.png)
Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање.
Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог.
Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије.
Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом.
Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода.
У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета.
Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита.
Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили.
Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење.
С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“.
Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред.
Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање.
Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо.
Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“.
Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве…
* * *
У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију.
У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао.
Презвитер др Оливер Суботић
