На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Максим исповедник; Свети мученик Неофит; Света мученица Агнија; и Преподобни Максим Грк.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА и МУЧЕНИКА
Велики и по имену и по животу, Максим преподобни би рођен у Цариграду од родитеља високородних и православних. Школовао се много; проучио је сву философију и богословље; и постао муж премудар и славан, и на царском двору поштован. Видећи његову образованост и честит живот, цар Ираклије га постави, иако Максим није хтео, за првог саветника свог Царског Сената. И беше веома омиљен и угледан у Сенату, и целом престоном граду од велике користи.
Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу. У том манастиру он не остаде дуго због најезде персијске војске, која у то време стиже до Халкидона, него ускоро пређе у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту. Овај манастир се налажаше под надзором епископа кизичког Јована, човека веома благочестивог и образованог, који постаде св. Максиму духовни отац и учитељ у богословљу. Али касније, преподобни Максим је превазишао свога учитеља у духовној мудрости и врлини, што се види из књига које је преподобни Максим упутио овом епископу Јовану. У овом манастиру свети Максим живљаше у великим телесним и духовним подвизима дуже година све док 626. године, при нападу Персијанаца и Авара на Цариград и околину, он би принуђен, као и сва братија у манастиру, да напусти манастир. Заједно са својим послушником Анастасијем, који га од тада праћаше нераздвојно до саме смрти, он крену најпре у Јеладу, затим оде на острво Крит, где je имао препирања о вери са неким епископима монофизитским, такозваним северијанима.
У то време беше распрострањена јерес монофизитска, која се ишчаури из јереси Евтихијеве, и која је булазнила да у Господу Христу постоји само једна природа. Насупрот православном исповедању, које верује и тврди да у Господу нашем, оваплоћеном Богу, постоје две природе, божанска коју има од вечности, и човечанска коју је узео од Свете Богородице када је постао човек. Ове две природе у једном су лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели на два лица, него се распознаје у двема природама несливено. Из ове монофизитске јереси појави се у ово време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска, која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници и распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије патријарх александријски Кир и сам цар Ираклије, кога они заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни и монофизити. С тим циљем и би постављен Кирос за патријарха александријског, да би као следбеник те јереси лакше склопио лукави споразум у вери са монофизитима, којих je y Александрији било највише и где им је био центар. Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски.
Са светим Софронијем, тада још монахом, срео се преподобни Максим у Картагени, где је стигао са острва Кипра, и настанио се у једном манастиру избеглих монаха испред арапске најезде. У том манастиру беше игуман исти свети Софроније, који беше родом из Палестине, и који беше већ отпочео борбу против моноенергетске и монотелитске јереси, коју особито спровођаше патријарх Кир у Александрији. Софроније је још као јеромонах лично дошао да моли Кира александријског и Сергија цариградског да одустану од своје јереси, која их одвајаше од православне вере Светих Отаца. Но они га не послушаше. Штавише патријарх Сергије придоби за ову јерес и папу Римског Хонорија. Када пак ускоро, 634. године, Софроније би изабран за патријарха Јерусалимског он сазва тамо сабор који осуди ову јерес и у писму, које он разасла свим патријарсима, изложи православно светоотачко учење. У Картагени пак борбу против монотелитства вођаше свети Максим са својим ученицицима. Он потстрекаваше и картагенске епископе на борбу против ове јереси и писаше на све стране православнима, побијајући јеретичку лаж и излажући православно учење. Чувши за такво Максимово противљење јереси, патријарх Сергије покушаваше да га придобије за своју јерес и своју јеретичку политику, но у то.ме није успео, те се окрену против светог Максима. У то време умре и свети Софроније у Јерусалиму, те преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт поштопото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложењ. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православље опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.
У то време умре јеретик патријарх Сергије и на његово место дође Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу пaпa Северин одбаци царев Ектесис, а његов наследник пaпa Јован IV предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који беше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и богомудри оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вероисповедање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволео да потпише.
Пошто цар Ираклије умре, на престо дође његов син Константин. Али он царова само четири месеца и умре, тајно отрован од своје маћехе. После њега маћеха његова Мартина успе помоћу патријарха да на престо доведе свог сина Ираклиона. Али после шестомесечног царовања Ираклионовог устаде против њега цео Сенат, ухватише га и отсекоше му нос, као и његовој мајци Мартини, па обоје осрамоћене послаше на заточење. Онда изабраше за цара сина Константинова, а унука Ираклијева, Констанса, који потом доби сина Константина, прозваног Погонат. А када се зацари Констанс, тадашњи патријарх цариградски Пир, једномишљеник Мартине, за кога се у народу држало да је заједно са њом отровао Ираклијевог сина Константина, оца новоизабраног цара Костанса, уплаши се силно, па се одрече патријаршијског положаја, и добровољно оде у изгнанство у Африку. После њега на цариградски патријаршијски престо дође Павле такође јеретик монотелит. Том се јереси зарази и цар, и постаде њен велики поборник и распространитељ.
Док се преподобни Максим бавио у Африци, стиже тамо патријарх цариградски Пир, пошто напусти престо. И стаде обилазити градове заводећи правоверне у своје зловерје. И много би штете нанео тамо Цркви Христовој, да није имао одлучног противника у лицу преподобног Максима. Они су се по читаве сате препирали око вере. И појави се потреба да се у Картагени састане сабор афричких епископа, да чују њихов спор. A то је желео и Григорије, патриције те покрајине. Сабор се састаде, и отпоче спор о вери између Пира и Максима. И богомудри Максим победи Пира, позивајући се на Свето Писмо и на догмате светих отаца: и доказа да у Христу Богу постоје две природе и две воље, два хтења и два деловања, али у једном недељивом лицу. Побеђен, Пир се преклони Православнима и би примљен од Цркве с љубављу и чашћу, и у својству патријарха. Тада Пир састави и књижицу православног вероисповедања, и отпутова у Рим код папе Теодора, наследника Јованова. И прими га пaпa чесно, као православног патријарха цариградског. Чу се то у Цариграду, да је Пир пришао православнима, и силна пакост обузе јеретичко збориште. И пустише лажан глас у народ, како су тобож афрички епископи и пaпa приморали Пира, иако он није хтео да приђе њима. Тај глас допре и до самог цара. Цар одмах посла у Италију једног достојанственика, по имену Олимпија, јеретика, да Пира поново обрати у монотелитско вероисповедање. Стигавши у Италију, Олимпије оде у град Равену. Ту дозва к себи Пира из Рима, и поврати га опет у монотелитску јерес. А Пир, као пас повративши се на своју бљувотину, заслужи да са једномишљеницима својим буде предан анатеми од стране светих отаца, што касније и би.
У то време цариградски патријарх Павле, јеретик, наговори цара Констанса, те написа (као што раније и дед његов Ираклије написа Изложење) исповедање своје вере, препуно јереси, назвавши га Типос, што значи Узор, Образац, и разасла га на све стране, са наређењем да се тако има веровати и да се не сме даље о томе расправљати. Стиже Типос и до Рима, када пaпa Теодор већ беше на самрти. Пошто он умре, папом постаде блажени Мартин 649. године. Цар изрази жељу да нови пaпa усвоји његов Типос о вери. Али он то одби, говорећи: Када би и цео свет хтео примити то ново учење, које је супротно Православљу, ја га примити нећу, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар и смрт поднео. – А свети Максим, чувени богослов, беше тада у Риму и саветова папи, блаженом Мартину, да сазове помесни сабор, и да царево вероисповедање, звано Типос, саборски прокуне као јеретичко и Цркви Христовој противно. Тако и би. Папа сазва сабор својих епископа, њих сто пет; међу њима беше и ава Максим, који беше главна богословска снага тога сабора. Он и написа богословско исповедање тог сабора. Сабор предаде анатеми заблуду Кирову, Сергијеву, Пирову и Павлову, као и царево јеретичко вероисповедање Типос. И посла пaпa свима вернима у свету посланицу, утврђујући их у Православљу, a осуђујући јеретичку заблуду и наређујући да је се ревносно чувају.
Чувши за то, цар се разљути и разјари страшно. И посла у Италију свога намесника Теодора Калиопу, наредивши му да папу Мартина ухвати, и оптужи како он кобајаги шурује са Сараценима, подговарајући их да устану против грчкоримског нарства и зарате са његовим царем; и како тобож не држи веру предану од Отаца, па чак и Пречисту Богомајку хули. – Дошавши у Рим јуна 653. г. царев намесник диже те оптужбе против папе пред свима. А блажени пaпa Мартин, потпуно невин у свему због чега се оптужује, брањаше се од злонамерних клевета, и говораше: Са Сараценима никада никакве договоре имао нисам, сем што сам преко њих слао милостињу православној браћи који су живели у беди и сиротињи. А Пречисту Богомајку, ако ко не поштује, и не исповеда, и не клања Јој се, – нека буде проклет и овог и оног света! Свету пак веру, предану од светих Апостола и од светих Отаца, нисмо ми који не држимо, него они који супротно нама мисле. – Али намесник царев не узе у обзир одбрану папину, него тврђаше да је пaпa крив за све, па додаде напослетку да је, тобож, и на папски престо дошао незаконито. И једне ноћи, да нико не зна војници дођоше и одведоше папу, и намесник га одасла цару у Цариград. Затим би послат у Херсон на заточење, где и сконча.
На неколико дана пре но што пaпa би одведен, по царевом наређењу би у Риму ухваћен преподобни Максим са својим учеником Анастасијем, и окован одведен у Цариград. Јер цар је знао по чијем савету и настојању би сазван онај сабор што изрече проклетство на једновољнике и његово вероисповедање Типос. Када морем стигоше у Цариград, изађоше пред преподобног Максима неки људи које цар беше послао. Сам изглед њихов одавао је њихову свирепост. Они безочно дохватише преподобног, па га онако окованог, босог и без одела, стадоше вући по улицама. A за њим иђаше његов ученик уздишући. И довукавши преподобног до једне мрачне тамнице, затворише га ту самог. Ни ученику не допустише да буде с њим, већ и њега одвојено затворише.
После неког времена одведоше преподобног на испитивање у цареву палату, где је већ био на окупу цео Сенат, само без цара. Када преподобни изиђе пред њих, сви га погледаше мрско, пуни јарости и гњева. И наложише једноме од достојанственика, ризничару, да га испитује. Овај ризничар беше красноречив, и вешт да поставља лукава питања и да правду претвара у неправду, и да истину извитопери боље него ико. И какво зло и безочност не пројави овај иследник при ислеђењу! Какве све претње и увреде не нанесе светитељу! He постиде се ни чесне старости његове (јер блаженоме беше тада преко седамдесет година); не побоја се ни благодати која је зрачила из лица светитељева; не поштеди ни кротку, благу, смелу и љубавну нарав његову, ни свети чин његов. Иследник изношаше против невиног праведника најнеправедније оптужбе, које не доликују иоле правичном и здравом разуму. Кроз његову прелукаву красноречивост пробијала је вештина, дрскост и препреденост, а исто тако бестидност и безумље. Против кротких и благоразумних речи праведнога мужа он није могао изнети ништа стварно и истинито, него је на красноречив начин говорио све саме бесмислице и бестидности. И очигледно био побеђен. Какве су лажне и неосноване оптужбе изношене тада против светог Максима, и какве су лажи хтели да протуре као истину, показује ученик преподобнога Максима, други Анастасије, описујући све то подробно. Ми ћемо од тога изнети овде нешто мало.
Чим свети Максим претстаде Сенату, одмах га безакони човек онај, сенатор – ризничар, стаде незлобивог најсуровијим речима изазивати, и претњама плашити, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светитељ га упита, због какве кривице он говори против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А он, подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима – Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчкоримског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светитељ доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече: Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?
Тада безумни клеветник прибеже другим лажима, и, као бунцајући у сну, поче се дерати и сипати клевете како је, кобајаги, блажени Максим грдио цара источног а величао цареве западне. Па изведе и лажне сведоке. А преподобни, уздахнувши дубоко, рече: Благодарим Бога мог, што сам дат у руке ваше, те ме тако неправедно оптужујете, да бих се на тај начин очистио од вољних грехова мојих и од порока живота мог. Али, ево, одговорићу кратко на ваше клевете: Питам вас најпре, да ли од мене лично чусте то што кажете да сам грдио цара, или вам је неко други причао? А они одговорише да су им то причали други, који су то из његових уста чули. Но кад светитељ затражи да доведу те људе да се суочи са њима, они изјавише да су ти људи већ помрли. Тада их светитељ упита: Када изјављујете да су помрли ти људи који су из мојих уста чули како грдим цара, зашто ме не изведосте на суд док они беху у животу? Да сте то урадили, уштедели бисте себи многе напоре, а и ја бих за доказану кривицу искусио казну. Но очигледно је да није истина то због чега ме клеветате; и они који ме на суд изведоше, сигурно немају пред очима својим Бога који испитује срца људска. He видео лица Господа мог, нити се хришћанином звао, ако сам икада помислио, или пред ким говорио, или од кога чуо те лажи које против мене измишљате.
Затим приведоше лажног сведока, неког Григорија. Он исприча како је у Риму чуо где ученик Максимов Анастасије цара назива „попом“ – чему се тај Анастасије научио од учитеља свог Максима. А свети Максим смело разголити ову лаж и клевету, изјављујући: Када Григорије беше у Риму, разговарао је с нама о једновољију, и желео да ми усвојимо догмат о томе како је изложен у Типосу. Ми то одбисмо, држећи се онога што је корисно по душе наше. А то што ви сада говорите, то ми није познато, јер ни ја, ни ученик мој, никада тако нешто говорили нисмо, Бог је сведок. Али знам, да том приликом рекох, не ученику мом, већ самом Григорију ово: Догмате вере треба да испитују и да о њима доносе одлуке свештенослужитељи а не цареви, јер је свештенослужитељима поверено да и цареве помазују, и руке на њих стављају, и Хлеб Небески приносе, и олтару претстоје; њима је дато да врше и све остале Божанске и узвишене Тајне. – To рекох тада, и сада говорим. И сам Григорнје неће одрећи да се сећа тих речи мојих. Одрекне ли то, он ће се одрећи себе сама. Због овога нека ме сваки или осуди, или оправда.
