Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на Сабор Пресвете Богородице, у недјељу 8. јануара 2023. године, свету архијерејску Литургију, у Саборном храму Рождества Христовог у Мојковцу.
Владика се сабранима обратио надахнутом архипастирском бесједом, честитајући празник Рождества Христовог, који се прославља и на други дан Божића, а са њим Сабор Пресвете Богородице и заручник Њен Јосиф, који се бринуо о малом Исусу.
„Пресвета Богородица, кад је чула од Архангела Гаврила оно што је Бог планирао за Њу и за род људски, преко Ње, као дио домостроја спасења цјелокупног рода људског од Адама, па до краја свијета и вијека, Она је рекла: „Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи твојој, Господе“. Носила је девет мјесеци плод утробе своје, зачет од Духа Светог. Додијелили су је заручнику Јосифу да брине о њој, који није знао да је Она зачела од Духа Светог, зато се каже праведни Јосиф. Видјевши да је она трудна, не знајући на који начин, сумњајући да је згријешила, да је прељубу с неким учинила, он је знао да је закон јудејски такав да ко учини прељубу баца се пред гомилу и усмрти страшном смрћу, каменовањем“, казао је Преосвећни Епископ.
Да Марија не би потпала под осуду и казну, Јосиф је, навео је Владика Методије, намислио да је тајно отпусти како би се сакрила срамота и скандал.
„Јавио му се анђео и казао да је плод утробе Њене од Духа Светог зачет и да му надјену име Исус. Прво се Бог открио као Онај који јесте, на гори Хориву, да постоји, па кроз пророка Исаију и пророке, као Имануил, што значи С нама Бог; дакле, прво је био да постоји и да Га има, али је био далек, али Емануил значи наговјештај да је Он с нама, да је близу. Кад су анђели јавили Јосифу да му надјене име Исус, што значи Спаситељ рода људског, Он се јавио, не само Бог Који постоји, и не само Онај Који нам је близу и Који је с нама, него као наш Спаситељ“.
„Пресвета Богородица је знала, али се надала у милост Божју као све што се у Њеном животу десило, руком Божјом којом је руководио Господ Њен живот, по плану свог домостроја спасења рода људског, тако се надала да ће Он наћи рјешење ситуације у којој се налазила. Господ је то, на чудесан начин, као што се све у вези с Њом дешавало, и разријешио. Прихватио је Јосиф, кога данас такође Црква прославља, узео је у своју заштиту и дошли су из Витлејема, кад је ћесар Август пописивао поданике у својој римској империји. Ишли су 150 километара, Она трудна пред порођајем, до Витлејема, не нашавши мјеста гдје да склоне главу и нашли су у пећини. То је оно што су земља и људски род могли да дају Ономе Који је све створио, видљиво и невидљиво, а као круну свега људе“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Од свега што је Господ проповједао, као најважније Владика је истакао, ријечи: Ко хоће за мном да иде, нека узме крст свој на плећа своја и нека иде за мном.
„Ко хоће живот свој да сачува у овом животу, изгубиће га, каже, а ко живот свој изгуби мене ради, јеванђеља ради, љубави жртвене према другоме ради, тај ће га наћи и имати. Многи људи, који су за Њим ишли и тискали се, гледајући чудеса која је Господ творио и слушајући божанске ријечи, које су излазиле из уста Његових, одустајали су на тврде ријечи, јер су знали шта значи узети крст свој. То је била најстрашнија казна у римском Царству. То је сљедовало оне који су ишли за Њим, и није их Господ лагао, рекао је: Ко хоће мени да буде сличан, имаће, другим ријечима, моју судбину“, појаснио је Епископ Методије.
Указао је да морамо знати и бити храбри, прихватити чињеницу да они који намисле да иду за Христом треба да се помире с тим да ће имати Његову судбину.
„Ако не да заврше као што је Христос завршио овоземаљски живот, онда макар да буду спремни на искушења, муке и невоље које ће нас снаћи кроз живот. Исто то су имали сви људи кроз све епохе, а данас се сјећамо оних који су нама најближи по крви и духу, ратници, војници који су, прије нешто више од стотину година, на овим падинама, око овог града благословеног, сјећали се својих предака који су, на сличан начин, стали пред неку другу силу овог свијета на Косову Пољу. Нису очекивали, можда, побједу, јер су процијенили своје могућности и број у односу на оне које дочекују, али су хтјели тиме да покажу да иду за Христом и да се, на тај начин, сврстају на Христову страну".
„То је био главни мотив наших предака, од Косова и прије Косова све до Мојковачке битке, кад су стали пред несразмјерно јачим, бројнијим, опремљенијим противником, који је хтио да ово прегази, да би други дио нашег народа пресрео и потпуно уништио нашу војску, да се више никад не опорави. Имали су намјеру какву је имао и Ирод, кад су га преварили мудраци, нису му јавили гдје је Исус. Бојећи се да ће да изгуби царство од онога за кога су прорекли да се родио као Цар, побио је 14000 дјеце у Витлејему, млађе од двије године, мислећи да ће тиме да уништи Цара од кога се осјећао угроженим“, бесједио је Владика.
Додао је да ће сличне силе, империје и Ироди, до краја свијета и вијека, убијати оно што је најневиније и најсличније Христу.
„То се дешава и ових наших дана, када на Косову и Метохији пуцају на дјецу која носе бадњак и која су најсличнија Христу. Дух некадашњег времена проноси се кроз све епохе, а за нас је најважније за кога ћемо се, дубље, унутрашње, у корјену свог бића, своје душе, опредјелити. Ако се не предамо, као што се нису предали, ни клекли на кољена, наши преци, осим што су клечали пред Богом кад су се Њему молили, али је најважније било да се опредјеле унутра у себи за добро, за свјетлост, за слободу, за достојанство, јер без тога у нама нема лика људског, ни лика Божјег, по којем смо створени“.
„Кад изгубимо слободу и достојанство, никад нећемо моћи да остваримо истинске, међуљудске односе. Ту поруку шаље данашњи празник и сјећање на наше витезове и војнике, гдје је историја потврдила да, иако су тада били немоћнији и слабији, мало потом, војска наша је дошла до Караванки и ослобађала од те империје, која је тада заувијек нестала. Сила није у коњици и броју, као што каже псалмопојац Давид, него у имену Господа Бога нашег“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
