ПИТАЊЕ: У црквеним круговима постоји мишљење да се свештеномонах, изабран за епископа, рукоположењем у овај чин ослобађа од монашких завета које је положио. Које су основе овог мишљења и практично какве последице?
ОДГОВОР: Од почетка је у Цркви поред ожењених било и неожењених епископа, а затим оних који су на тај положај дошли из монаштва. На основу примера апостола Павла из принципа који је он образложио, да безбрачност стоји на вишем духовном степену од брака (Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу, а који је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени; Ко своју девојку удаје добро чини, 1 Кор. 7, 32, 33, 38), у Цркви је од старине даван смисао речима 1 Посл. Тимотеју (3, 2) да „епископ треба да је једне жене муж“, не да је тиме „апостол закон издао – да епископ мора бити ожењен – него да је хтео само снисходити према појмовима свога времена о брачном животу“, како вели Свети Јован Златоуст. Апостол је тим речима изразио само допуштење „да могу једну жену имати, јер је заповјед Јеванђеља тек у зачетку била: незнабошци нијесу имали појма о дјевичанству, а Јудејци га нису ни допуштали, јер су рађање дјеце сматрали благословом; па пошто је у оно вријеме било готово немогуће наћи човјека који би чувао тјелесну чистоту, то апостол и налаже да се рукополажу такови људи између ожењених који су само једну жену имали“. Чим је пак Црква ојачала, принцип да се првенствено постављају безбрачни за епископе изражен је већ у Апостолским Установама: „Добро је да је он без жене; а ако не, онда једне жене муж“.
Кад су у борби са јеретицима монаси показали особиту ревност у одбрани еванђелских истина, те се има по речима Созомена „народ дивио врлинама и дјелима калуђера и сматрао је истинитим само оно што су му калуђери проповиједали“, епископи су били бирани особито између њих, док најзад Шести Васељенски сабор није донео одлуку да епископи морају живети безбрачно (12. и 48. канон). Доцније се поставља правило да епископи могу бити само монаси, а они који би били изабрани ван монашке средине, морају бити замонашени пре рукоположења за епископа: „Ако неко није претходно монах, не може бити епископ“. Почетком XV в., Свети Симеон Солунски пише: „Ова висока част (епископска) сада се већ готово свуда поверава калуђерима… А ако нађеш неког да је био постављен на епископство ван монашког живота, знај да је од таквог Црква увек претходно захтевала да прими калуђерски чин“. У Цркви предратне Србије чл. 23. Закона о црквеним властима наређује: „Изабрано лице, ако није, треба да, пре посвећења, ступи у монаштво и пређе све црквене чинове до епископа“. Тако је остало до данас.
Кроз целу своју историју Православна црква никада није сматрала несагласним монаштво и архијерејски чин.
Но током времена јављали су се гласови да епископу-монаху вршење епископских дужности смета вршењу монашких, и обратно. У доба Светог Атанасија Великог, хермопољски епископ Драконтије, који је пре него што је постао епископ био настојатељ манастира, у време гоњења од аријанаца напусти епархију и врати се у манастир изговарајући се да као епископ не може да живи монашки. У намери да га посаветује, Свети Атанасије му упућује писмо у коме га опомиње: „Ниси ти једини био настојатељ манастира, нити једини вољен од монаха. Него знаш да је и Серапион монах и беше настојатељ толиких монаха. Није ти непознато коликих је монаха био отац Аполос. Знаш Агатона и није ти непознат Аристон. Сећаш се Амонија који се упокојио иза Серапиона. Можда си чуо за Муита у Горњој Тиваиди и можеш дознати о Павлу у Лату и о многим другим… Стога, имајући ове за углед …, не говори, нити веруј онима који говоре да је епископство узрок греха, нити да од тога долази повод греху. Јер можеш и као епископ да гладујеш и жеђујеш као Павле. Можеш да не пијеш вина као Тимотеј и сам да постиш као што је Павле чинио. Да би тако, постећи као он, и жеђујући непијењем појио друге учењем“
Још искључивије мишљење о несагласности монаштва и епископства јавља се у новије време. У разговору са цариградским патријархом Јоакимом Ш, 1905 год., проф. Московске духовне академије А. Каптерев говорио је: „По моме мишљењу калуђерство и архијерејство, по самој својој природи, не могу се трпети у једној истој личности; они се узајамно искључују“. Ову тврдњу Каптерев образлаже тиме што се монаси заветују на безусловну послушност, беспрекорну смерност, одричу се од свега светског у непрекидној бризи за своје спасење. „Међутим, као архијереји, ти исти монаси“ – вели – „живе стално у свету… баве се поглавито световним пословима, имају огромну, готово суверену власт над другима, захтевају од других безусловну послушност, кажњавају и одликују своје потчињене… окружени спољашњим блеском, раскошношћу и знацима поштовања, да ни по спољашности у архијереју нема ничег монашког“.