Тужиоци, који су сву наду своју били положили на лажи, не знајући шта да раде, изведоше праведнога Максима напоље, а уведоше његовог ученика Анастасија. Претећи му страшно и свирепо, они га наговараху да рекне нешто против свог учитеља, и примораваху га да изјави како је учитељ његов мучио у Риму Пира док су се препирали о вери. А Анастасије, мушки се држећи, изјави: Учитељ мој, не само није никакво зло учинио Пиру, него га је и веома поштовао. – Када то Анастасије изјави, они га стадоше песницама тући по врату, по лицу, по глави, желећи на тај начнн да неправдом победе. И онда га опет послаше натраг у тамницу. А светог Максима поново уведоше. И покушаше да другом клеветом победе непобедивог. А клевета беше ова: он је, тобож, следбеник Оригенових догмата, и у свему сагласан са њим. – Светитељ одмах лако оповрже ову безочну клевету, показујући да је Ориген одлучен од Христа и од удела хришћана, а ко следује њему и његовим баснама, томе ће Бог судити. Тада га опет испитиваху о Пиру, и због чега се он отпади од цариградског патријарха, не желећи да има општење са њим. И још му многа друга питања поставише. Онда покренуше питање о царском Типосу, којег се светитељ гадио. И стадоше говорити како овај Типос треба да се држи у великом поштовању, као велики и непроменљиви догмат вере. А кад светитељ то оповрже, они га обасуше силним грдњама. И видећи да су побеђени од преподобног Максима, и у своје мреже ухваћени, распустише Сенат .
После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладљивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. – И преподобни би поново бачен у тамницу. А после кратког времена дођоше код њега други, мислећи да ће га честим расправлоањима и претњама уплашити, те тако и на своју веру склонити. Они му рекоше да их је патријарх послао, и стадоше питати светитеља: Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао. – Блажени муж им мудро одговори: Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа да на таквом исповедању сазида Цркву своју. И ја хоћу да чујем ваше вероисповедање, коме су пришле све цркве, како ви кажете. Јер не желим ни ја да се отпадим, ако је то вероисповедање добро. – Посланици му одговорише: Мада нисмо овлашћени да о томе с тобом говоримо, ипак ћемо рећи: ми говоримо да у Христу постоје два деловања због разлике природа, а једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. – А светитељ им рече: Кажете да се два деловања претворише у једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. На тај начин ви осим та два деловања уводите треће деловање, сливено. He, одговорише они, него кажемо два деловања, а једно због сједињења. Светитељ рече: Ви сами себи сачињавате веру непостојану, и исповедате да је Бог без бића. Јер ако у једно деловање сливате два деловања због сједињења природа у једно лице, и опет у два деловања раздељујете једно деловање због разлике природа, онда неће бити ни јединства ни двојства у деловањима, која се међусобно уклањају, и чине неделатним оно у чему бораве, и потпуно непостојећим, немајући ни један покрет од природе, који се природи не може одузети или променити. Јер иначе природа би била лишена свога бића, немајући деловања по природи. To ja не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља. – Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори: Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.
Посланици онда отидоше и обавестише о овоме оне који их беху послали. И пошто се цар посаветова с патријархом (као оно некада Пилат с Јеврејима против Господа), осудише светога на прогонство у неки градић, звани Визија, у Тракији. Тако исто и ученика његовог Анастасија послаше на заточење у најудаљенију покрајину грчкога царства, у неко озлоглашено место Перверу. To исто урадише и са другим учеником преподобнога, оним Анастасијем из Рима, који написа ово Житије преподобног Максима. Њега послаше у тракијски град Месемврију.
У исто то време би доведен у Цариград и блажени Мартин, пaпa римски. И пошто га ту много мучише, послаше гa y Херсон у прогонство. Док још он беше у Цариграду, умре патријарх цариградски Павле. После Павла опет дође за патријарха гореспоменути Пир. А кад он после четири месеца умре, на престо патријаршкн ступи Петар, који се исто тако чврсто држаше монотелитске јереси и настојаше да придобије за себе и папу Евгенија I.
Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне људе: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога придобију за свога једномишљеника. Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ. Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме? – Он одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља. – Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас? – Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи, и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи. – Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? – Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог. – Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји између онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти. – Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здравље чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени. – Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују? – Светитељ одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете заповести Његове. – Епископ упита: He дешавају ли се невоље многима ради искушења? – Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, дa би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника – ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења. – Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену. – Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васеллну? – Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара. – Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте. – Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. – Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји – саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.
Епископ Теодосије га упита: Какво зло ми исповедамо, те се туђиш општења с нама? – Преподобни Максим одговори: Ваше је зло у овоме: Ви говорите да је једно деловање Божанства и човечанства Спаситељевог. Но ако треба веровати светим Оцима који кажу, да је и природа једна у оних којих је деловање једно, онда ви исповедате Свету Тројицу не Тројицом него четворицом, као да је оваплоћење било саприродно Логосу, и отступи од сродне по човечанској природи истости коју има с нама и с Пречистом Дјевом Богородицом. Отступањем пак од сродне истости, начини се други састав, саприродан Логосу, као што је и Логос саприродан Оцу и Духу, и добија се тако не Тројица него четворица. И још: Када одузимате деловање, и тврдите да је једна воља Божанства и човечанства Христова, смањујете My раздељивање добара. Јер ако свака природа нема своје властито деловање, онда и када хоће коме да чини добро, не може, јер јој је одузето чињење добра: без природног деловања и дејства ниједна ствар не може чинити што и деловати. Усто говорећи да и тело Христово има једну вољу у двема природама, ви исповедате да је оно по вољи саздатељ свих векова и целокупне творевине заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, a пo природи саздано. Или тачније говорећи: по вољи тело је беспочетно (јер је воља Божја без почетка, као што и Божанство нема почетка), a пo природи оно је новосаздано. Тако пак исповедати, не само је безумно него је и безбожно. Јер ви не само кажете да је у Христу једна воља, него и да је та воља божанска. А божанској се вољи не може приписивати никакав почетак или крај, као ни самом Божанству. Исто тако и Христу, Господу одузимате сва чудеса и особине, помоћу којих се распознаје његово Божанство и човечанство, када законом и Типосом тврдите да у Њему нити је једна нити две воље или деловања. Није једна, јер раздељујете у две: нису две, јер их сливате у једну.
Говорећи им такве и многе друге ствари, као што о томе опширно пише ученик светитељев Анастасије, они почеше да увиђају своју заблуду. Рече му епископ: Прими царев Типос, не као поуздани догмат вере, него као решење спорних питања, јер је написан не као догмат него као решење. Свети Максим га упита: Ако Типос није догмат, који одређује да је у Господу нашем једна воља и једно деловање, зашто ме онда низашта предадосте варварима и незнабошцима? Због чега сам осуђен да боравим овде у Визији? и због чега су моји саслужитељи протерани, један у Перверу а други у Месемврију? – А када би споменут онај помесни сабор у Риму, сазван од блаженог папе Мартина ради анатемисања монотелита, епископ Теодосије примети: Нема важности тај сабор, јер не би сазван по царском наређењу. – Преподобни одговори: Ако се сабори, који се држе, утврђују царским наредбама, онда нема православне вере. Погледај на саборе, који се по царским наредбама одржаше, а на којима богохулно прогласише за догмат да Бог Син није једносуштан са Богом Оцем: први у Тиру, други у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Цариграду под аријанцем Евдоксијем, пети у Никеји, шести у Сирмији, а много касније седми у Ефесу под претседништвом Диоскора, – сви се ти сабори одржаше по царским наређењима. Али су сви одбачени, и анатеми предани, јер на њима беху донесени безбожни и богопротивни догмати. Зашто не одбацујете онај сабор који одлучи Павла Самосатског, и предаде га анатеми? А тај сабор беше под Дионисијем, папом римским, и Дионисијем Александријским, и Григоријем Чудотворцем, који и претседаваше овоме сабору. И овај сабор одржа се без царске наредбе, па ипак је чврст и неодбацљив. Црква Православна признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити. И као што твоја преосвећеност зна, и друге томе учи: канони заиста наређују да се у свакој хришћанској земљи два пута годишње држе помесни сабори ради заштите спасоносне вере наше и ради исправљања оних којима је потребно исправљење. А канони и не спомињу царске наредбе.
После дугог разговора и расправљања, богомудра и богоглагољива уста преподобног Максима, и његов језик Духом Светим кретан, победише противнике. И сеђаху они дуго ћутећи, погњурене главе и оборених очију. Затим их обузе умилење, и они стадоше плакати. И уставши поклонише се светитељу, нашто им он такође одговори поклоном. И пошто сатворише молитву, они с радошћу приступише православном вероисповедању Максимовом, и с радошћу га примише. И обећаше да ће и они тако веровати и исповедати као и он, и да ће и самог цара привести Православљу. Да би све то потврдили, они целиваше свето Еванђеље и часни Крст и свету икону Спаситеља и Пресвете Богородице. После тога дуго разговараху о корисним стварима, па се опростише целивавши један другог. И онда се епископ Теодосије са патрицијима врати у Византију.
Када обавестише цара о свему што су разговарали и урадили, разљути се цар страшно. И догоди се то, да се епископ Теодосије и оба патриција, бојећи се царевог гнева, поново вратише у јерес. И Павле патриције би наново послат у Визију, да отуда доведе у Цариград преподобног Максима али са чашћу. А кад би доведен, дадоше му да живи у манастиру светог Теодора.
Сутрадан посла цар код преподобнога два патриција, Епифанија и Троила. Праћени многим високим достојанственицима, војском и слутама, они дођоше с охолошћу и са славом светском.
Дође с њима и гореспоменути епископ Теодосије. Овога преподобни Максим очекиваше. А очекиваше и да испуни обеђање: да не само он православно верује, него да и цара, и друге приведе Православљу. Али он слага, угађајући више земаљском цару и сујетном свету, него небеском Цару и његовој светој Цркви. Пошто сви поседаше, натераше и преподобног да седне. Тада патриције Троил поведе разговор, говорећи: Господар васељене, цар, посла нас к теби, да разговарамо о ономе што је корисно по његово царство, Богом утврђено. Али нам најпре кажи, да ли ћеш испунити оно што се наређује или не? Одговори свети Максим: Да најпре чујем, господине шта ми наређује његово величанство, па ћу одговорити шта треба. Јер како могу одговорити на оно што ми није познато? А Троил настојаваше на том, говорећи: Нећемо ти казати шта доносимо, док нам кајпре не кажеш да ли ћеш се повинити цару. Видећи да упорно настојавају, и суровим речима изнуђују одговор од њега преподобни одговори: Пошто ви нећете да кажете мени, слузи своме, шта господар наш цap жели, онда ево мог одговора пред самим Богом н Анђелима његовим, и пред свима вама: Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе. – Чим то светитељ рече, патриције Троил устаде да иде, говорећи: Ја одлазим, јер видим, да овај неће испунити вољу цареву. – А присутни људи ускомешаше се и настаде граја. Тада епископ Теодосије обрати им се речима: Реците му најпре шта цар наређује, па ћете дознати његов одговор, јер не доликује да отидете не казавши му ништа, нити што чувши од њега. – Онда патриције Епифаније рече преподобноме: Цар ти преко нас поручује и каже ово: Пошто цео Исток и они на Западу, наши противници и расколници, гледају у тебе, и због тебе се буне, не желећи да се сједине с нама у вери, нека Господ омекша твоје срце умилењем, да нам се придружиш, усвојивши Типос који смо ми саставили. A ми ћемо те примити с љубављу, и са великим почастима и славом увешћемо те у велику цркву, и поставити поред нас, где по обичају стоје цареви, и причестити се заједно с тобом пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове. Назваћемо те и оцем нашим, и биће радост не само у нашем христољубивом граду, него и по целој васељени. Јер смо ми тврдо убеђени: ако ти приђеш овој светој цариградској цркви, пристаће уз нас сви који се због тебе и због учења твог отргоше од нас.
Свети ава Максим, обраћајући се епископу Теодосију, речс са сузама: Све нас чека велики Дан судни, владико. Ти знаш шта уговорисмо и утврдисмо пред светим Еванђељем и животворним Крстом и светом иконом Спаситеља нашег Исуса Христа и Пресвете Мајке Његове, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије. – Епископ обори очи, и одговори кротко: Шта могу да радим, када се благочестивом цару друкчије хоће? – Ава Максим рече: Зашто си онда ти, и они што с тобом беху, целивао свето Еванђеље за потврду, када у вас није била чврста намера да у дело приведете оно што говорите? Заиста ме све Небеске Силе неће наговорити да учиним оно што цар захтева. Јер какав ћу изговор навести, не кажем Богу, него самој савести својој, ако се због славе и поштовања људског, које су уствари ништа, одрекнем праве вере која спасава оне који је љубе?
Када то светитељ рече, скочише сви, бесни од љутине, и нагрнуше на њега, и стадоше га не само речима грдити него и рукама ударати. Јер, зграбивши га, они га бијаху, гураху, одело му кидаху, тамо и овамо вуцијаху, ногама ритаху и гажаху, и сваки се труђаше да га удари. И сигурно би га убили, да то није спречно епископ Теодосије, и умирио их. И када престадоше да га туку, они га стадоше пљувати, и попљуваше свега човека Божјег од главе до ногу, и пpocтo заудараху гадне пљувачке њихове, којима беше сва одећа његова убрљана. А епископ им рече: Ово није требало да се деси, него је требало чути његов одговор, и обавестити цара. Јер друкчије се суде ствари које подлеже канонима. – И једва их усаветова епископ, да се стишају и седну. И тако седоше, пошто безбројне поруге и неисказане увреде сручише на светитеља.
