На српској Тромеђи, гдје се одувијек води борба да се очува српско име и вјера православна и гдје шест дугих и крвавих вијекова манастир Рмањ одолијева својим рушитељима, историја нам се понавља – да би нас подсјетила како зло у безбожним људима никад не мирује и како ваља опстати и остати Христов у свакој од животних невоља.
Рмањ доживљава највећу обнову у својој дугој историји. Прије три деценије манастир Светог Николе био је запуштен, остављен од готово свих, а данас је једно велико градилиште. Коначно смо, захваљујући Божијој милости и прилозима добрих људи, смогли снаге да вратимо заслужени сјај овој великој светињи.
Манастир је одувијек био симбол Мартин Брода, српске Тромеђе, али и све Крајине. Да није Рмња овај крај не би био оно што јесте, не би личио на себе, нити би га икад походили многи који свакодневно долазе у ове пусте крајеве скрајнуте Крајине.
Осим свог немјерљивог духовног значаја, манастир је велики туристички потенцијал, развојна шанса, јер је тако свуда у цивилизованом свијету, осим, чини се, у Мартин Броду, гдје некима, из само њима знаних разлога, смета обнова манастира. Вјероватно би вољели да је светиња још у рушевинама, па да лицемјерно кукамо над њеном судбином, да наричемо над сопственом пропашћу?!
Засметао је некима тек назирући сјај светиње која се диже, да уљепша овај крај, да духовно и туристички обогати овај крај пребогат природним љепотама. Ипак, најжалосније је то што је обнова Рмња засметала нечасним потомцима часних предака који су вијековима чували и обнављали ову светињу.
Непријатности којима смо изложени само су потврда ријечи Господњих, Који нам каза: „Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мт 13, 57). Гдје нема страха Божијег и љубави Христове, нечастиви сије сјеме мржње, које доноси плодове богоодпадништва, зависти и пакости.
Без обзира на искушења којима смо изложени, ми знамо шта нам је чинити. Милошћу Божијом и благословима Светог Николе, манастир Рмањ ће засијати као никад у својој прошлости, да обрадује душе предака, али и да загрије понеко хладно мартинбродско срце у којем данас нема љубави за светињу која је сама Христовом љубављу појила сваку жедну душу.
Радујемо се дану када ће манастир Рмањ дочекати завршетак сопствене обнове, молећи се Господу и Светом Николи и за оне православне Србе којима манастир, још увијек, не значи ништа и који би, можда, и да га не буде.
Смиримо се пред Господом, да нас Господ, кроз невољу, не би призвао к Себи. Исправимо се док можемо, да то не бисмо покушали чинити онда када то не будемо могли. За покајање никад није касно!
Свети Оче Никола, рмањски заштитниче, опрости и благослови, свима и за све!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
