Други део интервјуа са свештеником Георгијем Машталером. Разговор је водио: Владимир Басенков.
* * *
Први део разговора: Православни свештеник у Луксембургу
— Реците нам нешто о руској парохијисСветих апостола Петра и Павла. Почнимо са његовом историјом.
—По доласку у Луксембург руска заједница је основала кућну (домаћа) цркву у Вилцу 1927. године. Њен свештеник је постао Георгије (Соколов), који је служио до преласка у Волинију 1928. Та црква у зграду, установљена у једној од просторија фабричке мензе, преуређена у касарну за руске раднике, окупљала је 175 бивших питомаца и официра запослених у кожари у Вилцу викендом.
Следећи свештеник био је оЕвгеније, бивши пуковник Трешчин, рукоположен у Меудон-у (где смо живели) близу Париза 1929. Године 1934. кућна црква се преселила у Маертерт, где је била дејствујућа до 1966. г. Али временом о. Евгеније више није могао да служи (умро је 1966. године). Затим су из Брисела стигли нови свештеници (о. Димитрије Хвостов и о. Чедомир), а богослужења су настављена у просторијама које су прво обезбедили протестанти, а потом и католици. Оце Димитрија и Чедомира наследио је 1974. године о. Сергија Поуха, захваљујући коме је парохија добила своју цркву. о. Сергије је покренуо њену изградњу и употребио своја лична средства добијена од продаје куће. Црква је освећена 12. јула 1982. године у част светих апостола Петра и Павла. Фреске је осликао архимандрит Кипријан (Пижов) из манастира Свете Тројице у Џорданвилу.
—Да ли је парохија данас велика? Да ли се састоји од Руса, или има лица других етничких група, као и и локалног становништва?
— Можемо рећи да је наша заједница прилично велика. На великим славама имамо и до 300 људи — за нас је ово много. Многи путују са југа Белгије, запада Немачке и Француске. А и сама црква је прилично велика. Заједницу чине углавном Руси, али долазе и Грузијци, Срби и староседеоци европских земаља који су прешли у православље. Ово је веома интересантно, а ја сам лично крстио неколико ових људи.
— Шта је мотивисало оне који су желели да се крсте?
— То је било захваљујући њиховим женама Рускињама. Мужеви су се заинтересовали за православље преко својих супруга и потом приступили Цркви. На пример, имамо парохијанку из Украјине. Њен муж је Луксембуржанин, који је постепено прешао у веру преко своје жене, а ја сам га лично крстио. Сада чак и активно учествује у парохијском животу.
— Које су карактеристичне особине Вашег парохијског живота? Који језик користите на богослужењима? Постоје ли локалне литургијске традиције?
— Наш црквени живот је веома развијен. Радим на пола радног времена да бих могао да служим на дванаест великих празника, током Страдалме седмице и на друге значајне датуме. Много је мешовитих парова чија деца, иако говоре руски, воле да слушају јектеније и делове богослужења на различитим језицима. Сада служимо Литургију са молитвама на француском, српском, немачком, енглеском и, наравно, црквенословенском. Али то није препрека. Људи прихватају чињеницу да се богослужења могу савршавати на различитим језицима. Када је свети Јован Шангајски био надлежни архијереј Епархије западноевропске, служио је на локалним језицима. Служио је и на француском и на фламанском... И то га није омело, јер је његов циљ као архипастира био да шири православље. Важно је да људи разумеју језик богослужења.
—У којој мери су парохијани укључени у парохијски живот? Да ли такве обавезе као што су улепшавање цркве и финансијска питања у потпуности леже на свештениковим плећима, или најактивнији парохијани деле терет свештеника? Можемо ли рећи да су парохијски савет и скупштина „живи“?
—Као и другде, има људи, посебно жена, који активно учествују у животу парохије, али их је мало. Црква је увек чиста, а ми смо стално ангажовани на одржавању и поправци зграда. Желим да више људи буде укључено у ово. Али људи су запослени, имају своје породице и посао. Црква се нашим трудом одржава како треба. Свако ради своје и помаже колико је могуће. Има оних који помажу финансијски и дају велике новчане прилоге(али то је прилично ретко). Људи дају колико могу — хвала Богу на томе!
Наш парохијски савет је жив, а парохијске проблеме решавамо заједно. Али у протекле две године ствари су се некако укочиле због пандемије. Међутим, срце нашег живота је богослужење.
— Када је реч о образовним, добротворним и друштвеним пројектима, успевате ли нешто да урадите?
—Имамо недељну школу, али она с тешкоћом напредује, јер су људи слабо интегрисани у црквени живот. Родитељима је тешко да схвате важност васпитања деце у Цркви. Али ми показујемо разумевање према њима пошто су ти људи углавном имигранти из бившег СССР-а. Али школска настава се одвија упркос компликацијама.
Имамо ограничена средства за то социјалну службу. Помажемо онима који траже помоћ колико можемо.
Имали смо пројекат са једним парохијанином – да оснујемо центар за проучавање православља и сарадњу са неким парохијама у Русији. Нажалост, овај пројекат је скоро обустављен због ковида. Тешко је наћи средства и простор. Ово ме мало брине. На крају крајева, ми се трудимо да служимо у славу Божју, а у нашем свету то постаје све теже. Људи имају друге интересе...
Такође сарађујемо са Руским центром у Луксембургу и учествујемо у догађајима Амбасаде Руске Федерације.
—Реците нам о најзначајнијим догађајима у животу парохије последњих година.
—Пре две године прославили смо 90-годишњицу наше парохије — датум када се појавила прва руска заједница. Ово је најважнији догађај.
—Да ли је могуће (и неопходно) комуницирати са представницима других вероисповести и религија?
— Свакако је потребно! Наша црква је подигнута пре четрдесет година, а ускоро ћемо прославити годишњицу тог догађаја. Плац смо добили захваљујући држави и успели смо да подигнемо цркву. Наравно, учествујемо у разним манифестацијама. На Дан државности Луксембурга локални католици позивају нас и представнике других вероисповести у катедралу. У Луксембургу је важно имати контакт са представницима локалне вероисповести, односно са католицима. Морам рећи да је католицизам овде веома јак. Иначе, помагали су и помажу нам. Имамо добре односе са њима и трудимо се да те добре односе одржавамо и учествујемо у културним догађајима у Луксембургу. Локални католици помажу не само нама, већ и Румунима, Србима и Грцима.
— Како се развијају Ваши односи са државом? Поменули сте да је држава дала плац за цркву. Дакле, власти помажу Вашој општини, или постоје неке препреке?
—Наши односи су административне природе. Ако желимо нешто да променимо у цркви, потребно је да се обратимо градској управи и добићемо дозволу. Имамо добре односе са њима, и они нас разумеју. Али они воле да буду поштовани, те тако треба да поштујемо Луксембург и његову културу.
— Ви радите. Зашто не можете напустити свој световни посао и потпуно се посветити пастирској служби? Мислите ли да свештеник треба да ради?
—Православне заједнице на Западу нису много богате. Мало цркава има финансијских средства да издржава свештеника. Радио сам цео живот. И многи свештеници раде, иако је парохија у обавези да издржава свог свештеника. Радим на пола радног времена, а Црква ме мало плаћа за моју службу, што радо чинимо.
Да ли свештеник треба да ради? Па, зависи од одређене земље и околности. Богата парохија може свом свештенику давати плату. Али животни стандард и цене у Луксембургу су прилично високи тако да морамо да радимо.
— На која озбиљна духовна питања парохијана се сусрећете као пастир у својој служби?
—Болест нашег века су породични односи. Проблеми могу бити веома озбиљни: болест супружника или деце, развод... Живот можда неће успети. Сиромаштво је такође озбиљан проблем. Неки људи долазе и мисле да ће овде наћи рај, што, нажалост, није случај. Трудимо се да помогнемо људима. Али, авај, не можемо све да преузмемо на себе.
— Шта сматрате изазовом времена за православног човека? Можда конкретно у Луксембургу?
— Тинејџери када одрасту напуштају Цркву, и то је за мене веома тужно. Родитељима је тешко да натерају децу да иду у цркву. Кад дете порасте, занимљиво је, пошто у том периоду живота тинејџер може постављати озбиљна питања, а родитељи треба да одговоре, а они не стижу. Ја се лично сусрећем са сличним проблемима.
—Која је главна лекција коју сте научили за време година своје свештеничке службе?
—Наша парохија расте; црква постаје премала за заједницу. радујем се! Али, авај, само два до три одсто наших сународника су црквени. Остали не желе да се интегришу у црквени живот. Ово је тужна истина живота.
— И наше традиционално питање. Које речи из Светог писма или Светих Отаца Вас посебно надахњују и подржавају у тешким тренуцима живота?
— Цитирао бих речи које је Бог рекао светом Силуану Атонском: „Држи ум свој у паклу и не очајавај“. Ово је тежак налог за све. Ми свештеници желимо вечно спасење људи, желимо да људи постану активни чланови Цркве. Духовним животом постајемо бољи, а од тога и свет око нас постаје бољи. Сјетимо се Светог Серафима Саровског који је привлачио људе, а људи су му долазили по благослов, да одговара на њихова питања или да потраже исцељења. А када постанемо бољи, постаје бољи и свет око нас. То покушавам да објасним онима који долазе у нашу цркву. Ми хришћани морамо учинити свет бољим местом!
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