Онда патриције Епифаније, дишући јарошћу, врло сурово рече светитељу: Кажи нам, зли старче, демонијаче, зашто си оно рекао? Сматраш ли за јеретике нас, и град наш, и цара Haшег? Ми смо несумњиво бољи од тебе Хришћани и православци; и исповедамо да Господ наш Исус Христос има божанску и човечанску вољу, и душу разумну. Јер свака природа, која има ум, несумњиво од природе своје има и вољу и деловање, пошто је животу својствен покрет а уму је својствена воља. И знамо да Господ има власт хтења не само Божанством него и човечанством; нарочито не одбацујемо његове две воље и два деловања. – Одговори Ава Максим: Ако тако верујете, као што учи Црква Божја и као што доликује разумним бићима, зашто ме онда приморавате да усвојим Типос који потпуно одбацује све што ви сада говорите? – Епифаније рече: To je учињено, да би тешке ствари постале разумљиве, како не би они префињени изрази нашкодили људима. – Ава Максим рече: Напротив, сваки се човек освећује исповедањем вере. – Патриције Троил прозбори: Типос не одбацује две воље у Христу, већ наређује да сви преко тога прелазе ћутке. – Ава Максим одговори: Прећутати реч, то значи одбацити је. Јер Дух Свети каже преко пророка: He постоје говори нити речи, где се не чује глас њихов (Пс. 18, 4). Због тога, ако се нека реч не изговори, она уопште не постоји. – Троил рече: Имај у срцу свом што хоћеш, нико ти не брани. – Одговори свети Максим: Но Бог свих није ограничио спасење само на срце човеково, рекавши: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32). И божанствени апостол учи, говорећи: Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Кад дакле Бог, и Божји пророци, и апостоли наређују да се тајна вере исповеда речима и гласом, што доноси спасење целоме свету, онда није корисно налагати да се то вероисповедање покрива ћутањем, да се не би умањивало спасење људима. – А Епифаније разјарено упита: Јеси ли потписао Сабор у Риму? – Светитељ одговори: Потписао сам. – Епифаније упита: А како си се усудио да потпишеш и анатемишеш оне који тако исповедају, као што приличи разумним бићима и као што учи весељенска Црква? Заиста ћемо те по сопственој пресуди одвести у град, и извести везана на трг, па ћемо позвати скитнице и блуднице, и сав народ, да те сви бију по лицу и пљују ти у уста. – На ово светитељ одговори: Нека буде као што кажеш. Ми нисмо анатемисали оне који исповедају две природе, из којих се састоји Господ наш, и две природне воље и два деловања, који доликују свакој природи и Христу Господу, који је божанском природом истинити Бог, и човечанском природом истинити човек. Стога прочитај господине књижицу у којој је изложен рад онога Сабора, и ако нађеш оно што малочас рече, чините са мном што вам драго. Јер ја и моји саслужитељи, и сви који су потписали, анатемисали смо оне који као Арије и Аполинарије говоре да у Господу постоји једна воља и једно деловање, и не исповедају да је Господ наш и Бог по обема природама, од којих и у којима постоји, и има власт хтења и деловања, којима извршује наше спасење.
А Епифанијеви пријатељи, и остали који беху дошли са тим патрицијама, говораху међу собом: Ако овога и даље будемо слушали, онда нећемо ни јести ни пити. Но хајдемо да обедујемо, а потом да идемо и обавестимо цара и патријарха о ономе што чусмо. Јер овај бедник, као што видимо, предаде себе Сатани. – И уставши, одоше да обедују. А беше предпразништво Крстовдана, и приближаваше се време свеноћног бдења. Они дакле обедоваше, и отидоше у град разјарени.
Сутрадан рано дође код преподобног Максима патриције Теодосије, и одузе светитељу све књиге које имађаше, понављајући цареве речи: Ниси хтео почасти, онда иди у прогонство, које си заслужио. – И предаде га војницима. Они га најпре одведоше у Селемврију, где се задржаше два дана. За то време један од тих војника пусти глас међу народ у Селемврији, да су војници довели неког старог инока који хули Пречисту Богородицу. А војвода онда дозва највиђеније клирике града Селемврије: презвитере, ђаконе и чесне иноке, па их посла код блаженог Максима да га испитају, да ли је истина, како се прича о њему, да он хули Божју Мајку. Кад они дођоше код њега, преподобни устаде и поклони им се до земље, чествујући чесна лицa њихова. Исто тако се и они поклонише светитељу, па поседаше сви. Тада један између њих врло уважени старац, обрати се светитељу са великом кротошћу и поштовањем: Оче, пошто нас неки саблазнише поводом твоје светиње, причајући као да ти не признајеш Богородицом госпоћу нашу Пречисту Дјеву Богородицу, то те заклињем Пресветом Саприродном Тројицом, да нам кажеш истину, и тако уклониш саблазан из душа наших, како се не бисмо огрешили, саблажњавајући се о тебе без разлога. – А преподобни Максим се распростре крстолико по земљи, и онда уставши и подигнувши руке к небу, изјави громко са сузама: Ко не исповеда Госпођу нашу свехвалну, свесвету, свебеспрекорну, и пречаснију од свих Умних Природа, да је заиста по природи Мајка Бога, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, нека буде проклет од Оца и Сина и Светога Духа, саприродне и натприродне Тројице, и од свих Небеских Сила, и од лика светих Апостола и Пророка и бескрајног мноштва Мученика, и од свакога духа праведнога који је у вери скончао, сада и свагда и кроза све векове! – Чувши то, сви се расплакаше, и благословише га говорећи: Бог нека те укрепи, оче, и нека те удостоји да без сметње довршиш подвиг свој!
Слегоше се ту и многи војници, да чују и поуче се разговором који оци вођаху између себе. А неко од домаћих војводиних видећи где се слеже војска, и с поштовањем слуша речи светитељеве, и негодује против прогонства његовог, нареди да преподобнога одмах воде одатле две стадије далеко, док се не спреме они који ће га одвести у Перверу на заточење. Клирици пак, покренути божанском љубављу, прођоше пешице са светитељем те две стадије, пратећи га. И када дођоше војници који су имали да га воде у изгнанство, клирици они на рукама однесоше светитеља и посадише га на коња. И грлећи га плачући, опростише се с њим, и вратише се у град свој. А светитеља одведоше у Перверу, и тамо бацише у тамницу.
Пошто прође много времена, цар опет посла, те из заточења доведоше у Цариград преподобног Максима и оба његова ученика. Кад лађа стиже у град, на заласку сунца, дођоше два заповедника са десетином стражара, па сужње изведоше из лађе наге и босе, раздвојише их, и сваког посебно чуваху. А после неколико дана одведоше их у цареву палату. Оба ученика оставише напољу под стражом, а старца уведоше унутра. Тамо беше на окупу Сенат без цара, и много угледних људи. И изведоше преподобнога на средину. Тада га ризничар љутито упита: Јеси ли хришћанин? Старац одговори: Благодаћу Христа Бога свих – хришћанин сам. А ризничар, сав бесан, повика: Неистину говориш! Светитељ одговори: Ти кажеш да ја нисам хришћанин, али Бог каже да ја јесам хришћанин, и остајем то непоколебљиво. Ризничар га упита: Ако си хришћанин, зашто онда мрзиш цара? Светитељ одговори: Откуд то знаш, када је мржња скривено расположење душе, као и љубав? Ризничар рече: По ономе што радиш, свима је постало јасно да ти мрзиш и цара и царстао његово. Јер си ти предао Сараценима Египат, и Александрију, и Пентапољ, и Триполис, и Африку. Свети Максим га упита: Какве доказе имате за то? – Онда уведоше неког Јована, који је некада био у телесној гарди Петровој, када је Петар био војвода у Нумидији афричкој. И тај Јован изјави: Пре двадесет и две године, дед господара нашег цара нареди блаженом Петру, да крене са војском у Египат против Сарацена. Петар, пак верујући у свему теби као слузи Божјем, написа писмо теби, тражећи од тебе савет. А ти му одговори да није богоугодно помагати Ираклијево царовање и његове наследнике. Светитељ му рече: Ако истину говориш, и имаш Петрово писмо упућено мени и мој одговор њему, покажи их нека се прочитају, и ја ћу добити заслужену казну по закону. Јован одговори: Ја немам ваше писмо, нити знам да ли сте писали један другоме, но то се у оно време причало по војничким касарнама. Светитељ упита: Када се то говорило међу толиким војницима, како се ти једини нађе да ме клеветаш поводом тога? Јеси ли ме икада видео, или ја тебе? Јован одговори: Никада те видео нисам. Обраћајући се онда Сенату, светитељ рече: Је ли праведно доводити овакве клеветнике као сведоке, сами судите. Јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, мериће вам Бог, праведни судија над судијама (Мт. 7, 2).
Онда доведоше Сергија Магуда, и он изјави: Ово је већ девета година како ми је блажени ава Тома, дошавши из Рима, причао ово: Преко мене пaпa Теодор поручи Григорију, патрицију западних земаља, који се беше одметнуо од грчкога царства, да се не плаши грчке силе, јер слуга Божји, ава Максим, виде овакав сан: На небу, и на истоку и на западу беше мноштво Анђела: Анђели што беху на истоку кликтаху: Константине августе, ти ћеш победити! они што беху на западу викаху: Григорије августе, ти ћеш победити! и глас источних беше јаснији од гласа западних. – Када то Магуд рече, ризничар повика према светитељу: Гле, Бог те посла у овај град да будеш спаљен? A светитељ рече: Благодарим Бога што вољне грехе моје очишћује невољним казнама. Тешко свету од саблазни, јер је потребно да дођу саблазни; али тешко ономе човеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Није требало такве лажи говорити пред хришћанима, нити треба да остану некажњени они који говоре и раде угађајући људима, који данас јесу а сутра их већ нема. Ово је требало говорити у оно време када је Григорије био у животу. И праведно би било да је овде доведен патриције Петар, и ава Тома, и блажени пaпa Теодор. И ја бих пред свима упитао патриција Петра: Реци господине патриције, јеси ли ми икад писао о ономе о чему сведочи твој телесни гардист, или ја теби? Слично бих рекао и блаженом папи: Реци владико, јесам ли ти икада причао сан? И ако би ме пaпa и изобличио за сан, то би ипак била његова кривица, а не моја. Јер снови нису ствар слободне воље, а закон суди само за оне ствари који потичу од слободне воље.
Још изношаху и друге клевете и неосноване оптужбе против невиног и светог мужа; нарочито о томе како су тобож он и његов ученик у Риму грдили цара. Но све те клевете светитељ у незлобивости својој обеснажи смиреним, мудрим и богонадахнутим речима, и доказа своју невиност. Затим уведен би засебно и ученик Анастасије. И примораваху га да рекне коју рђаву реч о своме учитељу. И када он не пристаде да праведника клевета, они га жестоко тукоше песницама по устима. После тога сваког посебно одведоше у тамницу и затворише.
Сутрадан увече дођоше код преподобнога Троил патриције и Сергије Еуфраћанин, начелник царске трпезе. Пошто седоше, и наредише светитељу да седне, они га упиташе: Реци нам, господине аво, какве си разговоре водио с Пиром у Африци и у Риму? и каквим си га разлозима убедио, те је проклео свој властити догмат а усвојио твој? Светитељ одговори: Да су ми овде моје књиге, у којима сам изложио моје разговоре и расправљања с Пиром, ја бих вам то подробно изнео. Али, пошто су ми књиге одузете, ја ћу вам то изложити, уколико се сећам. И изложи им светитељ, уколико се сећао. А додаде и ово: Ја никаквог свог властитог догмата немам, већ општи весељенске Цркве. Јер ја нисам унео ниједну нову реч, која би се називала мојим догматом. Онда га запиташе: He општиш ли са цариградским престолом? Светитељ одговори: He општим. Упиташе га: Зашто? Светитељ одговори: Зато што представници овога престола одбацише Четири Света Сабора преко Девет Поглавља, састављених у Александрији, и затим преко Изложења написаног патријархом Сергијем у овом граду, и недавно преко Типоса. И оно што преко Изложења догматизираше, то Типосом одбацише, и себе саме толико пута проклеше и разорише. Стога они који су сами од себе проклети, и од помесног у Риму сабора одлучени, и туђи свештенству, какве Тајне могу вршити? И какав Дух силази на оне које такви рукополажу?
Упиташе га: Шта дакле, ти се једини спасаваш, а сви остали пропадају? Одговори им светитељ: Када се у Вавилону сви људи клањаху златном телету, света три Младића никога не осудише на погибао, јер не гледаху на туђа дела, него само на себе, да не би отпали од истините вере. Тако исто и Данило, бачен у јаму, не осуди оне који се не молише Богу по наређењу Даријевом, него мишљаше на себе и стараше се о себи, и вољаше умрети него сагрешити Богу и бити убијен од своје савести због нарушења Божјег закона. He дао стога Бог ни мени, да кога судим, или говорим како ћу се само ја спасти. А колико могу готов сам умрети него савест своју смутити, сагрешивши ма чиме против православне вере. Они га упиташе: А шта ћеш радити, када се Римљани сједине са Византијцима? Јер јуче стигоше из Рима два преговарача, и сутра у недељу причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама. Преподобни одговори: Макар се сва весељена стала причешћивати с патријархом, ја се нећу причестити с њим. Јер знам да Дух Свети, преко апостола Павла, и Анђеле предаје анатеми, ако би другачије објавили Еванђеље, уносећн што ново (Гал. 1, 8). – Они га упиташе: Да ли је неизоставно потребно исповедати у Христу две воље и два деловања? Светитељ одговори: Неизоставно је потребно, пошто желимо да благоверје поштујемо истином, јер ниједно биће не може остати без природног деловања. Свети оци јасно говоре да никаква природа не може бити нити се познавати без својственог јој деловања. Ако дакле нема такве природе и ако се природа не познаје без деловања, како се онда може познати да је Христос по природи заиста Бог и човек? Тада они рекоше: Знамо да је заиста тако, али не ожалошћуј цара, који састави онај Типос, не да ишта одузме од онога по чему се Христос познаје, него ради умирења, да мир заведе у цркви, наређујући да се ћути о оним стварима које стварају несугласице. А човек Божји, бацивши се на земљу, одговори са сузама: Нека се добри и богољубиви цар не љути на моју ништавност, јер не могу да гневим Бога, прећуткујући оно што Он нареди да се казује и исповеда. Јер када је, по божанственом апостолу, Он тај који постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, онда преко њих Он сам говори (1. Кор. 12, 28). И цело Свето Писмо Старог и Новог Завета, и свети учитељи и Сабори уче нас да знамо ово: Да оваплоћени Христос Исус Господ и Бог наш има силу хтети и делати и Божанством и човечанством. Јер My ништа не недостаје од оног чиме се распознаје као Бог, и од онога чиме се распознаје као човек, осим греха. Ако је пак савршен по обојима, и ничега није лишен, онда сву тајну Његовог очовечења срамоти и унакажује онај који не исповеда да је Он биће које има одговарајућа долична својства обеју природа, од којих, и у којима, и кроз која Он јесте.
To и многе друге ствари изрече светитељ. Његови посетиоци похвалише његову мудрост, и не могаху му ништа приговорити. Тада господин Сергије рече: Аво, свима пада тешко то што многи, гледајући на тебе, прекидају општење са Византијском црквом. Светитељ упита: Има ли кога, који би изјавио да сам му ја заповедио да не општи са Византијском црквом? Одговори господин Сергије: Сама чињеница да ти не општиш, врло многе одвраћа од општења. На то им човек Божји рече: Ништа није теже и жалосније него када човека изобличава сама савест његова; и нема веће слободе него када човека не кори савест његова.