Овако заоштрено становиште показује црте једног рационалистичко-лаичког гледишта на тако крупна питања у Цркви као што је монаштво и епископство. Да оставимо по страни парадоксалну тврдњу професора духовне академије да су епископске дужности „поглавито о световним пословима“. Али кад би монаштво и епископство стојали једно према другом у таквој опреци да онај који хоће да буде добар монах неминовно мора да буде рђав архијереј, а ко хоће да буде добар архијереј неминовно мора бити рђав монах, као што тврди професор Каптерев, како да то не примети Свети Атанасије или други од Светих, а поготово цела Црква кроз векове? Напротив, толико мноштво светих монаха који су уједно били ванредни епископи, у целој Цркви, па и Руској – Свети Атанасије Велики, Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов, Свети Јован Златоуст, Свети Димитрије Ростовски, Свети Сава српски и др. – демантују ово гледиште у принципу. Зато се на њега не бисмо ни освртали. Но, с обзиром на постављено питање, размотрићемо сва три монашка завета, да видимо за који би се то од њих могло рећи да стоји у таквој супротности са архијерејским дужностима да би Црква била принуђена да монаха-епископа од тога разрешава.
После јасно изнетог становишта Светог Атанасија да епископству не смета живот у сиромаштву, скромној храни и уздржавању од пића, очигледно да монах може испуњавати завет сиромаштва и као епископ. Поготово ако узмемо у обзир и одлуку 96. канона Трулског сабора која захтева од свију хришћана да подражавају Спаситеља у скромности живота, те избегавајући таштину и спољашње украшавање, „унутрашњег човека више него спољашњег украшавају у врлинама и добрим и непорочним поступањем“, претећи одлучењем онима који би чинили супротно. Још детаљније износи овај принцип 16. канон Седмог Васељенског сабора: „Свака раскошност и накит тијела противна је свештеничком чину и сталежу. Ради тога епископи, или клирици, који се ките сјајним и раскошним хаљинама, имају се поправити, а ако остану упорни, нека се подвргну казни. Тако исто и који се мажу мирисавим мастима“. При томе се Сабор позива на речи Светог Василија Великог: „Све што се не употребљава ради потребе него ради накита потпада приговору сујетности“. Хришћанство се стога никад није саглашавало са луксузом и расипношћу ни код лаика, а поготово код клирика и монаха, него је на то увек гледало као на злоупотребу и одступање од правог хришћанског пута.
Према раније изнетим принципима о браку и безбрачности, јасно је да ни монашки завет девствености не представља собом никакву противност архијерејском чину, поготово од Трулског сабора и наредбе његовог 12. и 48. канона да епископи морају живети безбрачно. Нема, дакле, ни потребе ни могућности да се епископ хиротонијом ослобађа од њега. И бивши професор Црквеног права на Београдском универзитету, Др Чедомиљ Митровић, вели да се поменутим двама заветима не може приговорити да би ма у чему били сметња монаху-епископу за испуњавање епископских дужности: „Ни младенаштво или безбрачност, као год ни одрицање од права на личну својину не садрже у себи ништа што би крњило права епископске власти или би уопште ма у чему другом било противно епископском позиву. Ту се поклапају добровољни подвизи монаха (по положеним заветима) с једне, с дужностима епископског звања, с друге стране“.
Остаје нам још да размотримо монашки завет послушности и његов однос према „готово сувереној власти“ коју епископ има, према изразу проф. Каптерева. Пре свега сматрам да би било потребно рећи за ову тврдњу да је хиперболична, јер је у основи нетачна. Црква такву власт нити је могла дати ком епископу, нити му је признати. Где се може говорити о „сувереној власти“ код оних који су дужни да испуњавају заповест Спаситељеву: Знате да цареви земаљски господаре над народом и великаши чине им насиље. Међу вама да не буде тако, него који хоће да буде међу вама први, нека вам буде слуга… (Мт. 20, 26, 27). Сем тога, Свети Игњатије Богоносац излаже као непролазни принцип да у Цркви нема никог ко над собом не би имао власти којој се добровољно потчињава: „Верни нека се покоравају ђаконима, ђакони презвитерима, презвитери епископу, епископ Христу као Он Оцу“. Нико, дакле, од људи у Цркви нема право да себе сматра сувереним. Зато кад епископ захтева послушност и свештеници се заклињу да ће му се покоравати као Христу, то не значи покоравање епископу и његовој сувереној власти, него покоравање оном што он наређује слушајући Христа. А кад он од других, као и од себе тражи покоравање вољи Божијој, израженој у Светом Писму и канонским прописима Цркве, непокоравање томе не значи непокоравање епископу, него Богу.
