Мило ми у Господу чедо,
На светом си и великом послу: учиш Еванђеље Спасово преводиш у боје, и изражаваш преко светих икона. А такво благовешћење је апостолски подвиг. Благо теби што те је благи Господ изабрао за свог апостолског благовесника. Богати себе што усрдније том светом уметношћу, еда ба Еванђеље твојих светих икона било потресно разумљиво и за најпростије и за најученије. Тако ћеш помоћи многе на њиховом путу спасења. Јер привлачећи их својим иконописним Еванђељем Господу Христу, Пресветој Богоматери, Светитељима Божјим, ти ћеш многе одушевити на разне еванђелске подвиге. И тако на сигуран начин изграђивати и своје спасење. У Цркви Христовој било је много светих иконописаца; данас их има. Шта је код њих најглавније? То што су душу своју претворили у око, у безброј очију. Свака врлина је око на души: молитва – око, пост – око, љубав – око, милостивост – око, целомудреност – око, смиреност – око, трпљење – око, свака света врлина по око. Да, свете врлине и јесу свете очи душе. Таква душа, по благодати Божјој, види и оно што је невидљиво, невидљиво у видљивом, као и невидљиво у невидљивим световима. Тако и ти, чедо моје мило, испуњуј душу своју врлинама светим, па ће свети иконопис спасавати многе, и многе. А преко њих и у нашој духовној породици. Благи Господ нека те сваког дана и ноћи ограђује светим Анђелима Својим, да ти налети демонских искушења не би могли души наудити ни савест успавати.
Хвала Господу што нас обасипа толиким милостима од стране сестара Гркиња и браће Грка (…) Због толиких милости Божјих према нама, не престајмо расти у свему ка Господу, непрекидно Му захваљујући на томе и молећи Му се за наше неуморне еванђелске добротворе – Хрпсточежњиве сестре. Међу њима – ти си већ у Царству небеском, јер си међу „мудрим девама“. Свима њима – безброј метанија захвалности моје за сва неисказана добра која нам чине преко тебе. Посебна руковет метанија захвалности моје за уваженог и врло ми драгог професора твог, брата Василија. Учећи те светој иконописној уметности, он несумњиво мала непролазну фреску душе своје у неком величанственом нерукотвореном храму Божјем на небесима. Господа молим, у Господа се уздам: да свето иконописно Еванђеље Византијско, које будеш научила тамо, буде свима нама на радост, свима нама и овога и онога света. Зато, чедо моје мило, нека све у твоме раду тако буде молитвено и свето, да нам свим бићем својим порастеш у богонадахнутог уметника светог иконописја Православног, како би свако.м својом иконом водила и одводила душе наше у Царство Небеско. Никада не заборављај, незаборавно чедо моје: наука коју тамо учиш јесте подвиг еванђелски, јер преводити Свето Еванђеље спасења у боје, и тако служити спасењу људи, јесте посао еванђелиста, светог еванђелиста.
(…) Од Господа ти, чедо моје, просветљење и просвећење, да би што боље изучила уметност како се у боје хвата неисказана красота Лица Његова. Неописан, Он се дао описати узевши на Себе тело човечије. Он – „Неприступачна Светлост“ сишао је мећу нас, постао приступачан нама људима, приступачан кроз „завесу тела“. Изразити то у бојама – света је уметност: иконописање. То је нарочито уметничко подвижништво. Увек спасоносно за сваког иконописца, ако то с љубављу и с побожношћу ради. (.. .) Моја метанијска безмерна захвалност, чедо моје мило, за иконописни лик светог Дамаскина. Заиста, он је морао тако некако изгледати: као да једва задржава своју песничку и мисаону душу, да му се не отме из тела у њеном христочежњивом полету ка Сладчајшем Господу. Загледан у овај његов иконски лик, човек назире оне чудесне светове божанске по којима је кружила његова истинољубива мисао, окриљена безбројним крилима непрестане Христочежњиве молитвености.
Твој о. архим. Јустин.
*Писмо монахињи иконописцу (уочи Светог Илије, 1966. г.)
Преподобни Јустин ћелијски