Затим Троил указа на то, да је на целом Западу царев Типос анатемисан, па упита светитеља: Је ли лепо да се извргава порузи спис благочестивог цара нашег? Светитељ одговори: Нека Бог опрости онима који усаветоваше цара господара да напише Типос, и онима који пристадоше на Типос. Троил упита: Ко усаветова, и ко пристаде? Преподобни одговори: Претставници Цркве усаветоваше, а великаши пристадоше. И тако се смрад рана сручи на невиног и од сваке јереси далеког. Но ви саветујте цару да се угледа на блажене успомене деда свог, цара Ираклија. Јер он када сазнаде да многи оци Изложење његово не примају, и изобличавају, и одбацују јерес што је у њему, очисти се од те мрље, пославши на све стране своја писма у којима је објавио да Изложење није његово већ бившег патријарха Сергија. Нека и овај цар поступи тако, па ће бити слободан од сваке мрље. А они ћутаху дуго, машући главама. А затим рекоше: Све је то незгодно, нити може тако бити, као што говориш, аво. – И после дугог разговора, опростише се с њим, и одоше.
После недељу дана у другу суботу одведоше у царску палату светог Максима и оба Анастасија, његове ученике, ради испитивања. И најпре би уведен први његов ученик Анастасије, док другог Анастасија, оног из Рима, оставише напољу. Анастасија уведоше у дворану где су већ седели са Сенатом два патријарха: Тома, ондашњи патријарх цариградски, и неки други. Утом уђоше и клеветници, који многе лажи изрекоше против преподобног Максима. И мољаху Анастасија да изјави да је све истина што клеветници говоре. Али он веома смело изобличи њихове лажи, мушки говорећи пред патријарсима и Сенатом. А када га упиташе, да ли је он анатемисао царев Типос он одговори: He само да сам га анатемисао, већ сам и књижицу против њега написао. Упиташе га великаши: Шта дакле, зар нећеш изјавити да си зло учинио? Он одговори: He дао Бог, да речем да сам зло учинио, када сам учинио оно што је по црквеним правилима добро. – Затим га испитиваху и за многе друге ствари. И пошто одговори како му Бог помагаше, изведоше га из дворане.
Онда уведоше старца преподобног Максима. И патриције Троил му рече: Пази аво, говори истину, и Бог ће се смиловати на тебе. Јер када те по закону испитамо, нађемо ли да је истинита једна од ових оптужби што су против тебе изнесене, бићеш по закону стављен на муке. Старац одговори: Рекох већ, и опет кажем, ниједна од тих оптужби не може бити истинита, као што Сатана не може бити Богом. Но пошто Сатана није Бог, нити може бити, јер је отступник, тако и оптужбе те не могу бити истините, јер су лажне. Ипак, што хоћете да чините хајде чините. Ја се не бојим мука, пошто благочестиво поштујем Бога. Троил га упита: Зар ниси анатемисао Типос? Старац одговори: рекох већ не једанпут да сам га анатемисао. Троил рече: Ако си анатемисао Типос, онда си и цара. Преподобни одговори: Ја цара нисам анатемисао, него спис туђ православној и црквеној вери.
Троил упита: Где си анатемисао? Свети Максим одговори: На помесном сабору у Риму, у цркви Спаситеља и Пресвете Богородице. Тада га упита епарх: Јеси ли у заједници са овом црквом, или не? Светитељ одговори: Нисам у заједници. Епарх упита: Зашто? Светитељ одговори: Зато што је одбацила православне Саборе. Епарх му рече: Ако је наша црква одбацила Саборе, како се они онда налазе у календарском диптиху. Светитељ одговори: Каква је корист од имена њихових и спомињања, када су догмати њихови одбачени? Епарх упита: Можеш ли јавно показати, да је садашња црква одбацила догмате пређашњих светих Сабора? Старац одговори: Ако изволите могу вам показати.
Пошто настаде тишина, упита преподобнога ризничар: Зашто Римљане волиш, а Грке мрзиш? Светитељ одговори: Од Бога имамо заповест, да никога не мрзимо. Римљане волим, јер су ми једноверни; Грке волим, јер су истога језика са мном. Ризничар упита: Колико ти је година? Светитељ одговори: Седамдесет и пет. Овај га упита: Колико је година с тобом твој ученик? Светитељ одговори: Тридесет и седам. Тада неки клирик довикну: Нека ти Бог плати за оно што си учинио блаженом Пиру. A светитељ не одговори ништа томе клирику.
Ислеђење је дуго трајало, и многа су питања била постављена, но два присутна патријарха ни речи не рекоше. А када се реч о сабору у Риму отеже, неки Демостен викну: Није важан био тај сабор, јер га је сазвао збачени пaпa Мартин. Одговори му човек Божји Максим: Није пaпa Мартин збачен, него је гоњење поднео. – Затим удаљише светитеља из дворане, и договараху се шта да раде с њим. И договорише се нечовечни мучитељи, да му тобож човекољубиво опросте живот, али да га ставе на муке страшније од смрти. И предадоше га у руке градском епарху.
Епарх узе преподобног Максима и његове ученике, и одведе их у претор. Тамо најпре свукоше светога старца, и повалише га на земљу, па га, по епарховом наређењу, страшно тукоше опаким жилама. Безакони мучитељ не поштеде старост његову, нити се постиде угледа његовог, нити би тронут видевши тело његово измождено од испосничких подвига. И светитељ би тако свирепо бијен, да се земља зали крвљу његовом, и отпадаху парчад тела његова, и не остаде ниједно место на телу његовом да не би претворено у рану. Затим се тај свирепи звер бесно окоми на ученике преподобнога, те и њих обојицу изби исто тако. А када их бијаху, мучитељ викаше: Такве патње заслужују они који се не покоравају царским наредбама, и остају упорни. И тако их, једва живе, вргоше у тамницу.
Сутрадан опет доведоше у претор светог и преподобног мужа са првим учеником његовим Анастасијем. Свети старац беше једва жив, сав у ранама. Био је то дирљив призор гледати чесног старца, светог подвижника, богоглагољивог учитеља, богослова исповедника – свега окрвављеног, љутим ранама покривеног од главе до ногу. Али то не дирну тврдокорне, него га подвргоше joш страшнијим мукама: немилосрдно му из корена ишчупаше богоглагољиви језик, који је точио реке премудрих учења и потапао јеретичка мудровања. To урадише, да би ућуткали богословска уста. To исто урадише и првом ученику његовом Анастасију. Па их опет вргоше у тамницу. Али Господ Христос, који је некада учинио да одојчад славе свето име његово и да неми проговори, учини те и ове верне и истинске слуге његове: преподобни Максим Исповедник и Мученик, и преподобни Анастасије његов ученик, стадоше говорити и без језика, и то боље и јасније него пре но што им ишчупаше језике. А када за то сазнадоше бедни јеретици, о како се постидеше! и усто силном завишћу испунише: десну руку преподобноме ножем и маљем отсекоше, и на земљу бацише. Па то исто учинише и његовом ученику, светом Анастасију, одрезавши му руку. А другог ученика Анастасија из Рима, поштедеше, зато што је некада био писар код цара.
Затим преподобног Максима са учеником његовим изведоше из претора, и вукоше их по целоме тргу исмевајући их и показујући свему народу њихове ишчупане језике и отсечене руке. Притом дераху се и викаху на сав глас. После таког нечовечног мучења и бестидног исмевања, сву тројицу послаше сваког посебно у прогонство у најзабаченије покрајине. Послаше их без ичега, без хране и одела, голе и босе. И они многе муке и невоље видеше на путу. Преподобни Максим, тешко болестан, није могао ни да се вози нити да јаше, него војници начинише носиљку као постељу, положишс на њу тешко болесног старца, и са великим мукама га једва однесоше у место заточења. To место беше у земљи Скита, под Кавказом, град Схимар. И ту га вргоше у тамницу. А преподобни Анастасије, ученик његов, коме као и њему ишчупаше језик и отсекоше руку, на путу умре својим многонапаћеним и тешко оболелим телом, а света душа његова пређе ка Богу у живот бесмртни.
У том заточењу преподобни Максим проведе још неко време међу живима, али у великим патњама. Закључан у тамници, он ни од кога није имао никакве услуге у старости својој, нити ичије човекољубиво сажаљење. А када Господ усхте да учини крај његовим патњама и мукама, и да га из тамнице изведе у безгранична пространства и вечну радост Небеског Царства, Он га претходно утеши на земљи једним божанским виђењем, којим му објави дан и час кончине његове. To великом радошћу испуни блаженог страдалца. И ма да је свагда био готов на одлазак из овог света, он се ипак стаде нарочито припремати. И кад дође жељени дан и час, он с радошћу предаде душу своју у руке Христу Богу, кога од младости заволе, и за кога толико пострада. Тако исповедник Христов и мученик пређе из овог света, 13. августа 662. године, и уђе у радост Господа свог. И би сахрањен у том граду.
После светитељеве сахране, појавише се на гробу његовом три свеће, које су чудесно гореле пламеном неисказаног блеска, и осветљавале оно место. Јер он који је за живота свог био светлост свету, не престаде светлети ни по престављењу свом. И сада светли примером врлинског и многострадалног живота свог и велике ревности за Бога. А те три свеће што тада беху виђенс на његовом гробу, беху очигледан знак да је такав угодник Пресвете Тројице настањен у незалазној светлости у Царству Божјем, где са праведницима сија као сунце, наслађујући се созерцањем Тројичне Светлости.
По престављењу преподобног Максима остаде у животу, у посебном заточењу други ученик његов, Анастасије из Рима, који потом подробно и опширно описа живот и подвиге и страдања оца и учитеља свог. Овде је то житије изложено укратко, колико је потребно за нашу духовну корист, ради прослављања Бога, слављеног у светима, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас грешних нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕОФИТА
У Никеји, граду Витиније, живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.
Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе. И читаву годину дана нико не знађаше за то његово чудотворство, ни родитељи његови, само она сиромашна деца. A y току друге године, мајци његовој Флорентији, која беше веома богољубива, би од Бога сткривено у сну, да син њихов изводи воду из камена као Мојсије. И поји жедну децу. Она пак уставши, мољаше се Богу да јој на очигледнији начин покаже то о сину њеном. И гле с небеских висина долете бео голуб блистајући неисказаном светлошћу, стаде на Неофитову постељу, и проговори му човечјим гласом: Послан сам од Спаситеља да постељу твоју сачувам непорочном. Чувши то, мајка паде мртва од великог страха.
Одмах се по целом граду Никеји пронесе глас да је Флорентија, жена Теодорова, умрла напрасно. И слеже се у њихову кућу много света, људи и жена, суседа и познаника, и чуђаху се шта јој се то десило те је напрасно умрла. А муж њен Теодор беше у то време на њиви. Одмах послаше по њега и известише га да му је супруга напрасно умрла. Он од жалости раздра одело на себи, и похита дому свом ридајући. На капији га срете Неофит, и рече: Зашто тугујеш, оче? Мајка моја није умрла, већ чврсто заспала. – И ушавши са оцем, узе мајку за руку, говорећи: Устани, мајко моја, слатко си заспала. – А она, уставши као од сна, загрли чедо своје, и с љубављу га љубљаше. Када то видеше присутни људи, прославише Бога. А Флорентија исприча мужу своме све по реду, и оно што виде у сну, и оно што виде на јави. И тада се дознаде и за оно чудо, да је Неофит из камена воду изводио. И сви беху веома задивљени. А многи од присутних јелина дивљаху се чудотворној благодати Божјој у чистом и непорочном детету Неофиту, и вероваше у Господа нашег Исуса Христа.
А голуб онај стално се појављиваше крај постеље светога детета, и говораше човечјим језиком. Једном рече Неофиту: Неофите, напусти дом свој, и хајде за мном! – И божанствено дете устаде, загрли своје родитеље, и оде за голубом. И голуб га одведе у горуОлимпијску, и у једној урвини улете у пећину. Ушавши за голубом у пећину, свето дете нађе у њој великог лава, и рече му: Иди ти одавде, и нађи себи другу пећину, а мени Гоопод нареди да овде живим. – Чувши то, лав му језиком полиза прах са ногу, и оде. И живљаше свети у тој лавовској пећини, храњен Анђелом. А после годину дана Бог му нареди да опет иде у град Никеју код својих родитеља, који беху на самрти. Он оде, даде им последњи целив, и одасла их Богу. Имање пак што беше остало иза њих, раздаде сиромасима, па се поново врати у гору Олимпијску у своје обиталиште, и би тамо док не напуни петнаест година од рођења, непрестано као анђео славећи Бога, а храну добијаше из руку анђелских.
У то време цароваху на Истоку и Западу Диоклецијан и Максимијан мучитељи. A y Витинији намесник беше Декије и са њим Уap. И настаде гоњење на Цркву Христову по целој васељени од безбожних идолопоклоника. А кад Декије дође у Никеју, биров објави да се сви грађани Никеје и околине саберу ради приношења жртава боговима. И би одређен дан за то погано славље. Тих дана беху и цареви у Витинијској покрајини, па дођоше и у Никеју. И када настаде демонски празник, и народ сав приношаше жртве идолима, тада Анђели Божји узеше светог Неофита са Олимпијске горе и поставише насред трга никејског. Лице је његово блистало, као некада Мојсијево. И светитељ повика громко: Обретох се међу онима који ме не траже, и показах се онима који не питају за ме, да изобличим заблуду и обману безбожне вере. – А народ, и са њим и намесник Декије, зачудише се када угледаше светла младића где се изненада појави, и стаде усред њих, и громко проговори. И они се питаху: Ко је, и откуда је? И грађани одмах распознаше да је то Неофит, син Теодора и Флорентије. Намесник Декије нареди Неофиту да заједно с њима принесе жртве њиховим боговима.А светитељ, отворивши јуначка уста своја, стаде му говорити: Безакониче и крвопијо, шта радиш, гурајући толике душе људске у погибао? He знаш ли да ћеш за све ове, које приводиш те приносе демонске жртве, бити страшно истјазаван, и мучити се вечито у гејни огњеној ?
Ово излобличење разјари намесника Декија, и он нареди да светог младића свуку, за руке обесе о дрво, и што јаче бију воловским жилама, па онда скину, и гурну у оцат помешан са сољу. А светитељ то мушки трпљаше, и громко говораше присутном народу: Људи, ослепљени безбожјем и опседнути незнањем, покајте се и избавите од те таме, и приступите Истинитој Светлости – Христу Богу, и просветите се светим крштењем, да би сте добили вечни живот. – А намесник, слушајући такве речи светога младића, још се више разјари, и нареди да га опет обесе о дрво и железом му стружу груди. Мучен тако, свети Неофит не говораше ништа до ово: Сине Божји, помилуј ме!
