На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученици Евлампије и Евлампија; Преподобни Теофил исповедник; Свети мученик Теотекн; Преподобномученици Зографски; Преподобни Васијан; и Свети Андреј тотемски.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВЛАМПИЈА и ЕВЛАМПИЈЕ
ЗА царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.
Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.
Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је 6д задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол, – такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.
Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноШтво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог идо ла, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! – И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.
Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!
Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!
Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој, се сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!
Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро! буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.
Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а светџ: мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.
Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика светог Евлампија и вргоше у пећ. А света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију Младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.
Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не отсекоше јој главу.
И тако свети Евлампије са сестром својом, светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА ИСПОВЕДНИКА
БЛАЖЕНИ Теофил родио се од побожних родитеља у близини града Тивериопоља, и кад му би три године крстише га. Једном га родитељи одведоше на гору Селентију да добију благослов од светог оца Стефана. Свети Стефан благослови родитеље и чедо њихово, блаженог Теофила, и пошто их у дугом разговору поучи и научи многим душекорисним стварима, он их отпусти у миру, и они се вратише дома. Од тога времена дечак Теофил, благословом преподобног оца Стефана напредоваше у читању и усрдном изучавању Божанствених књига, и бејаше добре нарави и кротак. А када напуни тринаест година Теофил опет отиде код преподобног оца Стефана. Угледавши га, светитељ га упита: Због каквог си разлога, чедо, дошао к мени? – Ти си ме позвао, часни оче, одговори дечак, и ја оставих родитеље и дођох к теби. – Преподобни га упита: А када те то, чедо, ја позвах; и шта ти рекох? – Дечак одговори: Када ја хођах по пољу нашем, ти ми се, оче, јави, и погледавши на мене ти ми рече: Чедо Теофиле, ти си се удаљио од Господа који говори: Узми крст свој и иди за мном (Мт. 16, 24). Ове речи тронуше срце моје, и ја идох за тобом све до самих врата ове ограде твоје; а када дођосмо до њих, ти постаде невидљив за мене, и ја се обретох сам пред закључаним вратима. Поред тога још и ово, свети оче: садашњи глас твој и говор исти су као и онај који онда чух; и то ме такође убеђује да си ме лично ти звао а не неко други. Зато те молим, свети оче, немој одвратити лица свога од мене слуге твога који желим да се спасем.
Слушајући ово Теофилово казивање, преподобни се зачуди, јер је знао да никуда из своје келије одлазио није. И захваливши Богу за такво чудесно призвање безазленот дечака, он га прими код себе. И учаше га три године страху Божјем, и руковођаше у подвижништву и монашком животу. По истеку три године, пошто се дечак добро научи свима монашким подвизима од доброг наставника, преподобни Стефан позва игумана из лавре и предаде му послушног, кротког и смиреног дечака да га постриже. Игуман га узе, одведе у лавру и постриже. Примивши постриг, Теофил постаде искусан монах, украшен свима врлинама, и живљаше међу братијом као анђео, и бејаше свима на корист.
Родитељи Теофилови, не знајући где се налази њихово мило чедо, силно туговаху за њим и непрестано га на све стране тражаху са жељом да пронађу онога који се из љубави према Богу сакри од свих познаника својих и тајно служаше Господу у средини добрих подвижника. Но након неколико година родитељи најзад дознадоше где се налази њихов син, па похиташе у лавру и с плачем мољаху игумана да им покаже сина. Игуман беше дуго неумољив да им покаже Теофила, али тронут њиховом тугом, жалошћу и горким сузама, он се сажали на њих и позва Теофила да се види са својим родитељима. Када родитељи угледаше свога сина у монашкој одећи, они уместо радости стадоше још јаче ридати. И остадоше они у лаври неколико дана, загледајући у живот светих отаца и извлачећи духовне користи из њихових разговора. Ту они намислише да од својих средстава подигну манастир, у коме би се подвизавао њихов син Теофил. Због тога они стадоше усрдно молити игумана да пусти њиховом дому Теофила са неколицином братије, обећавајући да ће што је могуће пре привести у дело своју замисао о манастиру. Али их игуман одбијаше, говорећи да није добро за младог монаха да живи у близини сродника и познаника. Међутим Бог, који све уређује на корист људима, зажеле да открије вољу Своју односно Теофила. Јер пошто родитељи и надаље усрдно и неодступно мољаху игумана, он сазва братију и изложи им ову ствар. Они онда расудише и нађоше да је добро да поступе овако: да тродневним постом и свуноћним бдењем моле Бога да им Он с неба пошаље решење овога питања. После тродневног пошћења и молитвеног бдења, гле, у храму се чу јасан глас с неба који наређиваше да пусте Теофила да иде са својим родитељима. Тада разумеше сви да сам Бог захтева то; и помоливши се за Теофила, пустише га с благословом, и дадоше му као помоћ неколицину братије, ради умножења славе Божије. Родитељи пак, узевши сина, с радошћу одоше своме дому, и убрзо подигоше манастир, у који сабраше много братије онабдевши их сваком потребом и давши потпун мир слугама Божијим. А Теофил, живећи у том манастиру подвижнички, као светлост сијаше врлинама, и сви, видећи његова добра дела и користећи се њима, прослављаху Оца Небеонога.
