У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данас прослављамо славу овога светога храма, данас је света недјеља, данас је за нас Крстовдан. Нема ничег, за нас хришћане, природнијег него да славимо крст и васкрсење.
Данас смо прочитали Јеванђеље које је многима познато, а које говори о томе како је Господар дао таленте, дарове, новац, можемо то буквално да сагледамо или у пренесеном смислу речи, и онај који је добио пет талената умножио је још са пет, онај који је добио два умножио је још са два а онај који је добио један, закопао је свој таленат и осудио Дародавца и рекао знао сам да си човјек који жање гдје није сијао…па сам се – то је та страшна ријеч – побојао. Већина нас на овој земљи, браћо и сестре, погине и прије саме смрти због те страшне слабости људске која се зове страх. Побојао се! Побојао се је Онај који му је даровао, како он каже, неправедан. Замислите какав парадокс, браћо и сестре, неко нам нешто потпуно незаслужено дâ, а ми га назовемо неправедним. Можда због тога што је првом дао пет а другом два али зар Онај који дарује нема права да дарује како коме хоће.
Први пут у животу сам ноћас размишљао на један другачији начин о овој причи, то желим да подјелим са вама. Нисам сигуран да је то апсолутно тачно тумачење ове приче али сам сигуран да је апсолутно тачно са православног хришћанског гледишта. Браћо и сестре, шта ако је онај један таленат, онај један дар који је добио овај који се побојао па га је закопао, сам живот?! Зар живот који смо примили од Бога није дар, један једини дар?! Зар треба живот да закопамо у земљу?! И зар треба, да када дође Онај који нам је даровао живот и пита нас шта је са вашим животом, да му кажемо знао сам ја да си Ти неправедан, па сам свој живот сам уништио, нисам га живио, нисам хтио да живим живот, нисам прихватио живот и нисам прихватио Тебе као Животодавца. Погледајте, браћо и сестре, какав је тај Животодавац из овог празника који данас славимо. Тај Животодавац, Отац Небески шаље Сина Свога Јединороднога у овај свијет да људима дарује све што има а има безброј дарова, да им дарује исцјељења, дарује им васкрсења, отвара им уши и очи, подиже их са постеља када не могу да ходају и људи, као што знате, Га осуде на смрт и прије тога Га понизе до крајњих граница, шамарају Га, пљују Га, ругају Му се и Он са крста виче опрости им Оче јер не знају шта раде…
Онда Га спусте у гроб. Живот који дарује животе спусте у земљу, навале велики камен али не може Живот да буде усмрћен, није било могуће да смрт задржи Живот. Зато је живот експлодирао из тога гроба и васкрсао је Бог. То је оно што славимо сваке недјеље. Браћо и сестре, шта ми заборављамо због наших људских слабости? Ми се се бавимо тим да ли онај има више талената, да ли онај има више новца, да ли онај зна да пјева, да свира, да игра а ја не знам, да ли је овај успио да постигне виши положај у овом свијету а ја нисам. Само је једно потребно! Ако имамо само тај један једини таленат, ако имамо само тај један једини дар, а имамо га као што видимо – живот, зар треба да га закопамо, зар не треба да га живимо, зар не треба да га дијелимо са другима, зар не треба да га тако умножавамо?! Једино га умножавамо када га дијелимо. Јесте наше живљење овјде, браћо и сестре, прожето смрћу, болешћу, страдањем, сузама, уздисањем, болом, патњом али нас је Христос, Његово васкрсење и прије тога, Његово кроз смрт пролажење и уништење смрти смрћу, научило да и ми можемо да живимо и да будемо живи. Каква је то велика тајна браћо и сестре, тајна живота. Зато треба да узмемо живот, да га прихватимо са благодарношћу, да га не закопамо, него да га живимо. Размислите о томе када дођете својим кућама, размишљајте на овој Божанској служби, какав је и колики је диван и чудесан дар свима нама дарован. Немојте да размишљамо о томе да ли имамо пет, два или један таленат, размишљајмо о томе да сви имамо тај један и да га не смијемо закопати.
Данас смо, браћо и сестре, на овој служби, нашега оца Младена произвели у протојереја, иако још није довољно посједио већ дуго година је свештеник и већ дуго година је узоран свештеник, примјер какав свештеник треба да буде, примјер какав треба да буде слуга Божијег олтара. Зато је добио то велико одликовање да буде протојереј и да му Бог дâ да настави да умножава своје свештеничке таленте, да настави да служи Богу и да служи вама као народу Божијем. Помолите се за њега у својим срцима браћо и сестре, јер нам је велика потреба за добрим свештеницима. Гдје постоји добар свештеник постоји и добра заједница, гдје постоји добра заједница ту је Бог и ту се умножава Божија љубав.
Нека сте сви благословени. Хвала вам пуно што се дошли овдје на овај празник и молим вас и преклињем, научите колико смо дар добили од Христа Бога, од Духа Светога, од Оца Небескога Бога, коме приличи слава у вјекове вјекова амин.
Епископ диселдорфски и немачки Григорије