Тада светом Неофиту приступи један од саветника намесникових и рече: Што лудујеш, Неофите, те се противиш царској наредби? Обећај да ћеш принети жртве боговима, и одмах ћеш бити ослобођен тих страшних мука? – Светитељ му одговори: Ја Богу небескоме приносим жртву хвале, а мртвим идолима и у њима живећим демонима нећу се поклонити. – И нареди намесник да му на смену све јаче и јаче стружу тело. И слуге немилосрдно стругаху тело, смењујући се, и виђаху се кости голе. А светитељ, крепљен Богом у тим мукама, певаше: Ако пођем посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Господе! (Пс. 22, 1). – Видевши да ништа не помаже, намесник нареди те престадоше да га муче и скидоше га с дрвета. И тешаше га намесник, говорећи: Видећи младост твоју, и штедећи здравље твоје, ја те више мучити нећу. Саветујем ти да се поклониш боговима нашим, и одмах ће ти цареви послати најмудрије лекаре, који ће те брзо излечити од тих рана. – Мученик одговори: Ја имам лекара – Господа мог Исуса Христа, за кога трпим, и на кога се надам. – И нареди намесник да га окована затворе у тамницу.
Сутрадан отиде намесник у царски дворац, и обавести цареве о Неофиту. И рече им: Јуче сам једног младића хришћанина оковао, и ставио на муке, јер неће да се поклони боговима. А он и не хаје за муке, већ непрестано призива Христа свога. – Цареви наредише да се младић жив спали. И не само он, него и сви који исповедају Христа. И оде из дворца намесник Декије, a c њим и старешина Уap. И дошавши на место, звано Херкулово Вежбалиште, иставише царске ликове, па нареди Декије да му из тамнице доведу младог Неофита. Када га доведоше, рече намесник светитељу: Неофите, приступи и принеси жртву богу Херкулу, и бићеш драг свима боговима, и мио царевима и нама. – А светитељ одговори: Ја се молим Богу моме Исусу Христу, да Њему постанем драг и мио. – Нареди мучитељ да се силно ужеже пећ, да би сажегао светог Неофита. И вргоше светитеља у пећ, па затворише врата од пећи на три дана и три ноћи, да ни од костију мученикових не би остало трага. А свети мученик Неофит, усред огња хлађен божанском росом као у неком одморишту весело певаше: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме; тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). И остаде потпуно читав, као и Три Младића некада у вавилонској пећи.
После три дана дођоше мучитељеве слуге да отворе пећ и избаце пепео, јер су сматрали да је мученик потпуно сагорео и пећ се угасила. А када отворише врата, неочекивано сукну из пећи велики пламен, и опали многе идолопоклонике који се беху слегли тамо, те једва ко остаде читав. А светитељ громко повика: Благословен си, Господе Боже мој, који ме чуваш читава и неповређена у мукама, и избављаш од лукавства мучитељева, и који си ми огањ у росу претворио, и пламеном опалио оне који заслужују неугасиви огањ. Молим те, дакле, Господару, немој посрамити слугу свога никако, док помоћу Твојом не завршим подвиг свој. – И изиђе светитељ из пећи читав, нимало неповређен од огња. И ухватише га слуге који остадоше неопаљени од огња, и одведоше га намеснику. А он, и идолопоклоници који беху с њим, дивљаху се таквоме чуду, и приписиваху га бедници враџбинама, ма да сами беху у власти демонских враџбина. Јер их злоба беше ослепила, те не могаху познати силу Христову.
После тога паде одлука да светитеља баце зверовима. И спремише гледалиште, у средини побише колац, и нага светитеља привезаше за њега. Тада пустише медведа на њега. Медвед јурну на светитеља, али, кад му се приближи, стаде, погледа га, и тог часа се поврати на своје место. Томе се зачуди намесник и сви који беху дошли у гледалиште. Онда пустише медведицу веома опаку, коју су само два пута годишње пуштали у гледалиште, јер беше врло зла, и многе беше растргла. Она притрча, паде крај светитељевих ногу, указујући поштовање Божјем угоднику, па се врати на своје место. Док се то у гледалишту одигравало, дођоше к намеснику неки пастири и јавише му да су довели једног огромног и свирепог лава, кога су пре пет дана били ухватили у пустињи, и за све то време нису му дали ништа да једе. Намесник се обрадова томе, и нареди да лава уведу у гледалиште, где свети мученик стајаше привезан наг за колац. Уведоше лава, коме се сви зачудише, јер беше огроман и врло бесан. И кад га пустише на светитеља, он полете, али дошавши до њега, погледа га и стаде, па саже главу, и лијући силне сузе, лизаше ноге светитељу. А то беше онај лав што га свети Неофит затече у пећини на Олимпијској гори, и одасла на друго место, а сам се усели у његову пећину. Светитељ га познаде, и нареди му да се врати у своје прво обиталиште на Олимпу, које беше њему уступио. И запрети му да никада људе не напада. Лав се поклони мученику, и пође из гледалишта ричући страшно, сломи врата од гледалишта, и пројури кроз народ. Сви се препадоше и стадоше бежати, бојећи се опаког лава. Али он никоме ништа не учини, и оде у пустињу на своје првобитно место, као што му светитељ нареди.
А мучитељ, престрављен и ужаснут, не знајући више шта да ради, заповеди да убију мученика. Ту стајаше један зверолик и свиреп варварин са копљем у руци. Он полете на светитеља, зари му копље у груди, и прободе га скроз. И тако свети мученик Неофит, заклан као јагње, предаде душу своју у руке Господа свог, у двадесет први дан месеца јануара. А беше му тада петнаест година и четири месеца од рођења. Сада пак, наследивши бесконачни живот, слави извор живота – Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈАНА, КАНДИДА, АКИЛЕ и ЕВГЕНИЈА
Ови свети добропобедни мученици пострадаше 292. године од војводе Лисија за царовања Диоклецијана и Максимијана. Прва тројица: Валеријан, Кандид и Акила, беху као хришћани ухваћени у горама Трапезунтским. Јер кад беше настало гоњење на хришћане, они оставише домове своје, и имања своја, и сав сујетни свет, и отидоше у горе, волећи да живе са зверима него са богомрским идолопоклоницима. Ухвативши ову тројицу, идолопоклоници их послаше на заточење у покрајину Ласијску, у градић неки, звани Пина. И тамо их безбожници бацише у једну тескобну тамницу. После извесног времена преведоше их у Трапезунт, и изведоше пред војводу Лисија. Пошто исповедише веру у Христа, и, приморавани да принесу жртве идолима, не хтедоше, њих најпре голе тукоше силно врловским жилама. Затим их обесише, па гвозденим гребенима стругоше, и буктињама палише. А свете страдалнике крепљаше божанска сила, која им невидљиво присуствоваше у мукама. Та сила изненада толико уплаши мучитеље њихове, да они попадаше као мртви. Видећи то, Лисије се препаде, и нареди те их одведоше у тамницу.
После неколико дана би ухваћен и свети Евгеније, и љуто бијен за исповедање вере у Христа. Затим Лисије оде у идолски храм, и за њим одведоше тамо и мученика Евгенија. Ушавши унутра, Евгеније се помоли Богу, и тог часа попадаше идоли и у прах се претворише. Тада нареди мучитељ, те конопцима везаше светог Евгенија, и на земљу положише, и дебелим моткама силно тукоше. Затим га голог обесише, па гвозденим гребенима стругоше, и буктињама жегоше, и љутим оцтом, са сољу помешаним, ране му заливаше. После тога сву четворицу светих мученика у пећ усијану вргоше, али они изиђоше из ње неповређени. Најзад их мачем посекоше. И тако се завршише муке овах светих мученика.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ДЕВИЦЕ И МУЧЕНИЦЕ АГНИЈЕ
Света мученица Агнија у Риму од хришћанских родитеља рођена и васпитана. У тринаестој години свога живота она привременом смрћу стече вечна блага, и обрете бесконачни живот, јер возљуби јединог Животодавца и из детињства се приви уз Њега. Млада беше по годинама, но стара савршеним разумом; млада телом, но мудрост беше седина душе њезине; дивна лицем, но дивнија вером. Рањена љубављу слаткога Исуса, рођеног од чисте Дјеве, она се девством својим уневести Њему. И осим Њега није хтела никога другога имати за заручника. Високородна и лепа, она лепотом својом занесе очи и срце сина градског епарха Симфронија. Јер кад се једном враћала из женске школе, он је виде, и заљуби се у њу. Онда се распита за њу, и дознаде дом родитеља њених, па јој стаде слати многе поклоне. А обећаваше јој још и веће, молећи је да пристане да се уда за њега. Света пак Ангија одбациваше те поклоне као ђубре, не сматрајући их ни у шта. И изјави да је она заручена бољем женику, од кога има веће и скупоценије поклоне. Заручена Њему, она не може да Га напусти и изневери своју љубав према Њему и веру у Њега. Но младић биваше из дана у дан све заљубљенији у њу, и говораше како је угледнији и богатији од других високородних младића. И мислећи да девојка жели од њега веће и скупоценије поклоне од оних првих, он накупова дивно драго камење и бисер, и скупоцене хаљине, и однесе јој све то сам. И мољаше је, и сам лично и преко пријатеља и суседа, да никога не претпостави њему, знајући његово високородство и богатство и куће и имања. И она ће бити господарица над свим тим, ако пристане да му буде супруга.
Тада му светитељка стаде отворено говорити: Иди, од мене, потпаљивачу греховног огња, страсни љубитељу нечистоте, и храно припремљена вечној смрти! Отступи од мене, јер те је претекао други љубитељ, који ми несравњено веће наките подари, и прстеном ме вере своје заручи. Ти се не можеш упоредити са Њим ни по роду, ни по достојанству. Он ме украси духовним накитом; десницу моју и врат мој окити драгим камењем; на уши ми метну минђуше од неисказано скупоценог бисера; опаса ме блиставим бисерјем, и стави ми знак на лице, да никог другог не бих заволела више од Њега. Он ме обуче у златоткане хаљине, и окити ме безбројним ђерданима. Па ми још показа и неизразиво скупоцену ризницу, ако одржим веру у Њега. Стога не могу ни да погледам на кога другог, да не бих осрамотила првог љубитеља мог. Нити могу да оставим Њега, са којим сам чврсто везана везом љубави. Његово је благородство најузвишеније, Његова моћ најјача, Његова лепота најлепша, Његова љубав најслађа, превазилазећи сваку благодат. Он ми је већ спремио дворац; Његов глас ми је сладак; уста Његова капљу медом и млеком; Његовим чистим загрљајима сам искрено предана; тело се Његово већ сједини са мојим, и крв Његова украси лице моје. Његова је Мајка – Дјева, а Отац Његов не позна жене. Њему Анђели служе; сунце и месец се диве лепоти Његовој; на Његову заповест мртви васкрсавају; од Његовог се додира болесни исцељују; Његово се богатство никада не смањује, и Његове ризнице не испражњују. Њему сам јединоме верна; и Њему свесрдно поверавам себе. И када имам Њега за мужа, ја остајем девицом. Љубећи Њега, ја сам непорочна. Додирујући Њега, чиста сам. Нити се у том браку рађају деца. Ту је порођај без болова; и плод се сваког дана умножава.
Када то чу од ње онај безумни младић, обузе га још ненаситија љубав према њој. И болујући срцем од љубави, тужан и кукаван он се тешко разболе. Лежећи на постељи, он дубоко уздисаше, и лекарима би јасно од чега болује. А кад отац сазнаде за разлог његове болести, одмах посла девојци и њеним родитељима поруку да жели девојку заручити за свога сина. А она, као и први пут, одби, говорећи: Нипошто се нећу одрећи свога првобитног Заручника. – Љут због одбијаља, епарх се брижљиво етаде распитивати, ко је тај што хоће да се упореди са његовим сином и да дом његов омаловажи. Тада неко од присутних рече како је Агнија од детињства хришћанка, и како је хришћанским мађијама толико опчињена, да Христа, кога хришћани сматрају за Бога, она сматра за свог Заручника. Чувши то, епарх се обрадова, пошто ју је, као судија, могао извести на суд због ружења њихових богова, А надао се да ћe силом власти своје наговорити девојку да пристане на брак са његовим сином.
Епарх посла своје слуге да Агнију доведу на суд. А када она претстаде безбожном суду, епарх најпре покуша ласкањем, па онда претњама и приморавањем да је одврати од Христа и од девствености обећане Христу. Али се девица Христова не даде ни ласкама завести, ни претњама уплашити него јуначна духом она се и претњама и ласкама потсмеваше. Видећи такво јунаштво у девојке, епарх Симфроније обрати се њеним родитељима, и дуго с њима разговараше о заручењу кћери њихове за сина његовог. А пошто су били високог порекла, није им смео чинити никакво насиље, него им је саветовао да своју кћер на сваки начин наговоре на брак. Они пак то одбијаху, говорећи: Епарше, ми нећемо успети да је наговоримо, јер од детињства знамо њену одлуку; она се нипошто неће одрећи ње, нити одустати од своје намере.
Тада епарх понова изведе девицу на суд. И много јој говораше о љубави телесној и браку. А када никакве ласкаве и заводљиве речи не помогоше, он јој најзад рече: Од двога бирај једно: или брак са мојим сином, или, ако хоћеш да сачуваш своје девство, посвети себе на доживотну службу богињи Вести, јер она такве девице тражи. На то блажена Агнија одговори: Када сам сина твог, – иако махнитом похотом понесен, ипак је жив човек – презрела, презрела човека који има разум који чује, види, ходи, и може уживати блага овога света, и ја не могу Христа мога ради ни да га погледам, онда утолико пре не могу поштовати глувог и немог, и мртвог и бесмисленог идола. И ја, да не бих увредила свемогућег Бога, нећу главу своју прикло нити мртвоме камену. Насигурно знам да нема другог Бога осим онога који створи небо и земљу Сином својим, Господом нашим Исусом Христом, који се нас ради оваплотио, пострадао и погребен био, и у трећи дан васкрсао, и који сада на небу царује бесконачним царством. Ја Њему служим и Њему се клањам као истинитом и живом Богу, а твоју глупу богињу, и све ваше погане богове проклињем.