Пошто Теофил проживе много година испоснички, враг рода људског подиже гоњење на чесне и свете иконе, а њихове поклонике подврже мучењу преко безаконог цара Лава Исавријанца, иконоборца. Овај цар омрзну благољепије дома Божијег и лиши украса храмове Господње: он свете иконе у блато бацаше, ногама их гажаше, огњем спаљиваше, и многе верне мукама умори због поклоњења иконама. Свети пак Теофил се томе силно супроћаше, и све благоразумно учаше да на дужан начин молитвено поштују свете иконе и поклањају се лицу, на њима живописаноме. Дознавши за то, законопреступни цар посла војнике, те блаженог Теофила доведоше преда њ. Цар му нареди да се одрекне молитвеног поштовања светих икона; но блажени Теофил то одби, изјављујући да свете иконе треба молитвено поштовати. Цар онда нареди да воловским жилама бију светитеља. Затим нареди да му руке вежу наопако и да га по граду Никеји воде као злочинца, ругајући му се и исмевајући га. Теофилу се придружи неки војник Лонгин, који изобличи мучитељево безумље и учаше поштовати свете иконе. Зато га мучитељ простре no земљи, и сажеже му на глави многе иконе. А свети Теофил, пошто прође сав град Никеју, опет предстаде суду безаконог цара, и неустрашиво говораше цару, бранећи свете иконе и изобличавајући његову заблуду. He трпећи изобличавање, цар нареди да светитеља нага распну крстолико на два стуба и сувим жилама бију спреда и позади. Угледавши крв која тецијаше из изранављеног тела светитељевог, цар постаде као најљућа звер. И као што дивље звери, када угледају крв, постају још крвожедније, тако и бездушни мучитељ при погледу на мученикову крв још више побесне, и уставши са престола сам дуго време бијаше по лицу светитеља. Потом нареди да усијају гвоздене чизме, па да их обуку мученику, и да га натерају да трчи путем испред њега. Сва ова мучења свети страдалац јуначки трпљаше. Један пак царски великодостојник, гледајући то и дивећи се необичном трпљењу мучениковом, узе га из руку слугу који га мучаху, одведе га слободна код себе, и рече му: Теофиле, јеси ли ти једини који се клањаш иконама безуман, или сви ми који им се не клањамо? Еда ли цар и сав сенат његов немају ни толико здраве памети, да расуде, треба ли се клањати живописаном лику Божјем или не? Јер ако би се требало клањати иконама, онда Бог не би наредио у Закону: He гради себи лика резана нити какве слике (1. Мојс. 20, 4). – Светитељ одговори: Видим, кнеже, да познајеш Свето Писмо; хајде онда да поразговарамо.
И стаде му свети Теофил говорити о поштовању светих икона, доказујући му из Светог Писма да је још у Старом Завету прописано поштовање светих икона: у бакарној змији коју Мојсије подиже у пустињи, и у златним Херувимима постављеним над Ковчегом Завета. У Новом пак Завету сам Господ даде свој лик на убрусу Авгару кнезу Едеском. И још много говораше свети Теофил о иконама, и убеди кнеза. Тада му кнез рече: Истините су речи твоје, чесни старче. Ја ћу се постарати, колико будем могао, да убедим цара у то. А сада, ја те отпуштам, слободан си, врати се у своју келију.
Но светитељу би веома жао што не доврши подвиг мучеништва. Ипак, имајући ране, он се радоваше, говорећи са апостолом: Радујем се у своме страдању, јер довршујем недостатак невоља Христових на телу своме за тело његово, које је Црква (Кол. 1, 24).
Својим повратком у манастир, свети Теофил испуни великом радошћу и весељем сву братију и пријатеље и све околне житеље. После тога након кратког времена њему би откривено да му се приближава одлазак к Богу. Стога он уреди све манастирске послове, поучи братију, благослови их, и целивавши их све, отиде ка многожељеном Господу.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОТЕКНА
НЕЗНАБОЖНИ цар Максимијан, дошавши једном у Антиохију, устроји празник у части поганих богова својих, и издаде заповест да најпре војници принесу жртве идолима, а потом и сав народ. Међу војницима бејаше много хришћана који, не желећи да се покоре безбожној наредби царевој, збациваху са себе војничке појасе и одлажаху на мучење за Христа. Међу њима беше један честити човек, познат у целој Антиохији, по имену Теотекн. Њему се Максимијан обрати оваквим речима: И ти ли, Теотекне, не верујеш у богове: Зевса и Аполона? A ja сам хтео да те начиним великим жрецом њиховим, и да жртве целога света подведем под твоју власт, те да ти управљаш над свима жрецима и жртвама. – На то му Теотекн одговори: Ја верујем у Христа Бога, и Њему хоћу да принесем себе жртву живу.
