Како се човек обично осећа када је суочен са неправдом, угњетавањем и увредама? Често је ово сасвим разумна огорченост и бес. Односно, очекивана људска осећања. Али хришћанин треба да буде изнад свих људских осећања.
Већ смо ушли у ту фазу, која упадљиво подсећа на понашање безбожне бољшевичке власти у односу на вернике. Не само да нам се одузимају цркве, сада су наше свештенство и архијереји под сталном претњом хапшења, губитка држављанства и протеривања. А онда можемо очекивати још веће тестове.
Шта учинити у таквој ситуацији?
Пре свега, важно је схватити да Црква није политичка организација. И зато су за Њу неприхватљиве многе земаљске политичке методе. Као грађани наше земаљске отаџбине, не смемо кршити њене законе. Можемо се одупрети само када дође у сукоб са нашом хришћанском савешћу, тера нас на грех, приморава нас да се одрекнемо Христа. Али не можемо се одупрети злобом и бунтом.
По узору на све мученике и исповеднике, нећемо одговарати злом на зло, сећајући се светих речи: „Неће победити зло, него само љубав“.
Да, сада неко тријумфује, себе сматра арбитром судбина, победником. Њихови медији, њихови блогери и њихове присталице, од којих неки формално још увек припадају нашој Цркви, отворено се ругају својој браћи. Међутим, то нам не даје за право да будемо иритирани, љути, да показујемо мржњу. Ово није оно на шта треба да трошимо своју менталну снагу. Не за горке људске емоције, већ за помоћ, елементарну помоћ. Пре свега – својим ближњима, онима којима је потребна лепа и утешна реч, савет, дело.
Пут спасења је увек повезан са унутрашњом борбом са људском слабошћу. Чак су и апостоли у појединим тренуцима свог живота показивали слабост, светитељи су доживљавали малодушје и сумње. Дакле, они који су сада јачи духом треба да јачају оне који су слабији. Ојачајте, утешите, подржавајте једни друге - то је наша снага. „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.“, каже апостол (Гал 6,2). И ове речи сада треба схватити не симболично, не алегоријски, већ у најбуквалнијем смислу.
Такође, док имамо прилику, треба да се трудимо да што чешће присуствујемо богослужењима, исповедамо се и причешћујемо. Ово крепи душу.
И увек треба да памтимо: нисмо први угњетавани, наша искуства нису најјача. Наши преци су издржали много више. Све су издржали уз Божију помоћ, а ми ћемо издржати под Његовим руководством ако не заборавимо заповести и не престанемо да чинимо добро. Нека је Господ са свима нама!
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