Чувши то, епарх Симфроније рече: Штедим твоју младост, те ти опраштам хуле што изрече против наших богова. Праштам ти, јер видим да имаш незрео разум. Поштеди дакле и ти себе саму, и не разљућуј богове. – А света Агнија одговори: Пошто младост моју, као глупаву, сматраш низашта, и држиш да мени треба нека милост од тебе, знај дакле, да вера није у годинама и узрасту тела, него у разуму. И свемогући Бог хвали памет, а не године; и ужива у разуму, а не у годинама. А твоје богове, које не желиш да разгневљујемо, остави, нека се сами љуте на мене, нека сами говоре, нека ми сами они нареде да им одам поштовање и да им се поклоним. – Епарх рече: Од овога изабери једно за себе: или са другим девојкама, на похвалу дома твога, принеси жртву богињи Вести, или ћеш на вечну срамоту рода твог, отићи у јавну кућу к бестидним женама.
Тада му света Агнија смело одговори: Када би знао ко је Бог мој, не би говорио такве ствари. A ja, видећи силу Господа мог Исуса Христа, ни у шта не сматрам твоје претње, и чврсто се надам, да и боговима твојим нећу принети жртву, и девство ћу своје сачувати чисто и нерастљено, јер имам чувара тела мог – Анђела Божјег. А Господ мој Исус Христос, Јединородни Син Божји, кога ти не знаш, Он ми је тврђава необорива, стражар неуспављив, и стални заштитник. Није Он као твоји богови, који су, или од бакра од кога се праве котлови за потребе људске, или од камена којим се путеви калдрмишу. Божанство пак не обитава у камењу, него My je небо престо; не обитава у бакру или којој другој скупоценој ствари, него у вишњем царству; и Њега слави и клања My се свако створење. А ти, и они слични теби, ако се од идолопоклонства не обратиш истинитоме Богу, онда ћеш се заједно са боговима твојим, који се у огњу кују и у огњу растапају, мучити у вечном огњу.
Епарх се силно разјари, и нареди да светитељку обнаже, и тако нагу воде у јавну кућу. А бирову нареди да успут виче: Непобожна девојка Агнија, која је богове ружила, води се као блудница у јавну кућу! – А када свету девицу обнажише, да би је осрамотили, Бог, у кога се она уздала, не остави је нити допусти да невеста његова буде постиђена и исмејана, него тог тренутка учини те јој коса на глави толико порасте да јој као најбоља хаљина покри цело тело, и нико не могаше видети наготу њену. А кад је уведоше у дом греха, она угледа Анђела Божјег, будног чувара њене девствене чистоте. Он је толико неисказаном светлошћу облиста, да због огромне славе њене не могаху у њу гледати очи бестидника и безбожника. И блисташе соба она као сунце кад сија у свој сили својој, те су радознале очи, које су хтеле да гледају у њу, слепиле од силнога блеска што je падао на њих. А када се девица поче молити, угледа пред собом белу хаљину, изаткану не људским већ анђелским рукама. Она је обуче, и видевши да одговара њеном расту, рече: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе што си ми, увршћујући ме у ред слушкиња Својих, подарио ову хаљину! – Тада дом греха постаде дом молитве; место демонског игралишта постаде насеље славе Божје; блудничиште погано постаде диван дворац, где невеста Христова слављаше и хваљаше Бога са Анђелом који јој се јави.
Многи, покварени умом и распаљени похотом, долажаху. Али, чим би угледали славу која је окружавала девицу, и осетили божанску силу која је штитила њену девственост, спопадао их је страх, напуштала похота, и поклонивши се, они су одлазили. Затим са друговима својим дође и онај младић, зачетник зла, пун блудне страсти. Дође са жељом да насиље изврши над светом девицом. А када виде неке, који пре њега беху ушли, где излазе не успевши ништа исмејаваше их и називаше слабићима и бедницима. Онда сам одважно уђе у собу, у којој се светитељка мољаше. И видевши небеску светлост, он не одаде поштовање слави Господњој, него бестидно полете на невесту Христову. И пре но што је додирнуо руком, нападе га демон, обори га на земљу, чврсто га стеже за гушу, и удави. А другови његови младићи, који беху дошли с њим, видећи да га дуго нема, мишљаху да је тамо заузет греховним делом. Тада један од његових најближих другова, желећи да му честита на успеху и да га похвали, уђе унутра. И кад га угледа мртва, стаде громко викати: У помоћ, Римљани! Ова вештица својим враџбинама уби епархова сина!
Одмах се слеже много света. И видевши шта се десило, једни називаху девицу вештицом, а други говораху да је невина. Чувши за ово, отац убијенога журно дође. И кад угледа мргва сина, он се кукајући обрати девици: О нечовечна, и од свих жена најсвирепија жено, зашто си уморила сина мог? Зар ниси имала на ком другом да покажеш своју враџбинску моћ? Куку мени, шта си учинила? Причај, како си га убила? – А светитељка му кротко одговори: Онај, чију је вољу хтео да испуни, исконски непријатељ рода људског, који има власт над блудницима и онима који се Бога не боје, а нарочито има власт над упропаститељима девствености, он га уби. Јер сви, колико их год дође пре њега, живи су и здрави, пошто одадоше поштовање Богу који је послао Анђела свог да ме одене у ову хаљину милосрђа, и да чува неповређеним девство моје, од колевке обећано Христу. Сви дакле други, угледавши светлост анђелску, поклонили би се и одлазили без икакве повреде. А син твој бестидни, не бојећи се Бога, чим уђе, стаде беснети и викати. И када бестидно пружи руку, желећи да ме додирне, одмах га Анђео Божји предаде Сатани на ову горку и срамну смрт. Он је убијен по заповести Анђела Божјег, а не мојим враџбинама, као што ти мислиш.
Епарх јој на то рече: Доказаћеш да то ниси учинила својим враџбинама, када умолиш Анђела свог да васкрсне сина мог. Светитељка одговори: Иако сте због неверства вашег недостојни таквога чуда, но пошто је дошао час да се сила Господа мог Исуса Христа пројави и прослави, изађите сви одавде да ја Богу моме сатворим уобичајене молитве. И када се мољаше лежећи ничице на земљи, јавивши јој се Анђео Господњи, подиже је уплакану, и васкрсну умрлог младића. А младић, изишавши напоље стаде громко викати: Једини Бог на небу, и на земљи, и на мору, јесте Бог хришћански. А други богови – ништа су, само обмана заблуде, која и себи и другима доноси вечну погибао. – Видевши и чувши то, многи од народа вероваше у тај дан, њих сто и шездесет. И отидоше те се крстише. Али после мало времека неверници отсекоше главе и њима и васкрслом младићу.
Због таквог чуда узнемирише се жреци и чаробњаци, и дигоше у народу велику буну и метеж, и изађоше пред судију са овим захтевом: Уклони из наше средине ту вештицу, убиј ту врачару, која не само убија тело, него и душе и срца упропашћава. – А Симфроније, који виде онакво чудо, беше у недоумици, и жељаше да пусти светитељку. Али се побоја да се жреци не побуне против њега, и да не буде протеран из отаџбине. Стога остави свог намесника Аспазија да он умири народ, а сам отиде тужан што није могао да ослободи светитељку која му васкрсе сина.
Примивши власт, Аспазије нареди да се у средини града запали ломача, и да се у њу баци света Агнија. И када светитељку бацише у ватру, ватра се одмах раздвоји у два дела, и даде светитељки у средини себе место пространо и прохладно. А сукну ватра на оне што стајаху наоколо, и опали их. Видећи девицу неопаљиву, народ то приписиваше не сили Божјој него њеним враџбинама. И дераху се силно, и хуљаху страшно. А света мученица, усред огња подигавши руке к небу, мољаше се: Слава Теби свемогући, од свих обожавани и слављени Оче Господа нашег Исуса Христа, којим си ме избавио из руку безбожних људи, и сачувао ми и душу и тело чистима. Ево и сада небеском росом Духа Светога расхлађује се огањ, раздваја се пламен, и сва се огњена сила устремљује на слуге који се труде да ме сажегу. Благосиљам Те, Оче свехвални, што ми и усред огња крчиш сигуран пут к Теби. Ето, што веровах – то већ видим; чему се надах – то већ добих; и што желех – то примих. Тебе исповедам устима и срцем; Тебе желех свим бићем; ево идем к Теби, живоме истинитоме Богу, са Господом нашим Исусом Христом, Сином твојим, и са Светим Духом који живи и царује кроза све векове, амин.
Када светитељка заврши молитву, и ватра се потпуно утаси, Аспазије не могаде да трпи народни метеж, и нареди да зарију мач у светитељкино грло. И тако мученица Христова Агнија, обагривши се крвљу својом, 304. године, оде к Бесмртном Женику свом. А родитељи с радошћу узеше чесно тело своје кћeри, свете Агније, и сахранише га на имању свом недалеко од града, крај пута званог Нументан. Ту се многи хришћани стадоше скупљати на молитву, нарочито ноћу, због страха од неверника, који биваху у заседи и ту и поред пута, и чињаху велике непријатности. Тако једном изненада нападоше, и бацајући се камењем многе ранише, и све растераше. Само остаде једна девојка, по имену Емерентијана, која беше вршњакиња свете Агније. Веома смела, она ружаше разбојнике, говорећи: Зашто, бездушници, бијете камењем невине људе? Шта су вам скривили људи, који Бога јединога славе, и вама својим молитвама многа добра измољују? – Они се разјарише, па је камењем убише. И тако она, молећи се крај гроба свете Агније, предаде дух свој Господу. И тог часа би силан земљотрес, севање муња и страшна грмљавина, и већи део тих убица погибе, поражени одозго. И од тога доба не усудише се више нападати верне који су долазили на гроб мученице Христове. А родитељи свете Агније дођоше са свештеницима ноћу, те омише окрвављено тело чесно свете Емерентијане, и сахранише је поред свете Агније. Они пак сами непрестано беху крај гроба своје миле кћери, по читаве ноћи бдијући и плачући. И једне ноћи угледаше лик девица где пролазе поред њих, све обучене у дивне златоткане хаљине и блистајући небеском славом. А усред њих видеше и свету кћер своју Агнију, која је исто тако блистала и имала са своје десне стране јагње беље од снега. И она, позвавши своје другарице да стану и причекају мало, рече својим родитељима: He плачите за мном као за умрлом, већ се особито радујте, и заједно са мном радујте, јер сам са овим девицама добила светла насеља. И Кога сам на земљи волела свим срцем, Томе сам се сада присајединила на небу. – Рекавши то, она постаде невидљива.
После доста година, када цароваше Константин Велики, тешко се разболе кћер његова Констанција. Цело јој тело од главе до ногу беше покривено гнојавим ранама, и лекари јој не могоше ништа помоћи. Но она прими добар савет, и оде ноћу на гроб свете мученице Агније. И молећи се на гробу са сузама и јаком вером, она заспа. И виде у сну свету Агнију, која јој овако говораше: He бој се, Констанција! и веруј у Господа Исуса Христа Сина Божјег, Спаситеља твог, који те сада исцељује од рана твојих. – Пренувши се из сна, Констанција се осети тако здрава, као да никада није боловала. И вративши се у дворац, она исприча свом оцу и браћи како је исцели света Агнија. И настаде велика радост у дому царевом. А и цео град се радоваше, славећи Бога због таквог чуда. И многи долажаху на гроб свете мученице, и исцељиваху се од разних болести. А принцеза Констанција замоли оца свог, те сагради цркву у име свете мученице Агније на гробу њеном. И ту удесивши обиталиште, Констанција остаде ту у девству, са многим другим високородним девицама, до краја живота свог. И тако постаде манастир девојачки при цркви девице и невесте Христове Агније свете, у част и похвалу њену, a y славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА ГРКА
Ревнитељ истине и побожности преподобни Максим, монах светогорског манастира Ватопеда, беше пореклом Грк, али својим великим подвизима потпуно припада Руској Цркви, којој је за живота био светило, а и по смрти јој остао светило у својим списима.
Постојбина преподобног Максима бејаше град Арто у Албанији, близу Епира. Он се роди око 1480. године од побожних и богатих родитеља Мануила и Ирине, Грка по пореклу, због чега се и сам свуда означава као Грк. Отац му бејаше важан великодостојник и одликоваше се чистотом православне вере. Стога и Максима он васпита у дубокој побожности и страху Божјем. Првобитно образовање у наукама Максим доби од свога родитеља, јер у то време, са падом Цариграда и свих грчких области под власт Турака, беху уништене све школе. У то тужно време, због поробљености Грчке, више научно образовање није се могло добити у њој, па су ради тога многи младићи из грчких покрајина одлазили у европске државе. Поред тога, многи учени Грци беху се расејали по свима западним државама, где су их с љубављу примали и они су неговали науку. Њима су били отворени владалачки дворови, универзитетске катедре и пријатељство богатих и угледних људи. Тада се Италија првенствено истицала особитим покровитељством науке; свуда су се по важнијим градовима оснивале библиотеке. Папе, владаоци и богати грађани хитно су радили на спасавању грчких рукописа, да их незналице завојевачи не би поуништавали.
И млади Максим, жељан науке, отпутова у Галију. Тамо је слушао предавања свога знаменитог сународника Јована Ласкариса, који је тада био професор на Париском универзитету. Завршивши образовање код Ласкариса, Максим, да би се боље упознао са старим језицима, отпутова у Венецију. Ту се зближи са знаменитим штампаром издавачем Аљдом Манучи, који је дубоко познавао старе језике. Код њега је свагда била група научника, која му је помагала при штампању књига са старих рукописа. Уз помоћ таквих руководилаца Максим се упозна са књижевним производима старе Еладе.
Из Венеције Максим отпутова у Флоренцију, где проведе дуго време, такође међу научницима, који, на несрећу, беху заражени незнабожачким убеђењима. Али он, као мудра пчела, усвајаше из проповедане философије само оно што није туђе хришћанској вери. У то време Италија је жестоко боловала болешћу неверја. И, као што обично бива по закону Божјег правосуђа, за одбацивање чисте вере била је предана жалосном сујеверју. Тада су веровали да је све у свету, нарочито судба човекова, дело само случаја. Неки су држали да се све управља кретањем и утицајем звезда, одбацивали су будући живот и исмевали религију. Неки су у њој видели обману и људску измишљотину. Људи и жене прибегавали су незнабожачком обичају, и бавили се сваком врстом сујеверја. Ова општа зараза безверјем делимично је захватила и младог Максима, који, крећући се у зараженој средини, није увек могао да правилно схвати однос философије према еванђелској Истини. У томе га је само Бог спасао. Ево шта сам Максим пише о томе: „Да се Господ, који се брине о спасењу свих, није смиловао на мене, и да ме није убрзо посетио Својом благодаћу и мисао моју озарио Својом светлошћу, то би и ја давно пропао са тамошњим проповедницима безбожја“.
