АНТОНИЈЕ МЕДВЕДЕВ, МЛАДИ СТАРАЦ, БИЈЕЉИНА, 2022. ГОДИНА
ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ – ЈЕДАН ЧОВЈЕК ПРЕОБРАЖАВА СВАКОГА
Има ли још оних који траже Бога?
Написан прије седам деценија, спис Антонија Медведева о преподобном Амвросију Миљковском недавно се појавио – у преводу Сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини – у издању Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Ријеч је о драгоцјеном рукопису који се, као што је познато, не појављује први пут на српском језику трудом истих прегалаца. Спис уоквирују двије информативне студије Ксеније Коначаревић о руском монаштву у егзилу и о Оптинском манастиру.
И у древним временима неријетко су ученици остављали писане трагове о онима који су их родили у Господу. Свети Григорије Неокесаријски о Оригену, свети Атанасије Александријски о преподобном Антонију Великом, преподобни Доментијан о светом Сави Српском, свети Филотеј Цариградски о светом Григорију Палами... Спис Антонија Медведева је вјеродостојано свједочанство о човјеку који га је увео у монаштво и који је руководио његовим узрастањем у Господу. Колики је Амвросијев утицај на Антонија лијепо нам илуструје свака страница ове невелике књиге.
Треба нагласити да се Антоније Медведев након тридесетдвогодишњег служења на катедри Епископа Сан Франциска Руске Заграничне Цркве, упокојио у последњој години прошлог стољећа. Он је насљедник светог Јована Шангајског и Санфранциског на реченој катедри. И Јован и Антоније су пострижени руком Амвросијевом у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Миљкову.
Владимир Курганов је рођен у јануару 1894. године. Упечатљиво је да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, два најутицајнија руска богослова прошлог стољећа, рођена неколико мјесеци раније. Чињеница упечатљивија од припадања истој генерацији је њихова упућеност на Србију, будући да им је заједничко вријеме – испуњено различитим послушањима у различитим периодима и различитим околностима – проведено у њој.
Између Оптине и Миљкова стоји – у нашим просторно-временским оквирима – Амвросијево успињање ка Господу. У Оптинском скиту је ударио темељ свом подвигу у послушности старцу Јову. У Миљковском манастиру своје братство руководио је дјелом и ријечју, ношењем болести и старањем о браћи кроз аскетска искушења и подвижничке радости. Како их је руководио свједоче његови и плодови његових ученика и њихових насљедника који су од Витовнице до Сан Франциска и од Сарајева до Шангаја и данас – непуно стољеће од упокојења преподобног Амвросија – аутентични путокази и нелажни одговори долазећим генерацијама.
Најлошији начин препоруке књиге је препричавање исте, али не можемо не нагласити одређене детаље из овог списа. Један од тих детаља је истицање писаца уз које је наш Амвросије узрастао. Епископ Антоније Санфранциски нам казује да су списи преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Лествичника и светог Исака Сиријског образовали његовог старца. Дакле, Духовне бесједе, Љествица и Подвижничка слова су учинила велики утицај на личност изгнаника из Русије преко Цариграда у Србију. Изводи из дневника и писама које нам Антоније преноси су драгоцијени. У мени је почела да се јавља носталгија за Русијом и то понекад заиста жестока, али о томе уопште не причам. Желим да идем кући... Наведене мисли су заједничке свим изгнаницима из Русије, као и њиховим непосредним потомцима. На примјер, последње реченице које је написао Александар Шмеман – чије рођење је подударно времену у којем Амвросије пише ове реченице – изражавају идентично осјећање. Ја сам Евхаристију писао са мишљу о Русију, односно са болом и уједно радошћу због ње.
Након братоубилачког рата који је слиједио Октобарској револуцији 1917. године и пораза Бијеле армије, Владимир Курганов 1920. године долази у Србију. Раваница, Вратна, Петковица – у којој постаје монах 1923. године – и други манастири у којима је Владимир провео своје искушеничке дане могу данас са благодарношћу да истичу да су пружили гостопримство њему и његовим саподвижницима. У чин јеромонаха бива рукоположен 01. октобра исте године. Остаје записано да је тога дана у олтару манастира Петковице виђена Преподобна Параскева. Дух дише гдје хоће...
Антоније Медведев нам казује историјски куриозитет: старац Амвросије је 1924. године началствовао пасхалним Сабрањима у Сарајеву. Његов краткотрајни боравак у Сарајеву – у току Страсне седмице и Пасхе – био је довољан да житељи града на Миљацки виде и чују благовијесника долазећег Царства. Старац Амвросије је био искрени саговорник младих руских кадета у Сарајеву. Жеља ми је да сазнам њихов поглед на свијет...
Након руковођења манастиром у Јамболу у Бугарској, преподобни Амвросије 24. јануара 1926. године долази у манастир Миљково. Период руковођења братством од којих су неки – попут аутора ове вриједог свједочанства – постали знаменити Епископи, подвижнички препород цијелог браничевског краја, обнова манастирске економије, која је била непостојећа при њиховом доласку, је трајао свега седам година, али је био толико темељан да његови плодови не пресушују ни осам деценија послије упокојења преподобног Амвросија Миљковског.
Преподобни Тадеј Витовнички је неријетко истицао да је као манастирски ђак у Миљкову био свједок неосуђивања било кога и било чега од стране преподобног Амвросија Миљковског. Идентично свједочење доноси и Епископ Антоније Санфранциски. Једна од највећих вриједности ове књиге су путокази ка стицању врлине неосуђивања. Читав есеј би се могао написати о Амвросијевим поукама о неосуђивању другог. Млади старац из Миљкова је слушао глас Господњи у Јеванђељу. Не судите да вам се не суди...
Здравствене тегобе, болест која га обузима, Амвросијево старање за друге, његово инсистирање да се упокоји у Миљкову, страх братства и њихов бол су насликани изразито упечатљивим бојама. Довољна је једна реченица да нам приближи однос братства према болести, немоћи и упокојењу свог тридесетдеветогодишњег старца. Сви смо плакали...
Читајући књигу о подвигу преподобног Амвросија Миљковског, тешко је не сјетити се реченице коју често наводе аутори животописâ Светогорацâ који су сабрани у зборнику Атонски подвижници XIX вијека. На Светој Гори нема више таквих подвижника... Ипак, не може се не вјеровати да и данас и овдје има оних који су кадри да даровима Духа Светога преображавају себе и све око себе.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
