У јулско-августовском 386. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са сестрама Марином и Маријом Гобовић, уметничким руководиоцима дечјег хора "Славујчићи" при заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Ваша љубав према песми која је увек дар Божји, делатна је и веома успешна још од најранијег Вашег детињства. Да ли се сећате тих дивних почетака и првих успеха?
Марија: Наше детињство нам је остало у дивном сећању. Захвалне смо родитељима, који су веома рано уочили музички дар који поседујемо, па су нас уписали са 5 година у музичку школу. Још као мале девојчице смо се на прве тактове музике њихале и пратиле ритам. На почетку смо певале нашим укућанима, а касније се то наставило кроз јавне наступе у музичкој школи, као и на приредбама у школи. Никада нисмо имале било какав страх од јавних наступа, него смо једва чекале да запевамо.
Марина: Музички дар који поседујемо је дар од Бога и захвалне смо на том дару. Наравно да није било једноставно усклађивати наше редовно школовање уз музичко, али када постоји огромна љубав и воља, наћи ће се и снага да се све издржи. Мислим да је у животу јако битно имати циљ и мотивацију да се нешто постигне и уради. Уколико нема мотивације и спремности да се дође до одређеног циља, постоји велика могућност да ће неко рећи тешко је и одустати. За нас се никада није постављало питање да ли ћемо се бавити музиком у животу или не. Знале смо да без обзира који позив изабрале, од музике никада нећемо одустати.
*Несумљиво да Вам је одрастање у оквиру храма и богослужења отворило савршену слику да сваки Божји дар јесте прилика да кроз њега послужимо Господу и Цркви Његовој. У којој мери је Ваше интензивно бављење музиком и песмом утицало на Ваше духовно узрастање?
Maрина: Породица, вера, традиција, дар. То је за нас суштина свега - породичне вредности, међусобно поштовање, подршка, љубав наших најближих, вера, молитва, црква, традиција, обичаји, неговање музичког дара. А духовно узрастање произилази из свега наведеног.
*Поред преданог бављења песмом, како се родила одлука да завршите Правни факултет Универзитета у Београду?
Марина: Упоредо са редовним школовањем, Марија и ја смо се и музички образовале. Када је требало да се одлучимо на који ћемо факултет ићи, одлучиле смо се да завршимо Правни факултет, а поред тога да се и даље бавимо музиком. Кроз школовање су нам веома добро ишле друштвене науке, тако да није било пуно размишљања око избора факултета. Знале смо да, ако не изаберемо Музичку академију, да ће то бити Правни факултет. Огромна је предност имати сестру близнакињу кроз школовање. Све је лакше, када са неким можете одмах да се посаветујете, ако једној нешто није јасно. Обе смо дипломирале са 23 године на државном Правном факултету.
Марија: Увек смо се договарале о свему и заједно смо и одлучиле да завршимо Правни факултет. Једина је дилема била да ли ћемо наше школовање усмерити ка музици или правној науци. Драго нам је што се данас бавимо и једном и другом професијом. Умемо да се нашалимо да музици приступамо срцем, а правној науци главом.
*Неко би рекао да правна наука и песма немају ништа слично, да ли нам Ви из искуства нудите можда другачији одговор?
Марија: С обзиром да су нас родитељи уписали у музичку школу са 5 година, мислим да је то помогло да развијемо способност за лакшим памћењем и за концетрацијом. Зато нам на факултету није био проблем да оно што прочитамо лако упамтимо.
Марина: Поред тога, на Правном факултету смо савладале реторику, која тражи да се брзо размишља и течно изражава, што нам је доста помогло и у музици. Често нам кажу, када гостујемо на телевизији, да је са нама веома лако разговарати и интервуисати нас, јер смо комуникативне.
*Ваш заједнички животопис посебно красе бројне награде, замолио бих Вас да неке од њих поделите са нашим читацима?
Марина: Уложиле смо до сада много рада и труда у нашу каријеру, али као потврда да радимо то на добар и квалитетан начин говоре награде и признања. У последњих неколико година смо добитнице преко 20 лауреата, награда и признања. Неки од њих су: „Златни опанак”,који нас је прогласио апсолутним победницама целокупог такмичења, где је било преко десет хиљада учесника, Београдски победник за очување и неговање традиције, Балканска награда за неговање етно музике, Даме године, Први Оскар Србије, Златна звезда, Business Women Awards, Краљевски Оскар популарности, специјално признање за најбољу родољубиву православну песму „Србија“... Често нас питају која нам је награда најдража, али морамо рећи да нам је свака награда посебна драга и да ниједну не бисмо издвајале, јер свака представља потврду нашег труда, образовања и дара.
