Влада Републике Србије донијела је одлуку да се шест цркава прогласе за споменике културе: црква Блажене Дјеве Марије у Земуну, Гркокатоличка црква у Куцури, Евангелистичко Хришћанскa црквa А.В. у Врбасу, Црква Успења Богородице у Вукони, Црква Вазнесења Господњег у Цветуљи и Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу.
Камен темељац за цркву Блажене Дјеве Марије у Земуну положен је 1785. године, а 1794. године је стављен под кров. Обновљена је 1817. године, а темељно рестаурирана средином XIX вијека. Овај споменик културе има културно-историјске и архитектонско-урбанистичке вриједности у контексту београдског споменичког наслеђа, представља маркантно обиљежје и значајну споменичку вриједност просторне културно-историјске цјелине Старо језгро Земуна, која је проглашена за културно добро од великог значаја за Републику Србију.
Гркокатоличка црква у Куцури, посвећена Успењу Пресвете Богородице, подигнута је 1792. године у класицистичком стилу, са барокним утицајима који су видљиви на звонику цркве. Иконостас, насликан 1813. године, рад је Арсе Теодоровића, једног од најзначајнијих сликара српског поријекла у раздобљу класицизма. Сликарска дјела Арсе Теодоровића, која се налазе у Гркокатоличкој цркви у Куцури, представљају важно културно и историјско насљеђе, посједују значајан умјетнички квалитет и важни су за истраживања сликарства XIX вијека у Војводини.
Изградња Евангелистичко Хришћанске цркве у Врбасу започета је 1816. године, а довршена 1820. године, а црква има стилске карактеристике класицизма што је типично за објекте подигнуте у првим деценијама XIX вијека. Због веома занимљиве обраде фасаде, као и ентеријера, црква посједује велику архитектонску и културно-историјску вриједност и спада међу најзначајније протестантске цркве у АП Војводини.
Црква Успења Богородице у Вукони саграђена је 1905. године према пројекту чувеног српског архитекте Светозара Ивачковића. Својом конструкцијом и складно обрађеним фасадама он обједињује кључне елементе неовизантизма свједочећи о архитектонским стремљењима крајем XIX вијека и оживљавању српског националног стила.
Црква Вазнесења Господњег у Цветуљи подигнута је у пространој порти, на узвишењу на коме се све до 1884. године налазила друга по реду црква брвнара у том селу с почетка XIX вијека. Црква је уобличена у складу са богослужбеном праксом и потребама вјерника према моделу који је развијан крајем XIX вијека на територији Србије. С обзиром нa своје културно-историјске и градитељске вриједности црква Вазнесења Господњег у Цветуљи је од посeбног културног и историjског знaчaja.
Цркву Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу саградио је Тодор Тодоровић, најпознатији неимар који је радио у сјеверозападној Србији средином XIX вијека. Настао по угледу на сакрални архитектонски узор из пријестоничког Београда, врелачки храм свједочи о томе како се мијењало традиционално градитељско насљеђе доминантно у западним крајевима Кнежевине Србије. Посебну споменичку вриједност има иконостас који својим ликовним рјешењима и пластичним украсом представља једно од најбољих остварења сликара Лазара Крџалића.
У унутрашњости је остварен хармоничан однос конструктивних и декоративних елемената, због чега, уз покретна добра које баштини, споменик културе представља вриједну умјетничку и културно историјску цјелину. У споменику културе се чува златоткана плаштаница, израђена срмом на кадифи која је награђена на свјетској изложби у Паризу. Црквену ризницу употпуњује 40 - ак богослужбених књига из XVIII и XIX вијека, од којих се издваја Пролог приложен врелачком храму 1795. године.
Извор: Политика
