Знам за губитке. Тај страшни моменат суочавања да неког више неће бити! То тешко претакање из уљуљкане свакодневице у болну реалност, у којој мораш остати.
Како Господ тада притиче – или те носи, ил“ ти сузе брише, ил“ ти у ум убаци благу мисао, или неког пошаље да те утјеши, ма сво небо покрене, само да ти истрајеш. А сваки твој уздах уклеше и памти да те откупи кад Му одговор будеш давао. Јер врло добро зна, да то што ти се дешава, треба, не само преживјети, него живјети.
Колико је мојих ближњих отишло! Шта ће мени сва срећа овога свијета, ако их више никада нећу срести?! Моја туга свједочи љубав према њима, а моје уздање у наш поновни сусрет, свједочи љубав према Богу!
А шта ће Господе, они што остају? Како ће они? А Господ ми одговара – Ја сам Отац и Брат, Алфа и Омега, мени су ближи и знам их и прије него што су постали. Ником њихова туга није тежа него Мени! Ја ћу њихов бол да болујем. Али хоћу да сваку душу, као добру грађу, утиснем у зидање Цркве небеске, а Ја најбоље знам кога и у ком тренутку за вјечност треба да прикивам! Зато узимам кад се вама чини да му вријеме није. А они што остају, својом тугом сами себе узиђују!
Господе, прво Владо Дурутовић, сада Владо Јарамаз, и колико њих још! Та браћа која су Те у срца многих посијала. Зато, нека Ти сада са Ђедом, поју свако зрно јечма које су за Тебе пожњели!
Извор: Ин4с
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
