На празник када наша Света Црква прославља спомен светих отаца Седмог Васељенског Сабора, 23. октобра 2022. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је света Литургија којом је предстојао протопрезвитер Никола Пејовић. Проти Николи саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић као и протођакон Владимир Јарамаз.
Подсјећања ради, Седми васељенски сабор је сабор одржан 787. године у византијском граду Никеји. Био је седми по реду, а уједно и последњи општеприхваћени (васељенски) сабор. Такође је био и други који је одржан у поменутом малоазијском граду, зато се често назива и Други никејски сабор.
На сабору су разматрана разна теолошка и еклисиолошка питања. Сабор је прописао правилан начин за поштовање икона, одбацивши иконолатрију (обожавање икона). У исто вријеме, осуђено је иконоборство (одбацивање икона), чиме су биле поништене одлуке ранијег Цариградског сабора, који је био одржан 754. године.
Сабору је предсједавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа.
Ријечима литургијске бесједе сабрани вјерни народ је поучио началствујући свештеник Никола Пејовић, који је у уводном дијелу нагласио да у ономе што сагледавамо и осјећамо у нама све указује да да све ријечи и синоними који се односе на Бога свједоче о једном, а то је да је Бог љубав, што се нарочито огледа у врхунцу свега створеног, а то је сам човјек:
,,Ако би све ријечи везане за Бога и све синониме који се односе на Бога свели на једну ријеч а да буду пуна истина, онда би то било да је Бог љубав. Јеванђелски одломак који смо данас чули говори управо о томе да је Бог савршена љубав”.
,,Не само да је Бог љубав, јер само по себи и од тога човјек не би имао неке користи да се Бог није открио и јавио свијету као љубав. Открио се на такав начин тако што нам је показао да све што је створено, све што видимо и што невидимо а дубоко осјећамо јесте створено из љубави. Оно што још више појачава тај утисак јесте то што је врхунац свега створеног управо човјек”. - бесједио је прота Никола.
Он је акцентовао да је Бог чинећи човјека круном Свог стварања, дајући му личносни карактер, дао човјеку заправо не само Своју љубав, већ самога Себе:
“Бог је излио своју божанску љубав на сва створења, сви природу и сав свијет, али, нигдје је није тако уткао као у човјека дајући му личносни карактер и тражећи од њега тај личносни однос, дајући му тиме не само Своју љубав, већ дајући му Себе”.
Прота Никола је потом подвукао да по природи ствари у темељу живота сваког човјека стоји љубав:
,,Човјек је биће које је створено из љубави и које је створено за љубав. Открива нам се и то да човјек живи од љубави и да има потребу да буде љубљен и вољен, зато у темељу свега што видимо и невидимо и у темељу нашег живота стоји љубав”.
Он се у другом дијелу свог обраћања вјерном народу, осврнуо и на погрешну усмјереност љубави код човјека, која често потпомогнута палом природом зна бити усмјерена ка гријеху:
,,Међутим у јеванђељу се јасно види да ми као људи све оно што нам је Бог дао по злоупотреби своје слободне воље све смо обесмислили и окренули другим путем. Тако чини ми се у данашње вријеме ништа није девалвирало као та ријеч љубав, за све и свашта се она користи. Зо значи да љубав није само ријеч како каже у оној пјесми познатој, и то значи да љубав може да се усмјери и на нешто што није добро, на нешто што човјека разара, на страсти, на слабости, на љубав према гријеху”.
“Господ у Јеванђељу нас опомиње да имамо савршену љубав какву има Отац Небески. А то је љубав Христолика и Боголика, љубав која не тражи своје, која се не надима, не горди, која не чини оно што јој не приличи. То је љубав којом се подједнако воли и ближњи и даљњи, и пријатељ и непријатељ. Таква је љубав Оца Небескога”. - подјсетио је прота Никола.
Он је затим подвукао да једино Христолика и Боголика љубав изграђује човјека и сједиљује га са Богом чинећи га вјечним и непролазним:
,,Не само да је то Божанска љубав и одлика Божанска, Бог нам је дао заповијест и могућности и силе да то постане и наша љубав. Јер само таква љубав, Христолика и Боголика јесте она која изграђује човјека, она која га сједињује са Богом, која му даје моћ да превазилази пролазност, пропадљивост, смртност и чини га вјечним и непролазним бићем”.
Напослијетку отац Никола се осврнуо на један од најпотреснијих дијалога Христа и Оца Небескога, који свједочи о јединству у љубави и радости коју и ми као хришћани требамо имати испуњену у нама:
,,Та љубав и та вјера провјеравају се са овом посљедњом реченицом коју смо чули у овом другом јеванђељу, а то је да ли имамо радост Христову испуњену у нама? Један од последњих дијалога Христа и Оца Небескога, један од најпотреснијих дијалога јесте овај када Господ наш Исус Христос говори свом Оцу да је Он испунио свој задатак због којег Га је послао, да је сачувао оне које му је Он дао и да их Он сада када се враћа опет у наручје Очево оставља Њему остављајући и нама поруку и молитву коју упућује Оцу да и ми као хришћани имамо радост Његову испуњену у нама”.
,,Кад кажемо да смо побожни, немојте мислити да то значи зато што смо побожни и ревносни можда у посту, молитви, све је то добро, али, има људи који живе много више аскетским начином живота који уопште нису хришћани, који много више тјелесном храмом посте и уздржавају се. Постоје религије чији поклоници цијели живот проводе у молитви, што не значи да пост и молитва нису важни, они су наравно наш крила, наше средство на путу спасења, али, да би били истински побожни, увијек треба да се измјеримо да ли је наша љубав Христолика и Боголика и да ли је радост у томе што вјерујемо у Бога и да ли нас та радост испуњава? Љубав и радост је наша мјера, мјера нашег односа са Богом и нашег односа једних са другима”. - закључио је своје обраћање протопрезвитер Никола Пејовић.