С друге стране, погрешно би било схватати да завет послушности који монах полаже значи слепу покорност која би од њега начинила ствар, аутомат. Лепо о томе казује проф. Муратидис: „Монах је унутрашње слободна личност… Захтевана до смрти послушност иде дотле да се монах одриче своје воље, али не и расуђивања… Ако би заповести игумана биле у супротности с Божјим заповестима, тада не само да је у праву, него је и дужан да их не послуша“. Кад су бивале у опасности основне истине хришћанске вере од јеретика, и кад су и поједини епископи и игумани, саглашавајући се са јеретицима, захтевали покорност лажном учењу, монаси су им се супротстављали не сматрајући то нарушавањем завета послушности. За такав став они су налазили ослонац у заповести Светог Василија Великог: „Ако нам нареде нешто против Господње заповести, што би је кварило или прљало, тада је време да се каже: Треба се више покоравати Богу него људима, сећајући се Господа који вели: А за другим неће да иду, него беже од њега, јер не познају гласа његова (Јов. 10, 5), и апостола који се усуђује ради наше сигурности да се супротстави и самим анђелима кад каже: Ако ми сами, или анђео с неба проповеди вам, Еванђеља друкчије него што вам проповедисмо, нека је анатема. Из тога се поучавамо, да ако би неко био веома ваљан и узвишен славом, а заборављао оно што Господ наређује, или наговарао да чинимо што он забрањује, треба да од тога бежи и да је мрзак свакоме који љуби Бога“.
На тај начин монах и као епископ, наређујући и управљајући другима, ни најмање не нарушава свој завет послушности. Он, наиме, и епископске дужности и власт наређивања и управљања прима као своје послушаније. Ако он као епископ више није обавезан да поступа као кад је био у манастиру потчињен наређењима игумана и старца-аве, он није ослобођен од власти и послушанија Христу уопште и непосредно од власти Архијерејског Сабора. Његово послушаније и у манастиру, предавање на руководство старцу-ави и обавеза да му се покорава Христовим заповестима, које су старац и остали у манастиру, искуством, опитом увели у живот, било је да би уз њихову помоћ и он то достигао, ојачао вољу у добру, стекао, поред других, врлину смирености и узрастао у добру до висине раста пуноће Христове (Еф. 4, 13). Као што тачно примећује проф. Ч. Митровић: „Заветујући се на послушност приликом пострига, монах не чини то да би се заувек одрекао своје воље, већ да би се научио да влада њом, и да је појача и учврсти у самопожртвовању“.
Према овом принципу поступало се кроз векове у православним манастирима, те су за старце-духовнике и игумане постављани они између братства који су се духовно толико уздигли да су могли руководити добру не само себе, него и друге. Они су примали ове дужности не као ослобођење од завета послушности, него, напротив, као своје послушаније; не са жељом да други служе њима, него да сами служе другима, да „буду слуге свију“. При заповедању и кажњавању они нису тражили покоравање себи, нити славу своју, него покоравање Богу и славу Његову.
На исти начин Црква је поступала и при постављању монаха на епископску службу. Постављала је оне између њих који су имали снаге да живе свето у монашким подвизима и предано врше дужности епископа. „Из историје знамо да је Православље највеће представнике своје нашло у оним епископима који су у калуђерским школама били научили да схватају хришћанство не само као прост систем догмата, него и као науке живота, те су на тај начин својим неуморним радом и беспрекорним животом уздизали високо заставу хришћанства предњачећи друштву у свим хришћанским врлинама“. На другом месту проф. Митровић каже слично: „Коме је указана та част да као монах буде награђен епископским чином, претпоставља се да је тај већ постигао крајњи циљ монашке дисциплине. Сматра се да је он путем безусловне послушности и самопожртвовања већ стекао све оне моралне особине које, са, гледишта монашке дисциплине представљају циљ, а са гледишта пак црквеноправне способности чланова јерархије, битни услов и то специјално за добијање епископског чина“.
