ПИТАЊЕ: Једна верница поставила ми је питање: Који се дух јавља спиритистима? Ако је зао дух, како је то могуће кад они своје сеансе изводе после дуже молитве, при чему се више пута осењују крсним знаком, прислужују кандило и имају иконе и крст? А ми верујемо да ђаво бежи од крста. – Нисам јој могао убедљиво одговорити на ово питање.
ОДГОВОР: По учењу Светог Писма, смрт је последица греха, „плата за грех је смрт“ (Рим. 6, 23). Да би спасао људе Господ Исус Христос је узео на Себе грехе света, а тиме уједно и њихову последицу – смрт, смрт на крсту. Но Спаситељ није остао под влашћу смрти, него је „смрћу уништио смрт“ и Својим васкрсењем људима „даровао живот вечни“ (Васкршњи тропар). У крсту Христовом као у жижи сустичу се, дакле, сва бесконачност Његове љубави према људима, којом Он страда и умире за све нас, и сва моћ Његове божанске силе којом васкрсава Себе и нас. Стога, Часни крст и може да буде символ целокупне хришћанске вере.
Учење о спасоносној сили крста Христовог налази се јасно изражено у Светом Писму. Свети апостол Павле вели да је Исус Христос, оснивач и савршитељ вере наше „који је уместо предстојеће му радости претрпео крст, не марећи за срамоту“ (Јевр. 12, 2), тиме измирио нас који смо били слуге греха за смрт (Рим. 6, 16), и тако непријатељи Богу (Рим. 5, 10) – са Богом „створивши мир његовом крвљу на крсту“ (Кол. 1, 20, 22; Еф. 2, 16). Он је избрисао обвезницу против нас која нас је оптуживала, и уништио ју је приковавши је на крст (Еф. 2, 14). Својом смрћу на крсту Он нас је ослободио испод власти ђавола. „Он је разоружао поглаварства и власти и осрамотио их јавно победивши их кроз њега“ (Кол. 2, 15), и „сатро онога који има власт над смрћу, тј. ђавола“ (Јевр. 2, 15). Смрт је поднео за све (Јевр. 2, 9), тако задобио вечни откуп (Јевр. 9, 12) и коначно смрт уништио (2 Тим. 1, 10). Тиме су људи ослобођени од закона греха и смрти (Рим. 8, 12). Крст је зато највећа драгоценост којом се хришћанин може хвалити: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14).
Превасходни значај Христове победе, на дрвету крста, над ђаволом, који је преко дрвета познања добра и зла задобио власт над људима, поред Светог Писма налази се и у делима Светих Отаца. Они такође јасно истичу да је овом победом Христос осигурао победу над демонима сваком оном који у Њега верује и бори се против њихових замки. Свети Атанасије Велики каже о крсту: „О божанске, заиста, мудрости и оруђа небеског! Крст се поставља и идолопоклонство руши. Крст се диже и ђавоља сила уништава“. Свети Кирило Јерусалимски: „Ако неко не верује сили Распетог, нека пита демоне. Ако неко не верује речима, нека верује чињеницама. Многи су на свету распети, али се ниједног не плаше демони. А само угледавши знак крста, ради нас распетог Христа, демони се страше. Јер они (распети) помреше за своје грехе, а Овај за грехе туђе“. Свети Григорије Богослов: „Поражен неочекиваним, као невешт у томе делу, он прибегава крсту, том старом помоћнику и чини знак (крста) против ужаса… Крсни знак је подејствовао, демони су побеђени, страх се расуо“. Свети Јован Златоуст: „Ако кад треба да се изагнају демони, ми употребљавамо крст. Овај исти крст је спасао и преобразио васељену, прогнао заблуду, увео истину, земљу претворио у небо, људе учинио анђелима. Кад имамо крст, демони више нису страшни ни опасни, смрт више није смрт, него сан“. На другом месту: „Њиме (крстом) ми се више не бојимо разгорелих стрела ђавољих, јер смо нашли извор живота… Њиме се ми више не бојимо тирана, јер смо прибегли цару“. Свети Јефрем Сирин: „Крст је знак победе над демонима… победе над ђаволом“; „Овим светим оружјем Христос је раскинуо свеједућу утробу ада и затворио пакосна уста ђавола… Наоружавши се њиме, блажени апостоли су победили сву силу вражију… Ако њега будеш узимао у помоћ, неће ти прићи зло и рана неће се приближити телу твоме (Пс. 90, 10). Јер противничке силе видећи њега дрхћу и удаљују се“. Свети Јован Дамаскин: „Онда нечисти духови, присиљавани божанском силом, нехотице изношаху на видело: Не усуђујемо се, говораху, никако противити се Христовој сили и символу Његових страдања који крстом називају. Кад се он изображава, бежимо кукајући, а беже разгоњени сви кнезови ваздуха и владар мрака пре него што се он потпуно изобрази“
Обе ове истине, да је Христос крстом победио сатану, „одузео од њега робље“, и да је крст верним одбрана од напада демона, налазимо у црквеним песмама и молитвама: „На који је начин победио враг Адама дрветом за јело, на тај си Ти, Господе, победио врага дрветом крсним и страдањем Својим“. „Крстом заштићени противимо се врагу, не бојећи се његових замки и лајања, јер горди би побеђен и срушен силом Христа на крст прикованог“.
