У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири.
* * *
Монографија о манастиру Морачи /ПДФ/
* * *
Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.
Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају.
Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори.
Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.
Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате.
Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).
У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде.
У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату.
Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.
Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.
Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.
Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.
У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији.
* * *
Документарни филм о морачкој обитељи:
