ПИТАЊЕ: Неки богомољци и монаси клањају се при целивању икона. Треба ли то чинити и зашто?
ОДГОВОР: Клањање уопште као знак указивања поштовања, оданости, покорности и захвалности познато је из давнине, како код Јевреја, тако и код Персијанаца и других старих источних народа.
У Старом Завету помиње се оно већ у доба Аврама, Давида и пророка не само у односу према Богу и анђелима него и у односу према људима.
Нови Завет нам износи пример Мудраца са истока како се клањају Богомладенцу (Мт. 2, 11), двадесет четири старешине клањају се Богу на престолу и Јагњету (Откр. 5, 14; 19, 4), па и самог Господа како у Гетсиманији „пада на лице своје“ молећи се (Мт. 26, 39).
Богослужење Хришћанске цркве од почетка зна за приклањање главе не само катихумена и покајника него и верних. Клањају се и свештеници, као што показују стари чинови Литургија. Из давнине је наређено да се клања свештеник с ђаконом пред Часном трапезом на почетку Свете Литургије (као што бива и данас), а затим, током Литургије, више пута: пред узимањем Светог Еванђеља за Мали вход, при рецитовању херувимске песме, пред целив мира, благосиљање Светих Дарова и примање Причешћа. Према одредбама Архијерејског чиновника, треба да се клања и архијереј у свим овим случајевима; поред тога, и на Великом входу кад прима дискос и путир. Ту се налази и пропис о клањању пред иконама, што архијереј треба да чини при „узимању времена“ и целивању Спаситељеве и Богородичине иконе. У сличној прилици тако треба да поступи и свештеник и ђакон.
Одлука Седмог Васељенског сабора открива нам јасно смисао и потребу указивања поштовања према иконама целивањем и клањањем, „а не истинским служењем које, према нашој вери, припада само божанској природи“. Наводећи даље речи Светог Василија Великог: „Јер част према икони прелази на прототип“, одлука закључује: „Који се клања икони клања се лицу које је на њој представљено“. Још раније, у наведеном смислу помиње клањање пред иконама Свети Василије Велики велећи: „Стога поштујем ликове њихових икона и клањам се пред њима“. У доцније време, слично говори о томе Свети Јован Дамаскин: „А клањамо се иконама не приносећи клањања твари, него преко икона онима који су на њима насликани“.
Директну пак наредбу да то треба чинити налазимо код Светог Никифора Исповедника († 818. г.) чије 10. правило одређује: „Недељом, као и кроз сву Педесетницу не могу се чинити обична метанија, него треба само савити колена при целивању св. икона“.
Погрешно би било мишљење да ова наредба стоји у супротности с 20. каноном Првог Васељенског сабора, који забрањује преклањање колена у недељу и дане Педесетнице, и наређује да се тада на молитви стоји (што понавља и 91. правило Светог Василија Великог), већ ову одлуку стварно утврђује подвлачећи да се у те дане не могу вршити обична коленопреклоњења, него се могу само савити колена, а то је нешто сасвим друго. Свети Никифор наиме разликује две врсте савијања колена: 1. коленопреклоњења (гониклисиа), за која каже да их 20. кан. Првог Васељенског сабора забрањује недељом и у Педесетницу, и 2. савијање (клинин гони) колена за које вели да није забрањено, него се може вршити и тада и иначе.
Ово разликовање двеју врста поклона, великих и малих, постоји и данас у Православној цркви. Велики поклони врше се тако да се коленима, рукама и челом дотиче до земље, пошто се претходно прекрсти. А мали, или допојасни поклони врше се – пошто се најпре прекрсти – сагибањем главе до појаса, док се руком дође до земље.
Велики поклони врше се у цркви у дане поста (сем суботом и недељом), а ван поста се не врше. Мали пак поклони могу се вршити свагда, као што указује наведено правило Светог Никифора.
Тако, дакле, при целивању храмовне иконе на средини храма, или које друге, Часног крста или Светих моштију, треба да се најпре прекрстимо, па онда сагибањем главе, док се руком отприлике дође до земље (при чему се сасвим незнатно савију и колена), учинимо мали поклон; исто тако се прекрстимо и учинимо мали поклон и други пут, па онда целивамо икону; најзад се прекрстимо и учинимо мали поклон и трећи пут и одлазимо.
Овакве поклоне пред иконама, као што је речено, треба чинити и недељом и кроз сву Педесетницу.
Гласник, октобар 1973.