Али крст, као сила којом нас је Христос спасао од власти демона, и којом се и данас одбијају њихови напади, бива то онима који у Христа верују, не онима који не верују: „Реч о крсту онима који пропадају је лудост, а нама који се спасавамо сила Божја“ (1 Кор. 1, 18). Неверним Јудејима проповед о Христу распетом је саблазан, незнабошцима безумље. Верним пак Јудејима и Грцима Распети је Божја сила и Божја премудрост (1 Кор. 1, 23, 25).
Поред неверних, противници крста Христовог су и разне рационалистичке секте хришћанске, које не само да не поштују крст Христов него се подсмевају нама који га поштујемо велећи да је то безумље. – Кад би теби, веле, пушком или ножем неко убио сина, или добротвора, би ли ти целивао ту пушку, или нож и клањао се пред њима? Не могу да разумем разлику између злочина који међу људима бивају и добровољног страдања Сина Божјег ради нашег спасења. Али нашавши се међу православним, они мећу знак крста на своје зборнице, или се чак у неким приликама и прекрсте, не искрено, него преварно да би нас обманули и привукли своме учењу. Јасно је да се у таквим случајевима од крста не може очекивати духовна помоћ и заштита.
Крст Христов, дакле, верним је моћно оружје за одагнање демона. Али он није фетиш, не дејствује магијски, само својим присуством, него је неопходна вера у Сина Божјег пострадалог за нас, и саображење целокупног свог поступања и живота према тој вери. Наш однос према духовном свету и духовним вредностима не може бити механички, него морални. По речи Господњој, само чисти срцем могу видети Бога и укључити се у Његову благодатну силу и помоћ. Где тога не би било, дејство крста би изостало. Штавише, и онде где би човек правилно веровао, али се према крсту односио немарно, или знак крста чинио механички, без пажње и поштовања, не само да му крст не би био на корист, него на штету. Свети Јован Златоуст вели: „Не треба га (крст) начинити просто руком, него томе треба да претходи расположење срца и пуна вера. Ако га тако изобразиш на свом лицу, то ниједан нечисти дух неће моћи да ти се приближи, видећи овај мач којим је он рањен, видећи оно оружје од ког је добио смртну рану“. Свети Јефрем Сирин исто тако саветује: „Уместо штитом покриј се Часним крстом, знаменујући њиме све делове тела и душу. А овај се не чини само руком, него и мишљу и пажњом твојом, и када лежеш и устајеш прекрсти се у име Оца и Сина и Светога Духа. Јер ово је јако оружје, и нико те неће моћи победити кад станеш под његову заштиту“.[На потребу чврсте вере при стављању знака крста, опомиње и Свети Кирило Јерусалимски: „Не стидимо се, дакле, крста Христовог. Ако се други скрива, ти се јавно прекрсти по челу, да демони, видећи царски знак, са дрхтањем беже далеко“. Крст је „велика заштита, бесплатна за сиромашне, без напора за болесне; он је знак благодати Божје за верне и страх за демоне. (Христос) их је победио кроз њега (крст), јавно их осрамотивши. Јер кад виде крст, подсете се на Распетог и боје се њега Који је згазио главу змије“.
Сасвим је, дакле, могуће да се онде где се неправилно, или преварно чини знак крста, или држи крст у кући ипак јављају демони, поготово што су крстови спиритиста, као иконе, редовно неосвећени. Са освећеним крстом медијуми, или „трубе“, или „цркве“ како их спиритисти називају, не могу „ухватити везу“ са духом, што је и разумљиво, јер се у Чину благословенија и освјашченија новосооруженаго креста моли за њега: „Цркви својој непобедно оружје и моћну заштиту и одбрану вере, и избављање од свију замки ђавољих, и велику наду на спасење… И подај му да буде знамење страшно и снажно према свима видљивим и невидљивим непријатељима, прогоњење и победа свију превара, заседа и напада ђаволских“. Тако се молило и у старини при освећењу крста: „Господе Сведржитељу… благослови и освети овај животворни крст за заштиту душа и тела, за одгоњење демона и сваког противника, да чува ово место…“
Суштина спиритистичке заблуде је:
Не у томе што они желе да дознају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве, која је, по речи апостола Павла, „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15). Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе антагонистички сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима, „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања. Не задовољавајући се Откривењем које је дао Господ Исус и Дух Свети Цркви, они траже готово свакодневно ново откривење, заборављајући опомену Светог апостола Павла: Ако би вам ми, или анђео с неба проповедали Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо нека је анатема (Гал. 1, 8). Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, Сабора и Светих Отаца. Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем – нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима“.
Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју вољу, „а сагласно овој Црква живи и дела“. Према Милтијаду, апологету из II века, дар пророштва постојаће у Цркви „до последњег доласка Господа“. Него се Црква, као и у доба монтаниста бори против лажног пророштва. Још Папије Јерапољски говори о лажним пророцима и указује на њихове ознаке. О лажном пророку, вели: „Не долази где су сабрани људи праведни, него их избегава; лепи се уз људе двоједушне и празне и у тајним местима пророкује и вара их говорећи свагда празно, по њиховим жељама, јер празним и одговара… А кад дође где су сабрани људи праведни, који имају дух божански, и кад се они помоле, тад се овај човек показује празан, и дух земаљски од страха бежи од њега, постаје онај човек нем и сасвим побеђен не могући ништа да каже… Тако и пророци празни кад дођу међу праведне духове, какви дођу, такви и остану“. Тако бива и са спиритистичким медијумима у присуству људи правоверних и истински побожних.
Осим тога, од особитог је значаја да је благодат пророштва у Цркви увек била у вези с благодаћу „расуђивања“ (l Кор. 14, 29) и „разликовања духова“ (1 Јов. 4, 1). Због тога, како разложно расуђује проф. Афанасјев: „Пророштво се састоји из пророкових речи и црквеног испитивања, а то значи да пророштво припада Цркви као откривење њој и за њу. Изван Цркве, не може бити расуђивања и испитивања пророчке речи. Реч пророка речена ван Цркве престаје бити пророштво. а сам пророк је лажни пророк, зато што је пророштво служење Цркви и бива у њој самој“.
Као непогрешно начело треба да буде опомена Светог Пахомија Великог: „Треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним“.
Даље спиритисти греше што за себе веле да су „прави богомољци“, о којима је говорио Господ жени Самарјанки (Јов. 4, 23) да ће се молити Духом и истином, те да је стога на њиховим „сеханама“ присутан Дух Свети. Међутим, Духа Светог ту не може бити, јер је Он у Цркви православној, као што вели Свети Иринеј Лионски: „У њој је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и уопште дејства Духа. Стога, где је Црква онде је и Дух Божји, и где је Дух Божји онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина“. Према Светом Јовану Златоусту, Дух Свети је начело постојања Цркве: „Кад Дух не би био присутан, не би било Цркве; ако Црква постоји, јасно је да је Дух присутан“. И савремени богослови говоре о томе исто: „Црква је благодатни организам“, вели проф. Афанасјев, „не зато што је некад примила дарове Духа које она чува као у некој ризници, нити зато што неки у њој примају харизму, него што она живи и дејствује Духом. Она је место Његовог дејства. Нема живота у Цркви, нема дејствовања у њој, нема служења у њој без Духа, најзад нема саме Цркве. Основана Христом на Тајној вечери, она се остварила на Педесетници кад је прослављени Господ послао ученицима Духа. Почевши од тог дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом“. Једнако о томе говори проф. др Јустин Поповић: „Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве“. И даље: „У ствари у Богочовечанском телу Цркве целокупни подвиг спасења обавља се Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усењује Господа Христа у срца наша; Он је који нас помоћу Св. Тајни и св. врлина сједињује с њим… И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је Христово: целокупни Богочовечански домострој спасења, јер је Он Душа у Богочовечанском телу Цркве“.
Као што је безуспешно тражити Цркву изван Духа Светог, тако је исто безуспешно тражити Духа Светог у заједницама које не припадају Цркви. Свети Иринеј Лионски изрично каже да не могу имати дејства Духа они који не приступе Цркви, и да се од ње, као од материнских груди храни за живот сваки који црпе из пречистог извора који истиче из тела Христовог. Не може, дакле, бити сумње да се онај који се јавља у мрачним собама таквих заједница и издаје за Духа Светог „лажа и отац лажи“ (Јов. 8, 44).
Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу, изузетне су појаве у Светом Писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9, 10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени „с врачарским духом“. У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Ова јављања су „искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим избраницима“.[И према учењу Светих Отаца, немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Свети Јован Златоуст вели: „Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела“, јер је „Бог за душама умрлих запро врата вечности и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе“.
Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели Блажени Августин: „Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и отуда се јављају не душе умрлих, него демони“.
Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве. Или као што каже проф. Титов да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и мистифицирати оне који их из простог љубопитства изазивају… Осим тога, привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина“. Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), „духовно се везују“, као што они веле, али се често те „духовне“ везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа Светих.
И у погледу телесног здравља, дуже бављење спиритизмом има тешке последице „растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу“. То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима „да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа“. Заиста, како даље вели проф. Титов: „Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и занимати се спиритизмом“. Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.
Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светим, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе изабраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу, „јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат“ (1 Петр. 5, 5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?
Но морамо признати да у томе што су ови људи напустили „извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду“ (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам, имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство.“Он је горко иронисао да су апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти“ И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење, „ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве, такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца…“ Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас, верне који желе пунији, интензивнији религиозни живот, препуштамо саме себи. Завршимо богослужење, или другу свештену радњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Светог Писма, или кога православног учења, повлачимо се у стан, својој породици. Верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: „Не слушај их, то су јеретици, или безбожници!“ без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која проналазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.
Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас Часни крст, Свете Тајне и припадност православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера која кроз љубав дејствује (Гал. 5, 6).
Гласник, јун 1978.