Поред свега тога, проф. Митровић ће доказивати да монашки завет послушности стоји у супротности са епископским дужностима. Такав закључак он ће извести из 2. канона X помесног сабора, одржаног за време патријарха Фотија 879. г., „да ако који епископ, или други из архијерејског достојанства, зажели предати се калуђерском животу и ставити себе на мјесто кајања, не може више присвајати себе архијерејског достојанства. Јер савјети калуђерства садрже дужност послушности и учеништва, а не учитељства или старјешинства и дотични обећавају не да ће они бити пастири других, него да ће сами слушати пастире. Ради тога, као што је већ речено, установљујемо да никакав који је уврштен у архијерејски и пастирски именик, не смије спуштати се на мјесто оних који бивају вођени од пастира и који се кају“.
На први поглед, како примећује Милаш, могао би се заиста стећи закључак: „Према овоме, калуђерство и епископство као да не би могли бити у једном лицу“. Но ако ствар боље размотримо, видећемо да тежиште немогућности да епископ остане на дужности епископа ако се замонаши, није у томе „што би му се забрањивало кајање као нешто непристојно и недостојно, јер оно увек заслужује похвалу“, како вели и Валсамон, нити због живота у сиромаштву и девствености, него због предавања послушности и руководству других, пошто епископ треба сам да руководи и поучава и управља. Несумњиво, дакле, да сабор сматра несагласним епископски чин који неко већ има и завет послушности који би он после тога положио.
Но ако саборска одлука види у монашком завету послушности, положеном после рукоположења за епископа, сметњу за вршење епископских дужности, није ли овај завет, пита се проф. Митровић, положен и пре епископског чина исто таква сметња епископству? И закључује да он то јесте. Али с обзиром на чињеницу, коју и сам износи, да је у Цркви и пре овог Сабора и после постављено мноштво монаха за епископе, проф. Митровић нас ставља у контрадикторну позицију, с једне стране, што тврди да „и поред своје воље, баш и кад би хтео, ни најискуснији монах не би могао строго испуњавати завет безусловне послушности, а да тиме не повреди дужност свога архијерејског звања“. А са друге, због чињенице да само монаси могу бити рукоположени за епископе (било да су то већ пре избора, било да пре хиротоније, ако нису монаси, морају бити замонашени). Као једину могућност за излаз из ове противречности проф. Митровић види у закључку да 2. канон X помесног сабора, поред забране епископу који положи монашки завет да остане епископ, „тиме у исто време изражава мисао да ни монах после посвећења за епископа не може више испуњавати завет послушности“. Као на потврду да 2. канон овог сабора има тај смисао, он се позива на једну одлуку Цариградског синода из 1389. г. која гласи: „Треба казати да се онај који из монашког реда буде изабран, ослобађа својих завета не самим избором, већ извршеним над њим актом хиротоније за епископа“.
Међутим, из чињенице коју сам проф. Митровић уочава, да у 2. канону X Цариградског сабора „нема ни речи о епископима који су изабрани из монашког реда“, треба да нам је јасно да се 2. канон овог Сабора уопште не дотиче питања односа завета послушности који је монах положио пре избора за епископа, него само онога који би он дао као епископ. За овај завет Сабор вели да је несагласан са епископством, било да је под тим подразумевао пострижење у велику схиму епископа који је то постао од монаха малосхимника, како сматрају Валсамон и руски канониста Јован Смоленски, било пострижење у малу схиму епископа који је на тај положај дошао из мирског свештенства. Другим речима, Сабор сматра нормалним редослед: монаштво па епископство, никако епископство па монаштво.
Извлачити из одлуке 2. канона овог Сабора закључак да се „тиме у исто време изражава мисао да ни монах после посвећења за епископа не може више испуњавати завет послушности“, те да се од њега мора хиротонијом ослобађати, можда би се и могло да исти сабор није донео већ поменуту одлуку: „Ако неко не буде претходно монах, не може бити епископ“ (И тис ми монахос егенето у гинете епископос). Немогуће је да би Сабор, сматрајући да су монашки завети (или макар један од њих, завет послушнсти) несагласни са епископством, могао наређивати да неко ко није монах, по избору за епископа, мора положити монашке завете само зато да би онда хиротонијом морао бити од њих разрешен. Него је као и цела Црква дотле, и овај Сабор имао гледиште да сви завети монаха који постане епископ остају и даље, не сматрајући да му у чему сметају у вршењу његових епископских дужности.
Друга је, разуме се, ствар ако би епископ малосхимник узео на се велику схиму, јер би се он тиме поново зарицао на послушност настојатељу и свему у Христу братству. А испуњавање њихових наредби могло би довести до колизије са његовим епископским дужностима. Поред тога, као великосхимник он би се обавезао на строжу усамљеност, уздржавање од општења и разговарања са светом, стално молитвено правило итд., што би умногоме сметало епископским дужностима. Исто би било ако би неко без монашког чина постао епископ, па онда положио малосхимничке завете. Он би морао бити предан на руководство у монашком животу старцу-духовнику, што би такође спутавало дужност управљања и руковођења епархијом. Пошто ни у једном ни у другом случају епископ не би могао вршити своје дужности како треба, канон и прописује да такав не може остати епископ.
То је, дакле, смисао ове саборске одлуке. А наређење истог Сабора да епископ може постати само онај који је претходно био монах, свакако не значи да се на овај степен узводи који било монах, само зато што је монах и положио монашке завете, него онај који је у монаштву толико духовно узрастао да више не потребује руковођење од других, већ насупрот томе може руководити другима на спасење.
Због тога је гледиште проф. Митровића да се рукоположењем епископи ослобађају завета послушности произвољно и не може се извести из канонског учења Православне цркве. До овог погрешног закључка сматрам да је он дошао на основу свог уског схоластичко-јуридичког става у коме нема места да се у истој личности нађе и завет послушности и право заповедања. На таквом истом становишту стоји и одлука Синода из 1389. год. Овакав став не може да сагледа да Црква није правна установа, него благодатни духовни организам, суштински несравњиво дубљи и шири од свију правних прописа, те стога и поставља ствар тако да онај ко је једном положио завет послушности, да би могао управљати и издавати наредбе, мора бити правно ослобођен од завета послушности. Но кад би то било тако, са истим би се правом могло поставити питање: Да ли завет послушности који је монах положио, кад он постане игуман, чини сметњу његовој дужности управљања другима, издавања наређења и заповедања? Да ли се игуман зато разрешава завета послушности? Када то бива, при избору, или производству за игумана итд.? Таква питања није решавао ни Синод од 1389. г., ни који било други, јер је Црква увек гледала на духовничку, игуманску и друге дужности управљања као на виши степен послушанија и на њих постављала оне који су их, оснаживши се претходно у нижем послушанију, успешно могли вршити. Из појединих рукописа видимо да су постављења на ове дужности вршена у цркви са молитвом Богу да браћи на овим послушанијима дарује благодатну помоћ, не сматрајући да би их зато требало ослободити од завета послушности. Старцу-духовнику, као и осталој старијој братији у манастиру, који су дотле наређивали и руководили са новим игуманом, бивало је јасно да то више не могу чинити, него да од сада он њима треба да наређује. Ту су чињеницу они примили с убеђењем да је он духовно дорастао да може то да врши са коришћу за њих и за манастир. А он да, поставши игуман, не може спроводити своју вољу, нити да је ослобођен од завета послушности епископу као врховном настојатељу манастира и осталим вишим црквеним властима.
Исто тако стоји ствар и са епископом. Ни он од игумана, или јеромонаха, поставши епископ не остаје без власти Архијерејског Сабора и коначно Христа над собом. Као што смо видели, дужност управљања и заповедања значи тражење испуњавања еванђелских и канонских прописа и од себе и од других, а не потчињавање других себи и својој вољи. Тако се исто дужност покоравања и слушања односи не на нешто друго, него на еванђелске и канонске прописе. Ако се ствар овако постави, онда нити има потребе да се епископ ослобађа од завета послушности, нити има могућности да га од тог завета, који у суштини значи послушност Богу, икад ико ослободи.
Што се тиче практичних последица наведеног схоластичко-јуридичког становишта код епископа који се данас на њега позивају, оне се своде углавном на то да себе разрешавају на месну храну, иако су се по монашењу од ње уздржавали. На тај начин практично се стављају на страну епископа Драконтија и проф. Каптерева, да макар у погледу хране епископ не може живети као монах, превиђајући како савете Светог Атанасија: „Можеш да не пијеш вина као Тимотеј и сам да постиш као што је чинио Павле“, тако и речи Светог апостола Павла: „Добро је не јести меса, не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче“ (Рим. 14, 21).
Завршићемо речима епископа Јована Смоленског, оца црквено-правне науке у Русији (1818-1869. г.): „Епископство само по себи не поништава завете калуђерства, и монашко лице, примајући епископски чин, не напушта те завете, не одриче их се“, уз додатак: нити има разлога ни могућности да их се рукоположењем за епископа, или на који други начин, разрешава и ослобађа.
Гласник, новембар 1980.