Тада Максимијан нареди да свуку с њега војничко одело и да га обуку у женске хаљине, па га осуди да преде са женама. А након три недеље Максимијан га поново позва и рече му: Принеси боговима жртву, иначе ћеш умрети у страшним мукама. – Но Теотекн не одговори на то цару ни речи. Тада цар нареди да Теотекна вежу за дрво, да му под табане ставе усијано гвожђе, и да му ножевима подсецају све жиле. А кад цар виде да и после оваквих мучења Теотекн остаје непоколебљив, он нареди да се спреми котао са кипећом смолом и сумпором и у њега баци мученик. Када пак мученика бацише у такав котао, огањ се одмах силом Христовом угаси, котао остину, и мученик остаде неповређен.
Максимијан се уплаши и нареди да мученика одведу у тамницу, где он би стављен на расположење неком капетану Зегнату, да га мучи како год хоће. У то време у тамници се налажаше за исповедање Христа једна девица, по имену Александра. Код ње Зегнат и баци Теотекна, рекавши обојима: Ево, дајем вам три дана за размишљање. Ако пристанете да извршите царево нарећење, добићете велике почасти; ако пак не пристанете, страшним ћу вас мукама погубити.
Пошто прођоше три дана, Зегнат их изведе из тамнице и упита: Јесте ли намерни да извршите царево наређење и боговима принесете жртву? – Но они остадоше непоколебљиво верни Господу Христу. Тада Зегнат нареди да девицу одведу у засебну тамницу, а двојицу војника одреди да иду и да је обешчасте. Међутим Теотекн, желећи да Александру избави од срамоте, оде к њој пре ових војника, па скинувши своје одело даде јој га, говорећи: Бежи! бежи! да безбожници не оскврнаве твоју чистоту. – Сам пак обуче се у њене хаљине и седе очекујући војнике. Војници дођоше и место девице нађоше Теотекна где седи у женским хаљинама, узеше га и одведоше Зегнату. Зегнат се страховито разјари и нареди да Теотекну најпре одрежу језик, па да га онда дуго бију. Затим нареди да му о врату вежу воденични камен и баце у реку. И тако мученик Христов сконча. Чесне пак мошти његове бише нађене у близини града Роса у Киликији; хришћани их узеше и чесно положише у постојбини његовој, славећи Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ 26. ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ, пострадалих од Латина
КАДА цар Михаил VIII Палеолог (1258-1282. г.) склопи с папом злогласну Лионску унију 1274. г., да би од папе добио помоћ против Бугара, Срба и западњака, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, Латини нападоше на Зограф. Блажени игуман зографски Тома објави претходно братији, да ко жели мученику смрт нека остане. И тако оста 26. људи, и то 22. монаха, са игуманом својим, и 4. световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг-кулу манастирску. Када Латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт ових 26. Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1282. године. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, a y заштиту Православља, бише се дигао српски краљ Милутин. Цару Михаилу у овој унији помагаше и његов стављеник патријарх Јован Век, али и он убрзо би свргнут и осуђен од православног сабора у Цариграду.
Имена пак ових светих 26. Преподобномученика Зографских су следећа: Игуман Тома, монаси: Варсануфије, Кирил, Михеј, Симон, Иларион, Јаков, Јов, Кипријан, Сава, Јаков, Мартинијан, Козма, Сергије, Мина, Јоасаф, Јоаникије, Павле, Антоније, Јевтимије, Дометијан, Партеније и још 4. мирјанина. Њихов спомен у Светој Гори врши се још и у недељу по Недељи Свих Светих.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА
ПРЕПОДОБНИ Васијан бејаше са Истока, из Сирије. За царовања благочестивог цара Маркијана он допутова у Цариград. Два угледна човека, Север и Јован, дадоше му средства, те сагради у Цариграду манастир. Преподобни Васијан се још за живота прослави врлинама и чудесима. Многи, гледајући његов живот, одрицаху се света и ступаху у монаштво. Број његових ученика достиже до триста душа. И света Матрона бејаше његова ученица. Многе он избави од власти ђавола и приведе Богу: исцељиваше болести, изгоњаше ђаволе, и чишаше безбројна чудеса. Пошто доживе врло дубоку старост, он отиде ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ АНДРЕЈА ТОТЕМСКОГ, Христа ради сулудог
РОДОМ из села Уст – Толшчемског, он поче сулудовати Христа ради у Галичком Воскресенском манастиру, и прохођаше овај подвиг десет година. Омиљено му место боравка беше крај цркве Воскресенија, у граду Тотми, на обали реке Сухоне. Ту он, као лишен разума, зими и лети хођаше бос, у худој и подераној одећи; храна му беше хлеб и вода, и то у тако малој количини, тек да не умре од глади. За тако високе подвиге блажени Андреј још за живота би удостојен дара чудотворства. Упокоји се он 1673. године. На гробу његовом збиваху се чудеса.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕСТА МУЧЕНИКА
ОНИ због светог Евлампија повероваше у Христа и одмах бише погубљени.