Тако Максим заврши своје школовање на Западу: стече опширна знања из богословља и философије, из историје и књижевности, и темељно изучи старогрчки, латински, француски и талијански језик. Али, није Париски универзитет довршио Максимово образовање, него Света Гора Атон. У Италији и у Галији он је добио световно образовање, а на Атону – богословско просвећење и утврђење у истинама вере православне.
Вративши се са Запада, Максим се кратко време задржа у свом завичају. Орасположен благодаћу Божјом за монашки живот, он понова остави своје родно место и отиде у Свету Гору Атон. Света Гора је и тада, као и сада, служила као уточиште за душе потпуно предане Богу. Тамо су се могле наћи све згоде не само за монашке подвиге, него и за умно усавршавање и богословско образовање. Максим је много пута слушао од свога наставника Јована Ласкариса о скупоценом благу које се чува по библиотекама светогорских манастира, а исто тако и о великим старцима – философима, који су у то време живели на Атону и били огледало духовне учености у највишем смислу духовне философије, засноване не само на созерцању него и на делању подвижничког живота. У то време на Атону су по манастирима биле усредсређене најбогатије грчке библиотеке, нарочито у Ватопеду, где су се налазиле ретке драгоцености црквене науке, које су остале после смрти двају цара који су монаховали у њему: Андроника Палеолога и Кантакузена.
Максим допутова на Атон око 1507. године, ступи у манастир Ватопед, и ту прими монашки постриг. И ту, у самоћи и далеко од вреве житејске, у кругу опитних, великих и истонаравних стараца, Максим стаде, као трудољубива пчела, сабирати мед са свих миомирисних цветова светогорских, и проводити живот у упражњавању монашких подвига. Тако проведе он око десет година. И смераше Максим да ту, у тишини Ватопедске обитељи и у подвизима монашког послушања, и дане своје оконча спокојно. Али Господ друкчије одреди.
Велики кнез Московски Василије Јованович обрати пажњу на драгоцену ризницу коју имађаше у својим палатама: многе старе грчке рукописе, који су доношени из Византије од самих почетака просвећивања Русије Христовом вером, па све до његових дана. Желећи да сазна садржину тих рукописа, а не налазећи у Русији човека који би му могао ту жељу испунити, он се по савету и благослову свога духовног оца, митрополита Варлаама, реши да упути молбу на Атон, да му отуда упуте умнога мужа, који је у стању прегледати грчке књиге у његовој библиотеци и, ако буде потребно, превести их. Велики кнез написа о томе патријарху цариградском Теолипту и проту Свете Горе Симеону, молећи да му пошаљу у Москву ватопедског старца Саву, на кога му је указао ватопедски јеромонах Неофит који је у то време био у Москви ради скупљања прилога, па се сада враћао из Русије. Са овом молбом и богатим даровима бише марта месеца 1515. године послани од великог кнеза на Атон трговци: Василије Копил и Иван Варавин.
Дошавши у Свету Гору, посланици изложише старцу Сави молбу и позив великог кнеза Московског, али он одби због старости и због оболелости ногу. После тога, прот Свете Горе Симеон, по савету ватопедске братије, одлучи да престарелог Саву замени иноком Максимом. Али Максим, као предвиђајући да га у Русији очекују велика и дуга страдања, одбијаше тако тешку мисију и одлазак из омиљене Свете Горе. Игуман ватопедски, видећи Максимову непопустљивост, рече му да – пружити духовну храну гладнима јесте свето дело највеће љубави. Овај разлог умекша Максима, и он, предавши се вољи Божјој, реши се да путује у Русију.
При Максимовом поласку за Москву, ватопедски игуман Антим написа митрополиту Варлааму писмо, у коме га извештава да су изабрали и шаљу инока Максима „као зналца Светога Писма и способног за превођење и црквених и, такозваних, јелинских књига. Истина, Максим не зна руски језик, већ само грчки и латински, али ми се надамо да ће он брзо научити и руски језик“. И тако, са молитвом и напутним благословом, инок Максим крену са посланицима за Русију, узевши са собом и гореспоменутог јеромонаха Неофита и инока Лаврентија, да би му се нашли при учењу руског језика, пошто су га они унеколико знали. Путовање њихово трајало је две године, јер су посланици великог кнеза морали провести неко време у Цариграду и затим на Криму. За то време Максим је учио руски језик, и стигао у Москву 1518. године.
У Москви Максима прими велики кнез врло срдачно и, указавши му пријатељску пажњу, одреди му боравак у Чудовом манастиру с тим да издржавање добија из његовог великокнежевског двора. Сем великог кнеза, Максиму указа особиту пажњу првојерарх московски Варлаам, човек светог живота, који се веома обрадова доласку ученог мужа и касније радо примаше његове мудре савете.
Разгледање великокнежевске библиотеке силно усхити знањељубивог Максима, јер такво мноштво ретких књига он не беше видео ни на Истоку. Пошто прегледа целу библиотеку, Максим поднесе великоме кнезу списак непреведених књига. Посаветовавши се са митрополитом и бојарима велики кнез замоли Максима да се прихвати превођења Толковог Псалтира, пошто је та књига била у употреби више од других: од ње се почињало са учењем писмености; она се најчешће употребљавала у црквеном богослужењу: она је служила и за домаћи побожни живот, како усамљеном подвижнику тако исто и простом мирјанину. Но пошто Максим још не беше јак у црквенословенском језику, њему дадоше као помоћнике два преводиоца: Дмитрија Герасимова и Власија, који су владали латинским језиком; они су имали преводити са латинског на црквенословенски језик оно што им Максим буде преводио са грчког на латински. Још им као помоћ беху дата и два писара: Михајло Медоварцев и инок Троицког Сергијевог манастира Силуан.
Годину и пет месеци радио је Максим на преводу Псалтира, и онда га предао великом кнезу. Василије Јованович предаде књиге митрополиту Варлааму. Митрополит са усхићењем одобри на сабору први рад Максимов. Све то ипак није засењивало Максима. Он је предвидео да његов рад може бити или не схваћен или рђаво протумачен од људи који се не одликују образовањем и притом не знају грчки језик. Стога је скромни трудбеник у писму великоме кнезу, не сматрајући свој рад за савршенство, писао из скромности и дубоке смирености: „Требало би да овако важна књига има и преводиоца вичнијег, који би био у стању не само дубокомислене речи богомудрих људи достојно превести, него и васпоставити и исправити оно што је током времена и незнањем преписивача искварено. Јер, иако смо ми и сами Грци, и учили се код чувених учитеља, ипак се још налазимо негде доле, у подножју горе Тавора, са деветорицом ученика, пошто смо још неспособни, због храпавости разума, да будемо учесници богодоличних виђења Просветитеља Исуса, којих се удостојавају само они који су засијали високим врлинама. Ово говорим зато што грчки језик, по обиљу значења речи и по разноврсности израза, измишљеним древним реторима, представља доста тешкоћа у превођењима, за чије би нам савлађивање требало још много времена и напора. Но ипак, колико нам је Бог дао и колико смо ми сами могли схватити, ми нисмо пропустили потрудити се, да наш превод буде јасан, правилан и разумљив; а искварено преписивачима или временом, ми смо се старали да васпоставимо или исправимо уз помоћ књига или својим досећањем; где пак нисмо могли ништа учинити, оставили смо онако како је било“. При томе, Максим није одрицао, да се у његовом преводу могу наћи и погрешке, које су се десиле из непажње или неспоразума; – и он моли, да се оне, по могућности, исправе, али само да те исправке врши човек јак у знању грчког језика и добар познавалац граматике, реторике и значења грчких речи.
Указавши затим на труд својих помоћника и молећи господара да их достојно награди, Максим за себе проси једну милост: дозволу да се са својим пратиоцима Неофитом и Лаврентијем врати у Свету Гору. „Избави нас, писао је он господару, од тyгe због дугог отсуствовања; поврати нас безбедно чесном манастиру Ватопеду који нас већ очекује; дај нам да монашке завете вршимо тамо где смо их изрекли, пред Христом и страшним Анђелима Његовим, у дан пострига. Отпусти нас што пре у миру, да бисмо и тамошње православне хришћане обавестили о твојим царским врлинама, да би знали потлачени хришћани тих земаља, да још постоји на свету цар, који не само влада над многим народима него и цвета правдом и православљем, слично Константину и Теодосију Великом. Нека нам подари Господ да још некада царујемо, ослобођени тобом од робовања безбожницима“.
Видећи по преводу Псалтира даровитост и огромно знање ученога Грка, велики кнез нипошто не пристајаше да га пусти у Свету Гору, и умоли Максима да још неко време остане у Москви. И када Максим, преводећи друге књиге (тумачење древних Отаца на Дела Апостолска и тумачење Јована Златоуста на Матејево и Јованово Еванђеље), довољно изучи руски језик, Василије Јованович му, у сагласности са митрополитом, повери да се прихвати прегледа и исправљања тадашњих црквено-богослужбених књига. Посао не лак и крајње тугаљив; али га Максим није могао одбити.
He мало времена проведе Максим у овоме послу, и за све то време он уживаше љубав и поверење великога кнеза. „Горећи божанском ревношћу, он је чупао коров обема рукама“, као што се о томе сам он изражавао. И имајући слободу у Господу, преподобни је понекад давао оштре оцене о ономе што је видео. Али то што је видео он, видело је мало њих. Стога је слепа пристрасност према старини све те Максимове оцене сматрала као увреду светиње. И отпоче потајно гунђање против „грчког дошљака“, – како се о Максиму изражавају гунђалице. Па још стадоше крадом говорити како Максим не исправља него квари црквене књиге! Максим – јеретик! Ипак се нико не усуђиваше да јавно клевета честитог и некористољубивог трудбеника, бојећи се великога кнеза. Јер кнез, не само указиваше љубав и поштовање Максима, него га често призиваше к себи и коришћаше се његовим саветима односно црквених и државних послова, пошто је гледао у њему човека мудрог и ревносног поборника за православну веру. А и сам Максим, видећи владарево расположење према њему, није скривао ту царску наклоност, него је тиме користио и ближњима, јер је често посредовао пред великим кнезом за бојаре који су пали у немилост. Ревнујући за чистоту православне вере, преподобни је и сабору духовном давао савет да ревносно предузима мере против упорних јеретика, нарочито против јереси Жидовске. Ho у исправљању богослужбених књига Максим је поступао опрезно, препуштајући своје недоумице митрополиту Варлааму на решење. Иако је ствар имала келијни карактер, ипак Максим изазва незадовољство код духовенства: сви стадоше говорити како Максим тобож одбацује руске црквене књиге и тврди да у Русији нема ни Еванђеља, ни Апостола, ни Псалтира, ни устава. Ове клевете не би могле имати никаквих последица по ученог дошљака грчког, да је на московској столици остао благоразумни пастир – његов заштитник. Али 1521. године митрополит Варлаам би приморан да напусти своју столицу због неслагања са великим кнезом, и на његово место ступи монах Данило из Волоколамског манастира, тежак за Максима. И одатле почеше све Максимове невоље. Преподобни Максим је и раније примећивао, да је неправично унета у архијерејску заклетву обавеза – никога не примати од цариградског патријарха. To je могло бити потребно последњих година грчке царевине, када су се многе ствари колебале у њој; али доцније, кад се патријарх строго држао Православља, ово је постало увредљиво за патријаршијски престо, јер поробљење царевине није могло имати никаквог утицаја на послове вере. – Максим не остави ово без приговора и написа о томе чланак. Промена митрополита даде повода и за друго питање: Зашто је нови митрополит постављен без договора са грчким патријархом? – Радозналом монаху одговараху да у Москви постоји благословна грамата од цариградског патријарха, којом се дозвољава да се руски митрополит поставља од стране руских епископа. Но Максим, ма колико да је тражио ту грамату, он је није могао видети. – Све то, разуме се, није било пријатно Данилу.
Новим митрополитом не беху задовољни, јер су налазили да је сувише снисходљив пред светском влашћу. Међу тим незадовољницима беху и Максимови познаници, који долажаху к њему за савете. – У једно време Данило замоли ученога монаха да преведе Црквену историју блаженог Теодорита, не зна се ради чега. Преподобни Максим одби ову молбу, пошто у тој књизи има много јеретичких података, који би могли бити саблажњиви за прост народ. – Ово веома увреди митрополита.
Но Максим, чврст као дијамант, није падао духом него је истрајно војевао за истиниту веру. На све клевете, ширене против њега, он је неустрашиво гледао, јер је чиста душа његова желела само једно: неуморно и ревносно радити за истину Христову, на корист ближњих.
У то време Римска црква, слабљена на Западу Лутером, много се старала да своју власт прошири на Русију и да Русе приволи на уједињење са њом. Са тим циљем би од стране папе послат делегат Никола Шонберг, који по свом доласку у Москву, стаде ширити по народу „Реч о уједињењу Руса и Латина“. Он успе да заведе бојарина Теодора Карпова; поколебао је и друге; нарочито су његове мисли о судбини изазивале узбуђење у сујеверном народу. Преподобни Максим је будно пратио ток ове ствари и, наоружан оружјем истине, устаде против лукавства римског, разби и оповрже све доказе и смицалице Шонберга, написавши поводом тога петнаест дела. При томе он је на сваком кораку изобличавао вероломства паписта. У исто време његови мудри списи беху уперени против Јудеја, незнабожаца и мухамеданаца.
Преподобни Максим се није плашио људских страсти, јер још није био искусио сву силу њихову. „Заповест Божја наређује нам говораше он, да проповедамо свима који нас питају о Еванђелској истини, не обзирући се на злобу незнања“. И он није штедео самољубље, изобличавајући пороке духовенства и велможа. Но тако јака светлост учења његовог бејаше сувише тешка за болесне очи; очекивали су само згоду, па да раздражено самољубље јурне на ревнитеља истине и побожности. И та се згода указа 1524. године.