Марија: Награда, која нам је такође много драга је освојено прво место на фестивалу „Сумер фест“, на ком смо победиле са песмом „Пробуди се Стојане“, традиционал у модерном аранжману Андреја Андрејевића, која је објављена на нашем другом албуму. По тој песми и носи назив албум „Пробуди се“, да пробудимо свест, код младих људи, када је квалитетна музика у питању. Награде и признања су нам потврда и мерило да смо на правом путу, када је музички правац у питању. Драго нам се што се наш таленат цени и што добијамо награде за допринос култури и етно музици. То би требало да младима буде подстрек, да уколико имају неки циљ, теже том циљу и никада да не одустају, јер оно што је добро и квалитетно пронађе свој пут.
*Драга Марина, поред свега наведеног, Ви се бавите и писањем текстова и компоновањем, колико је то захтевно и како доживљавате овај вид стваралаштва?
Марина: Наш трећи албум, под називом „Деци на дар“ је ауторски и нас две смо заједно писале музику и текстове за све нумере, тако да се обе бавимо компоновањем и писањем текстова. То је веома креативан и диван део посла, који обожавамо, јер имамо слободу да се кроз музику и текстове искажемо. Негде сам прочитала да је Алберт Ајнштајн рекао да је креативност гледање у нешто што су сви видели, те размишљање на начин на који нико други није мислио. Е управо то је стваралаштво.
Марија: Марина је за нашу најновију песму „Србија“ писала музику и текст и веома сам поносна на њу. Углавном када заједно пишемо, свака од нас у песму унесе нешто своје, јер смо и нас две различите по сензибилитету. Дивно је имати сестру близнакињу када је овај део посла у питању, јер када почнемо да пишемо никада не знамо у ком смеру нас наша креативност може одвести. То је чар тог посла. Док смо стварале песме за дечији албум, могу да кажем и да су нам наша дечица помогла и они су нам били главни критичари, јер ако се њима нешто не допадне, знамо да се неће допасти ни другој деци. На пример, ја сам написала дивну баладу, али када смо селе за клавир и то одсвирале нашој дечици, моја ћерка Софија је почела да плаче и рекла да јој је песма веома тужна. Тако да се та песма није нашла на албуму. Све песме су веселе и брзе, осим једне успаванке која се зове „Лепо лане“ и која се нашој деци веома свиђа и воле да је певају.
*Као катихета имао сам прилику да сазнам од својих ученика да прате Ваш рад, а неретко се дешава да пролазећи ходницима школе чујем како певуше Ваше стихове.
Марина: То нам веома значи. Мислим да је то што деца певуше наше песме и најлепши комплимент за нашу музику и најважнија потврда да наша музика проналази пут до публике. Када су деца у питању, они нешто могу да воле или не воле, а пошто на нашим концерима има пуно деце, то говори о нашој музици. Ми смо се водиле срцем, када је музички жанр у питању. Никада нас није привлачила комерцијална музика за јавне наступе. Приватно слушамо све жанрове, али традиционалну изворну музику волимо да певамо. Она има неку посебну енергију, душу, изазива емоцију.
Марија: Драго нам је што млади све више воле овај музички правац и препознају своје корене, а то најбоље осетимо на наступима,кроз позитивне коментаре наших интерпретација. У овом послу се не треба угледати на друге, него бити свој и оригиналан. Марина и ја певамо срцем и најбитније у овом послу је да радите оно што волите и да певате срцем. Мислим да то и деца осете. Сваки певач има избор којим ће се музичким правцем бавити. Битно је да се препознате у том жанру и да волите ту врсту музике. Нисмо се приклониле новокомпонованим трендовима, јер свака музика пронађе свој пут и публику.
*Оно што је заједничко за све песме из Вашег опуса, јесте неуморно и веома умешно истицање правих вредности и указивање да је живот у пуноћи могућ једино када живимо у заједници са Богом, када пребивамо у врлини, љубави и доброти. У духу ове истине, можемо ли рећи да је песма помоћно средство у свецелом васпитавању?
Марина: Са сигурношћу могу да кажем да песма оплемењује живот. То што негујемо праве вредности је део нашег васпитања. Ми смо одувек са нашим родитељима имале искрен однос, пун љубави и поштовања и мислим да нема ниједне препреке за породицу, уколико се држе заједно. То је животни благослов. Ширити љубав, доброту, разумевање и бити у вери. Ту настаје породична хармонија, а кроз музику настаје хармонија ума и душе.
Марија: Наша породична пријатељица је била чувена уметница Уснија Реџепова, са којом смо певале на многим концертима. Стихови њене једне песме гласе „Од када сам се родила, игра ме је водила, песма је живот мој и све дугујем њој“. То можемо и нас две да кажемо, јер нас музика води од нашег најранијег детињства. Данас, када нас две имамо своју дечицу, ја Софију (10), Стефана (7) и Сару (1), а Марина Јанка (8) и Катарину (5), васпитавамо их исто, како су нас наши родитељи. Сви сем Саре, која је још мала, долазе у дечији хор „Славујчићи“, коју нас две водимо и сви знају пуно песама. И слажемо се да је песма помоћно средство у васпитању, јер су окружени дивном децом, друже се, певају, уче, развијају меморију, причамо о правим вредностима. Управо то нам кажу и родитељи који доводе своју дечицу код нас, да су захвални што деци преносимо праве вредности и кроз песму ширимо љубав и задовољство.
