уз помоћ Цариградске патријаршије, укинута је Пећка патријаршија. Ту одлуку није признала Митрополија црногорско-приморска. Остали крајеви, неко милом неко силом, сви су морали да признају, и испод Саве и Дунава на све епископске катедре постављени су Грци архијереји. Митрополити црногорски, тада, а и послије, везали су се за Русију и на такав начин продужили континуитет Пећке патријаршије. Приликом крунисања краља Николе 1910, у програмском тексту који је писао предсједник Владе Лазар Томановић, има неколико ријечи о Митрополији као насљедници Пећке патријаршије, у том смислу што је продужила њен континуитет. Наравно да у времену националног буђења, у вријеме јачања државе и зближавања нашег народа, у цијелом српском народу тињала је идеја да се цијело српство ослободи и уједини“, говорио је Митрополит Јоаникије.
Он је казао да су се при крају архијерејске службе Митрофана Бана догађали велики ломови и Велики рат, да су нестајале државе и народи, а послије великих мука и страдања народа и Цркве дошло је ослобођење и уједињење.
„Краљ Никола био је у егзилу и на Подгоричкој скупштини донешена је одлука да му се забрани повратак у Црну Гору, зато што је народ услед свих патњи од када је он отишао некако тако доживио да је за све крив краљ Никола и сав свој гнијев усмјерио је на њега. То је, мора се разумјети, било у контексту тог времена. Али, Митрофан је остао са својим народом, понио крст и понижења и ропства и страдања, али остао вјеран и престолу цетињских митрополита и свом свештенству, својим светињама и своме народу. Иако је морао претрпјети велико понижење у току окупације, и рушење Ловћенске капеле, он је из рата изашао ипак свијетлог образа. Том његовом угледу највише је допринијело то што се он заиста борио да заштити и нахрани народ и сиротињу и да спасе животе људи, и практично је ту сву своју старачку мудрост уложио и поприлично се исцрпио. Одмах послије Подгоричке скупштине отворила се могућност да се обнови Пећка патријаршија. На иницијативу Митрофана Бана, Гаврила Дожића и осталих архијереја, први корак је био да се донесе одлука Светог архијереског синода да се, баш тако каже, Српска православна црква у Црној Гори сједини са Српском православом црквом у Србији. Тим је, наравно, дат један добар сигнал да треба даље радити на обнови Пећке патријаршије. Оно што посебно увијек са поносом истичемо, старац Митрофан Бан, најстарији архијереј Српске православне цркве, изабран је за предсједника Средишњег сабора који је обнављао Патријаршију. Митрофан Бан, већ остарјео и изнемогао, уложио је све да се обнови Пећка партијаршија. Послије извјесног времена, то је већ 1919. година, он је морао на лијечење и неколико мјесеци пред смрт смирено подноси оставку на мјесто предсједника Средишњег сабора, али остаје његов члан, и послије тога се врло брзо упокојио, а за неколико недјеља, 30. септембра, биће годишњица његовог упокојења. Дочекао је уједињење Српске цркве и обнављање Пећке патријаршије, што је са болесничке постеље поздравио од свег срца. Дакле, у питању је једна заиста свијетла, можемо скоро рећи светачка личност, велике одговорности и дисциплине, и на којој год дужности био, свуда је дао свега себе и оставио свијетли траг, не само у историји Црне Горе и Митрополије, него и у историји Српске православне цркве. И, заиста, од свег срца благодарим овим младим људима који су покренути духом Божијим припремили ову представу о заслужном и незаборавном Митрополиту Митрофану Бану“, закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Премијера представе „Човјек висине“ наишла на одличан пријем будванске публике
Услиједило је премијерно извођење представе „Човјек висине“, у којој је предочен фиктивни сусрет Митрополита Митрофана Бана и сликара Уроша Предића, Божијег чувара аманета и либералног мислиоца, у којем њих двојица полемишу о идеји подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену, при чему се Митрофан супротставља тој иницијативи и исту проблематизује, а Предић је предлаже и заступа. Предић на маузолеј гледа као на високо-естетско умјетничко дјело, док Митрофан Бан сматра да треба обновити завјетну Капелу Петра II Петровића Његоша.
Радња је смјештена у Цетињски манастир 1920. године, неколико мјесеци пред Митрополитову смрт, а једним дијелом заснива се на аутобиографској књизи објављеној под називом „Животопис или Успомене из живота Митрофана Бана“.
У представи „Човјек висине“ кроз замишљени разговор актера који заступају различите позиције, изасланик краља Александра, сликар Урош Предић, каже да се за увјерења, уколико нису нечасна, треба борити до самог краја, а да све друго утјерује човјека у лаж и огрјешење. Када га Митрофан упита како ће се договорити о томе шта је часно, Предић одговара да се договор налази у законима, на шта му Митрополит поручује да су закони промјенљиви, нестални и порозни, па се постигнут договор стално мијења. Митрофан тврди да су, осим Божијих, сви закони нестални, указујући на једном другом мјесту да не заступа личне или било чије интересе, већ вјеру, увјерења и ставове Православне цркве.
Жива полемика Митрополита и умјетника се, наравно, не своди само на расправу о маузолеју, већ се, као истакнуте личности своје епохе инволвиране у токове историје раног 20. вијека, дотичу и тадашњих друштвено-политичких питања, ратова и балканских страдања, уједињења јужнословенских народа и словенске солидарности, теолошког и богословског, а на моменте се и исповиједају један другом, говорећи и о интимним породичним темама и појединим моментима из живота.
Историјски, епилог читаве дилеме, био је такав да су, након смрти Митрополита Митрофана, новембра 1920. Свети архијерејски сабор и Свети синод Српске православне цркве донијели одлуку о обнови Његошеве завјетне цркве, коју је краљ Александар I Карађорђевић спровео у дјело 1925. године, а цркву је осликао Урош Предић.
Представа је наишла на огромно интересовање будванске публике која је њеном извођењу присуствовала у великом броју. Поред осталих, представу је погледао велики број појединаца из јавног, политичког и друштвеног живота Будве и Црне Горе.
Редитељка Јана Маричић истакла је да се нада да је екипа представе испунила очекивања.
„Мени је ово било узбудљиво зато што мислим да је Ана Ђорђевић врло пажљиво написала текст и некако смо га третирали са умјетничке стране. Нисмо се бавили документарном реконструкцијом догађаја, већ отворили питање. Заправо, највише смо се осврнули на то колико је великим људима, гдје убрајам и Уроша Предића и Митрофана Бана, тешко када треба да донесу одлуке, јер и једни и други имају племените одлуке. И једни и други су у праву, само се начини некада разликују“, казала је Маричић.
Како је навела, Митрофан Бан је интересантан позоришни лик, због контрадикторне комбинације приморског и брдског менталитета.
„Он је одрастао у једној средини, а опет живот завршио у другачијој. Неко ко се сналазио у тако различитим околностима, сигурно да је интересантна личност која има пуно капацитета да разумије разне менталитетске и идеолошке разлике. Зато смо га ми третирали као некога ко не одбацује априори идеје краља Александра, већ је отворен за разговор, жели да дискутује о томе, али више од свега познаје народ. Када је Митрофанов лик у питању, за нас је била суштина да је он неко ко зна људе, ко зна људску природу и ко познаје свој народ, па рецимо и цијели Балкан“, казала је редитељка.
Утиске након премијере сумирао је и глумац Небојша Миловановић, који у представи игра лик Митрофана Бана.
„Мислим да је ово за нас велика радост, јер смо наш рад и истраживање подијелили на овом аутентичном мјесту и са публиком која је сигурно инволвирана у цијелу тему и причу више него што смо ми то били као глумци из Србије који су кренули да се баве овом представом. Драго нам је да је то наишло на овакав одзив, ја се радујем и сигуран сам да ћемо имати добар живот и пријем са овом представом, што је и најважније“, истакао је Миловановић.
Глумац је говорио и о томе шта је за њега био највећи изазов у процесу припреме за ову улогу.
„Митрофан Бан је у том моменту 1920. године био старији него што сам ја као глумац, и онда је то увијек нека условност. Наравно, ја сам у договору са редитељком, која је мени дала ту улогу, просто схватио да је то условност. Играм човјека који има једно велико животно искуство, и у ратовима и у дипломатији, знамо шта је све допринио и урадио. Ово се дешава непосредно пред његово упокојење и ово је био изазов са те стране. Али, ми се просто бавимо позориштем, тако да ја мислим да сам као глумац зрео да то могу да домаштам другим средствима. Са друге стране, радили смо озбиљно на дијалекту. Ја нисам са ових простора, али сам имао паралелне пробе са Дијаном Маројевић, професором на Факултету драмских умјетности, која је иначе родом из Црне Горе. Дакле, бавио сам се тиме да и то буде озбиљан сегмент, јер када долазите у средину у којој људи говоре одређеним нарјечјем, онда морате да се потрудите. Разговарајући са људима и слушајући све сугестије, заиста сам уживао“, закључио је он.
Шесто издање Књижевног фестивала „Ћирилицом“, који организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, биће комплетирано вечерас од 21 час када ће на Тргу између цркава у Старом граду у Будви бити уприличено репризно извођење представе „Човјек висине“.