Велики кнез Василије Јованович намисли да раскине брак са својом врлинском супругом Соломонијом, јер је двадесет година у браку остала бездетна, и да ступи у нови брак са Јеленом Глинском, да би имао наследника престолу. Митрополит Данило беше на страни великога кнеза, иако Еванђелски закон и црквена правила не дозвољавају развод брака због таквог разлога. Старац Максим пак, као што је и требало очекивати, беше на страни црквених правила, a са њим и простодушни пријатељ његов, старац Васијан, потомак кнезова литванских, кога је до тада велики кнез много поштовао. Ношен ревношћу, преподобни Максим написа поуку великоме кнезу, у којој га убеђиваше да се не подаје телесним страстима. „Онога сматрај, писао је он, истинитим самодршцем, о најблаговернији царе! који иште да правдом и доброзакоњем уреди живот својих поданика и свагда се стара да у души својој савлада похоту и бесловесне страсти. Јер онај кога оне савлађују, није живи лик небеског Господа него само човеколико подобије бесловесног јестества“.
Тада се недоброжелатељима пружи згодна прилика да одмазде странцу, који се усудио да осуђује руско. Они доставише великоме кнезу да Васијан и Максим, са својим пријатељима, наносе срамоту Руском царству: произвољно кваре речи црквених књига; у сумњивим су односима са прогнаним бојарима, Берсењем и Жареним; одржавају везе са турским послаником у Москви Искендером, преко кога Максим пише султану да зарати на Русију; и Максим се неповољно изражава о војној сили великога кнеза и о његовим свирепостима.
После деветогодишњих сталних почасти, одједном изненада ухватише Максима у фебруару 1524. године, и без икаквог испитивања бацише га окованог у тамницу Симонова манастира. Ту се он мучаше неколико дана. Затим га изведоше на суд, и стадоше испитивати какве је везе имао са прогнаним бојарима. Врлински старац није имао шта да скрива из својих разговора, јер су му многи долазили за душекорисне савете. Он исприча шта су му говорили умни, али нетрпељиви, бојари; исприча и то шта им је сам говорио када су му се жалили да неће дуго опстати земља која мења своје обичаје: „He, бојари, обичаји царски и владари земаљски мењају се, како је боље за државу; али она земља, која нарушава заповести Божје, та земља треба да очекује казну Божју“. Искрен у свему, он не сакри чак ни тајне мисли душе своје о великом кнезу: како је неосетљив према сузама сиротиње.
У фебруару Максим би бачен у тамницу; у новембру већ Соломонија би пострижена за монахињу, a у јануару се велики кнез ожени Јеленом Глинском. Све се то одигра у току једне године.
Преподобног Максима пустише на слободу. Пошто га нису могли окривити ни за какву кривицу према држави, они су га морали пустити. Али непријатељи његови не остадоше на миру. Они прибегоше ономе за шта је најлакше било окривити га: покренуто би питање о исправљању књига. По жељи митрополита Данила би сазван сабор у великокнежевским палатама. Ту иступише тужиоци против грчког дошљака, како је тобож искварио смисао Светога Писма, дајући значење прошлога времена непрекидној радњи; на пример извор о Сину Божјем: „сједе одеснују Бога“ заменио је прошлим временом истога глагола: „сједјел јеси“; и још: за васкрсло тело Христово рекао је да је описиво. Максим је у своје оправдање указивао на граматичко значење наведених речи, које изражавају прошло време. Али и то му би уписано у кривицу, као да тиме признаје седење Сина с десне стране Оца као већ окончано; па још стадоше наводити против њега, као против јеретика, сведочанства светих отаца. Тада Максим смирено признаде своју прву исправку као погрешну, истичући да он тада није добро знао руски језик и разлику међу овим изразима, јер је мисао своју предавао на латинском језику руским тумачима, које је по савести питао, да ли су ти изрази добри. Своју пак мисао о описивости васкрслог тела Христовог, он се труђаше да одбрани наводима из Светога Писма, али га нико не хте слушати.
Три пута се Максим бацао на земљу пред Сабором, са сузама молећи да му се опросте погрешке, ако их има у књигама. Но све беше узалуд: њега осудише као јеретика који је искварио Писмо Божје. Онда га тајно одведоше из Москве у Јосифо-Волоколамски манастир, и тамо бацише у загушљиву тамницу. Ту он би, као нераскајани грешник, одлучен од Светог Причешћа; чак му би забрањено да и у цркву иде. Од дима и смрада, од окова и батина, он је понекад обамирао. Но ту му се у тамници јави Анђео и рече му: „Трпи, старче, овим мукама ћеш се избавити вечних мука“. И ту, на зидовима своје волоколамске тамнице, он угљеном написа канон Утешитељу Духу Светом, који се и сада пева у цркви.
Четири године проведе преподобни Максим у тешкој тамници волоколамској. Али се тиме не окончаше његова страдања. Њега преведоше у тверски Отроч манастир, да буде под надзором тверског епископа Акакија. Овај затвор му би лакши: епископ је невиног сужња често призивао за своју трпезу; и било му је допуштено да чита књиге.
Године 1534. умре велики кнез и преподобни Максим искористи ову прилику, да писмено одбрани себе од нанетих му клевета. Он писмено изложи своје исповедање вере, потпуно праведно, и показа да су јеретичких израза пуне не оне књиге које је он исправио, него оне које његови противници сматрају за светињу. На завршетку своје богомудре и снажне одбране преподобни Максим моли да га пусте у Свету Гору Атонску, наглашујући и то, да суд над њим припада не руским епископима већ васељенском патријарху.
Али удео страдалца Максима се не промени. Утом митрополит Данило би смењен и на његово место дође нови митрополит Јоасаф. Преподобни Максим упути к њему писмени извештај о своме раду на исправци руских богослужбених књига и о својој вери. Нови митрополит се стараше да страдалца утеши благом речју. Али ништа друго не могаше од бојара учинити да олакша удес невиног сужња. „Целивам твоје узе, као једнога од светих, писао је он преподобноме, али не могу ништа више да учиним у твоју корист“. Митрополит је желео да допусти осуђенику Свето Причешће; но противници пристајаху само ако је у питању болест на смрт. И најзад, после тринаестогодишње неправедне забране Светога Причешћа, преподобни Максим доби разрешење да приступа Светим Тајнама кад год жели.
Источни јерарси нису остали равнодушни према судбини невиног страдалца Максима. Васељенски патријарх Дионисије и столетни Јоаким, патријарх александријски, писали су 1545. године младоме цару Јовану да пусти на слободу монаха Максима и да му дозволи да се врати у Свету Гору, место свога пострига.
Али и ове молбе остадоше без успеха. Тек 1551. године, после двадесетогодишњег тамновања, пријатељ Максимов игуман Артемије са неколицином врлинских бојара умолише цара да ослободи невиног дошљака. Пуштен из тамнице, старац би чесно примљен у Москви, и с чешћу ступи у лавру преподобног Сергија. Али он беше веома изнурен тешким оковима и тамницом, унутрашњим тугама и спољашњим страдањима. И беше слаб не само у ногама, него и целим телом. Ипак, дух му бејаше бодар и способан за узвишена созерцања.
На молбу свога ученика Нила, преподобни Максим приступи у лаври светог Сергија превођењу Псалтира са грчког на руски језик, иако му је тада већ било око седамдесет година. После две године боравка под окриљем преподобног Сергија, светога старца посети у његовој тихој келији цар Јован Васиљевич, и oткри му своју намеру да хоће да иде на богомољу у манастир преподобног Кирила, и тиме испуни обећање које је дао при свом исцелењу. Опитни старац рече господару искрену реч, као што је навикао да увек говори владарима: Обећање твоје царствености не слаже се са данашњицом, када удовице, сирочад и мајке побијених код Казана још сузе лију очекујући твоју хитну помоћ: сабери их под своје царско окриље, и онда ће се и сви свеци Божји обрадовати теби и узнети топле молитве за твоју државу, јер Бог и Његови светитељи не гледају на наше молитве према месту него према добром расположењу срца нашег“.
Цар смирено саслуша искрену реч многострадалног Максима, али не хте да одустане од своје намере сматрајући је побожном. Тада свети старац рече кнезу Курбском, једноме од четири бојара који су пратили цара, пророчку реч, са молбом да је пренесу цару: „Ако не послушаш мене који ти по Богу саветујем и не обратиш пажњу на крв побијених од незнабожаца, знај да ће ти умрети новорођени син Димитрије!“ – Али цар упорно остаде при своме, и зби се пророштво светога старца.
Ово још више испуни грознога цара поштовањем према преподобном Максиму, не само као према исповеднику истине него и као према пророку. Идуће године цар позва преподобнога на сабор у Москву, ради осуде нове јереси Матеја Башкина, која је имала сличности са Калвиновом, јер се Башкин беше заразио овим новим учењем Запада. Но пошто преподобни Максим због старости и изнемоглости не могаде отићи и учествовати на Сабору, цар му написа писмо у коме га мољаше да му пошаље своје мишљење о овом чудноватном учењу. У писму цар писаше светоме старцу: „Нека ти буде знано, шта нас је побудило да ти упутимо ово писмо. До ушију нам је дошло, да неки јеретици не исповедају Сина Божјег за равног Оцу; и Свето Тело Господа нашег и скупоцену Крв Његову ниушта не сматрају него их примају као прост хлеб и вино; и Цркву одричу и називају идолима иконе Господа, Пречисте Мајке Његове и свих Светих; и не признају покајање, ни отачка предања, гордо устајући против Седам Васељенских Сабора; и друге уче овом зловерју. Због тога ми се душа потресе и срце ожалости, и не мало туговах што се тако зловерје увуче у нашу земљу. И у тузи својој ослонивши се на Господа, ја одлучих да сазовем на Сабор све епископе и игумане и црнорисце, да почупају коров из чисте пшенице, и буду сарадници светих Седам Васељенских Сабора. Ја сам желео да и ти дођеш, и да будеш поборник Православља, као некадашњи богоносни оци, да би и тебе примиле небеске обитељи, као и раније борбене ревнитеље вере, чија су ти имена позната. Зато, покажи се њихов сарадник, и дани ти од Бога талант умножи, па ми пошаљи свој утук на садашње злочинство. Чули смо да се ти вређаш и мислиш, да смо те ми зато позвали што те прибрајамо к Матеју. Но, не било тога! да вернога сврставамо с невернима. Ти одбаци сваку сумњу у том погледу, па нам, по даном ти таланту, пошаљи писану посланицу као одговор на ово писмо. Мир теби у Христу! Амин“.
И тако, на самом заходу дана његових, би, најзад, одато пуно признање исповеднику истине. И то би последње црквено дело великога страдалца. Кроз годину дана, 1556. године, он премину после четрдесетогодишњих подвига и страдања, у дубокој старости, пуној свих животних невоља. И чесно многострадално тело његово би сахрањено у лаври преподобног Сергија, где је у светој тишини провео последње дане свога земаљског живота.
По смрти преподобнога, пробуди се према њему опште поштовање, и многи су хитали у Лавру ка његовим свештеним остацима, као ка моштима, називајући га час пророком, час великим учитељем. И стварно незабораван треба да буде за руски народ невини страдалац, преподобни Максим Грк, који је јаркије од других осветлио мрак тадашњег стања и са састрадалним болом позивао из њега јаднике на пут спасења. Иако је он скупо платио своју пламену љубав према истини и своју ревност за славу Божју, ипак је, без обзира на све то, њиме посејано семе касније донело изобилне родове од трудова праведног мужа.
Московски митрополит Платон подигао је гробницу над незаборавним прахом преподобног Максима. A 1840. године, намесник Свето Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Антоније, са благословом митрополита Московског Филарета, подиже на његовом гробу капелу, где усрдни богомољци у свако време приносе топле молитве Богу.
He треба прећутати ни чудеса која су се догодила на гробу преподобног Максима, а која су записана у предањима Сергијеве лавре. Тако, године 1651, у дане сверуског патријарха Никона, дође један човек из Москве у обитељ преподобног Сергија и после литургије и молебна седе близу храма Силаска Светога Духа на гробничју даску; но њега одједанпут сила Божја збаци с ње, и несрећник се при паду силно угрува, те није могао дуго да устане. А када се најзад с муком придиже и довуче до гробнице, он стаде распитивати присутне људе ко под том даском почива. Они му одговорише: „Монах Максим Грк“. Тада угрувани викну: „Оче Максиме, опрости ми!“ И када на његову молбу би одслужен парастос за преподобног Максима, то он одмах би потпуно исцељен. Но овоме чуду не поверова келејник старца Васијана Јован. Обузет гордошћу, он самопоуздано седе на гробницу преподобног Максиада, мислећи у себи: „онда ћу поверовати у бивше чудо, ако се и са мном деси то исто“. Но несрећника постиже гнев Божји, те он би три пута збациван са гробнице, тако да му се лице искрвави, зуби поломише и језик повреди. Када на крају устаде и опомену се свога неверја, он се горко покаја за своју дрскост, па преклонивши колена пред иконом Господа нашег Исуса Христа, стаде молити опроштај. Утом он заспа дубоким сном и угледа пред иконом свемилостивог Спаса молећег се инока. Јован га упита: Ко си ти? Молећи се инок одговори: „Максим Грк“. Онда га Јован стаде молити за опроштај. Но преподобни му са гневом рече: „Зашто ме бешчестиш? Ти си чуо да је данас био збачен човек који је седео на мом гробу. Зато си за своје неверје и добио што треба“. Рекавши то, старца нестаде не давши опроштај изранављеном Јовану. – Тако је сам Јован причао о свему овоме.
Године 1851, по казивању „Манастирских писама“, сам преподобни Сергије Радонежки Чудотворац јави се једном московском трговцу и даде сведочанство о светости преподобног Максима. To ce чудо догоди на следећи начин: Московски трговац З. беше болестан код своје куће, и у молитви својој призиваше у помоћ преподобног Сергија. Затим идуће ноћи виде он у сну преподобног Сергија, Као да је устао из гроба. Болник му приђе и, припавши к ногама његовим, стаде просити његове свете молитве и посредовање пред Богом. Али преподобни Сергије му рече: „Греси твоји вређају Господа, стога се постарај да се поправиш и принесеш покајање“. Но болник, не губећи наду на његову помоћ, стаде га поново молити. Тада му преподобни Сергије обећа да ће се помолити Богу за њега и помоћи му у болести. Чувши то, болесник у усхићењу говораше: „Преподобни оче Сергије, чиме ти се могу достојно заблагодарити?“ – „Мени не треба ништа, одговори му преподобни, него што можеш донеси преподобном Максиму Грку“. – После тога болесник оздрави и, према упутству преподобног Сергија, донесе 4. децембра 1851. год. два покривача: један за гробницу преподобног Сергија, a други – за гробницу преподобног Максима Грка.