*Једна од најновијих Ваших песама која је мени лично посебно драга је песма „Србијаˮ. За ову песму добили сте бројне награде, међу којима је и признање за најбољу песму о Србији. Сложићете се самном да бисмо један цео интервју могли да посветимо само овој песми, али за ову прилику замолио бих Вас да наше читаоце упознате са њеним значајем, и што је најважније, са њеном великом поруком.
Марина: Веома смо срећне што је наша песма „Србија“ пронашла пут до срца публике и поносне и захвалне на признањима и похвалама које за њу добијамо. Порука песме је управо у стиховима „Добро чините, радост ширите, Богу се молите, јер за љубав све се може, хвала ти Боже“. Песма представља спој вере и традиције. Са сигурношћу могу да кажем да ћемо наставити и даље истим путем, да на најлепши начин славимо своју отаџбину и њену традицију.
Марија: Као што сам већ напоменула, Марина је за ову песму написала музику и текст, док је аранжман радио наш чувени композитор Саша Милошевић Маре. Као и наше претходне песме, које се налазе на албумима „Зора“ и „Пробуди се“ и ова песма је настала на темељу балканске музичке традиције, обогаћене модерним ритмом и етно поп звуком. Ова песма слави Србију, православље и родољубље, а спот који смо за ову песму снимиле, шаље најлепшу слику о лепоти наше државе. У споту учествују ђаци школе певања „Славујчићи“, који Марина и ја годинама водимо као предавачи, КУД „Бранко Радичевић“ и глумац Милан Босиљчић. Спотом смо приказале најлепшу страну наше домовине, прелепу природу и величанствене споменике културе и уметности. Захвалне смо на награди, коју смо недавно добиле на конференцији „Србија више од лепоте“, која је одржана у Врњачкој бањи, где је песма „Србија“ проглашена најлепшом родољубивом, православном песмом, која је посвећена Републици Србији.
*Замолио бих Вас и да са нашим читацима поделите неколико речи о величанственом концерту у храму Светог Саве на Врачару?
Марина: Почетком јануара ове године, уочи Божића, одржале смо диван концерт са ђацима хора „Славујчићи“ у Храму Светог Саве. Велика нам је част указана и поносне смо што смо Марија и ја, као руководиоци, позване да припремимо дечицу и да осмислимо репертоар за тај концерт.
Марија: Деца су била веома узбуђена и срећна када су запевала пред толико верника у Храму Светог Саве. То им је било дивно искуство и драго нам је што је све прошло онако како смо замислиле. Посебно смо почаствоване што су концерту присуствовали и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, епископи, министри.
*Већ неколико година умешно и професионално водите дечју школу певања „Славујчићиˮ, а Ваше деловање у том погледу од ове године бива уздигнуто на виши ниво јер са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија при заветном спомен-храму Светог Саве водите дечји хор изворне музике. Како доживљавате овај велики благослов, указано поверење и част коју Вам је указао првојерарх Српске Цркве?
Марина: Веома смо поносне што смо добиле благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија да при Храму Светог Саве водимо дечији хор „Славујчићи“ учећи их изворне песме. Сматрамо да је наша култура и изворна музика веома битна за очување српске културне баштине. Ми сада наше дугогодишње искуство преносимо на најмлађе. Рад са најмлађима је веома захтеван и одговоран, али леп и занимљив. Њихову радост што долазе код нас, ми осећамо на сваком часу. Зато се трудимо максимално око њих, да им буде забавно, а едукативно.
Марија: Нашим ђацима смо до сада организовале многе догађаје, која су им донела дивно искуство и са којима су били одушевљени – разне дечије фестивале, гостовања на телевизији, снимање песама у студију, снимање спотова за песме... Имамо пуно планова у наредном периоду што се тиче концерата и наступа хора „Славујчићи“.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
Марина: Већ сам поменула стихове наше песме „Србија“ и мислим да ти стихови могу да буди и порука читаоцима „Православног мисионара“, а то је да добро чините, радост ширите и Богу се молите. Са чињењем добрих дела, чистог срца и мисли, уз веру у Бога, можемо само добру и да се надамо.
Марија: Дивна мисао епископа Николаја Велимировића је била „Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети“. Нека та мисао буде и моја порука за крај овог интервјуа.
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у јулско-августовском 386. броју "Православног мисионара" (стр. 42-47)
