У среду 27. децембра 2022. године, пре 1485 година, 537. године по Хр., свечано је освећена велика Саборна црква Свете Софије у Цариграду.
Према пројекту цара Јустинијана I, црква је требало да постане драгуљ главног града Византијског царства и да служи као израз величине царства.
На њеној изградњи је дневно радило до 10.000 људи.
„Соломоне, превазишао сам те!“ свети Јустинијан је, по предању, изјавио при уласку у новосаграђену катедралу, имајући на уму велики древни храм који је подигао цар Соломон у Јерусалиму.
Света Софија је остала највећа црква у хришћанском свету дуже од 1.000 година, све до подизања катедрале Светог Петра у Риму. Велику цркву су 29. маја 1453. године заузели Турци и касније је претворена у џамију. Године 1935. црква је претворена у музеј, према указу Ататурка.
Сачувана је легенда о судбини светог олтара Свете Софије, како преноси Мистагогија:
Према легенди, после пада Цариграда под Османлије 1453. године, три венецијанска брода су побегла из града пуна разних светиња да би избегли да их Турци заробе, али је трећи брод који је носио свештени олтар Свете Софије потонуо у воду Босфора код Мармара. Од тада, тачно у пределу потонућа море је увек мирно и спокојно, без обзира на временске прилике у том пределу. О овом феномену сведоче савремени турски научници, који су у више ситуација покушавали да открију узрок овог чудесног феномена, али због муљевитог састава морског дна њихови напори су били безуспешни.
Позајмивши из неколико ранијих архитектонских стилова, Антемије из Трала и Исидор из Милета створили су ремек-дело Византије из шестог века. Иако нису били професионални архитекти, цар Јустинијан их је изабрао, вероватно зато што су помогли у изградњи неких његових војних грађевина. У сваком случају, применили су математику на структуру на начин нов за архитектонско пројектовање. Резултат је био дело благодати и лепоте.
Пошто је њена купола била постављена на прстен блиско распоређених прозора, Аја Софија (Црква Свете Премудрости) била је тако „...пуна светлости и сунца; човек би рекао да место није обасјано сунцем споља, већ да се зраци производе у њој самој, такво обиље светлости се улива у ову цркву...“ писао је савременик. Неки су описали унутрашњи простор као бесконачан.
Цар Јустинијан није штедео новца да подигне ово ремек-дело, које је настало у задивљујућем временском распону од само пет година. То је било могуће зато што је Јустинијан потрошио сав новац на подухват. Један извор процењује да је потрошио чак 23 милиона златних солида на зграду (еквивалент 25 милијарди долара према данашњој куповној моћи). Само за украшавање цркве утрошено је 40.000 фунти сребра.
Када је цар мало пре освећења прегледао увелико завршено дело, дуго је ћутао. Очи су му посматрале њене контрасте злата са плавим, смењивање вертикалних и хоризонталних мермерних плоча и супротност резбарених стубова закривљеним луковима. Ово је створило унутрашњу лепоту због које се чинило да се простор топи у свемир, тако да је оку било тешко да измери удаљености. „Соломоне, ја сам те превазишао!” — узвикнуо је најзад.
Заиста, ниједан антички храм никада се није ни приближио оригиналности и величанствености овога. То је учинила само Јустинијанова ревност. У почетку се звала једноставно „Велика црква“, али је касније на њу примењен назив „Света Премудрост“.
На дан 27. децембра 537. године цариградски патријарх Мина освештао је ово архитектонско ремек-дело. Један мост је повезовао цркву директно са оближњом царском палатом. Зграду у којој су се одвијале важне верске функције царства, опслуживало је шест стотина верских лица. Према подацима Цариградске патријаршије, међу тим радницима је било 80 свештеника, 150 ђакона, 40 ђакониса, 60 ипођакона, 160 чтеца, 25 појаца и 75 вратара.
