Први део интервјуа са свештеником Георгијем Машталером. Разговор водио: Владимир Басенков.
Имао сам срећу да разговарам са унуком белогардејског официра и сином руске кнегиње. Јереј Георгије Машталер је старешина храма светих Петра и Павла у Луксембургу Западноевропске епархије Руске православне заграничне цркве (РПЦЗ), доктор хемије и специјалиста за патенте. Разговарали смо о Белој армији и традицијама предака, тешком животу дијаспоре после „руског изгона“, удобности Луксембурга, супругама проповедника, тинејџерским проблемима, односу према СССР-у, пријатељству са католицима, проблемима парохија у Запад, и потреби за самоусавршавањем.
—Оче Георгије, ако се не варам, Ви сте трећа генерација потомака белоемигранта. Реците нам нешто о свом духовном путу и својој породици.
—Тако је. Рођен сам 1959. године у Аргентини. Унук сам Бориса Машталера, п—отпоручника Беле добровољачке армије. Служио је код генерала Корнилова. Борис Николајевич је рођен 1902. године у Кијеву. Гимназију је завршио 1919. године са одличним успехом и одмах се придружио Добровољачкој војсци за борбу против бољшевика.
—Ово је значајно: одличан ученик је схватио шта се дешава и направио прави избор.
-Да. И, као што разумете, придружио се Белој армији, видевши шта се дешава у његовој оптаџбини, посебно после Брест-литовског уговора када су Немци заузели Кијев. И заиста је пожелео другачију судбину Русији. Године 1920. евакуисан је са остацима војске генерала Врангела у Галипоље, а годину дана касније са својим пуком је завршио у Бугарској. Тамо је завршио артиљеријску школу Светог Сергија у чину потпоручника и 1923. преселио се у Француску, где је радио као таксиста. Тамо је упознао своју будућу жену. Имали су сина, мог оца Владимира, и ћерку, моју тетку Ксенију. А 1947. г. преселили су се у Аргентину.
Рођен сам у Буенос Ајресу у породици Владимира Машталера и кнегиње Елене Гагарине. Породица Гагарин је имала традицију да свој мушкој деци рођеној у свакој другој генерацији надену име или Григорије или Георгије и шаљу их на студије минералогије или ликовне уметности. Међу најпознатијим представницима ове породице су три генерације истраживача који су установили ретку збирку минерала (3000 предмета).
— Импресивна збирка.
—Григорије Гагарин је био потпредседник Царске академије уметности у Санкт Петербургу и управо је он прекрио фрескама зидове и сводове Преображенске цркве у Баден-Бадену. Дакле, када је мој деда био таксиста између 1923. и 1947. године, упознао је моју баку, Татјану Владимировну Рогову, из руске породице која је живела у Риги. Мој прадеда по бакиној страни био је железнички инжењер током Руског грађанског рата. Његова породица, срећом, није страдала, иако је била изложена тешком малтретирању. Крајем 1920-их моја бака се преселила у Париз, упознала мог деду и венчали су се у цркви Галипоља. Рођена је моја тетка Ксенија Борисовна Машталер (данас Первишина), а у јулу 1937. мој отац је рођен у Паризу.
Мој отац се преселио са породицом у Аргентину, завршио факултет и упознао моју мајку. После „руског изгона“ мој деда по мајци, кнез Григорије Георгијевич Гагарин, завршио је са породицом у Србији, која је прихватила многе емигранте. Србија је дозволила научницима, инжењерима, физичарима и свим специјалистима да раде у својим областима, за разлику од Француске, где су људи долазили из Русије након што су завршили факултете и нису могли да раде у својим областима, јер им дипломе нису биле признате на Западу. На пример, било је случајева да су кнезови и професори постали таксисти.
—Да ли је Србија признала руске дипломе?
-Да јесте. И на част Србији, омогућила је Русима да уче, раде и остану оно што јесу. Професор је остао професор, инжењер је остао инжењер, писац, писац, а свештеник свештеник. Моја мајка је рођена у Србији. Била је ћерка минералога кнеза Григорија Георгијевича Гагарина. Када је Тито дошао на власт, били су принуђени да оду у Дрезден. А после Дрездена моји бака и деда и деца (моја мајка и њена сестра Маријана) преселили су се у Аргентину. Тамо је мој отац срео моју мајку. Ја сам рођен 1959, брат 1960, а сестра 1966. Мој брат, свештеник Александар Машталер, сада служи у Руској цркви под јурисдикцијом Московске патријаршије код Париза. После његовог рођења вратили смо се у Француску, где смо живели од 1961. до 1965. године, затим две године поново у Аргентини, а 1967. године настанили смо се у Француској. Живели смо са баком и дедом на југу, затим у Меудону близу Париза, где су некада живели Свети Јован Шангајски и песникиња Марина Цветајева.
— Врти ми се у глави од обима ових потеза и циклуса догађаја!
— Брат и ја смо прво учили у аргентинској школи, а тек онда у Француској. Породица је углавном користила руски језик…
Одгајани смо у вери. Моји баба и деда су веровали у Бога. Моја бака је била из старообредничке породице.
— То је изненађење.
— Припадала је тзв. „поповцима“ (они који признају свештенство). Као што знате, у близини Риге има много старовераца, старообредника. Тако смо васпитани у вери. Где год су бели емигранти бежали од бољшевика, прво што су урадили била је подизање цркве. У почетку су службе одржаване у касарнама и гаражама. Услови су били тешки и скромни. Морам рећи да је наше чланство у омладинској организацији „Витјази“ („Витезови“) у Паризу, која и данас постоји, много помогло мени и мом брату. Тамо смо учили руску историју, поезију и закон Божји. Дакле, није изненађујуће што смо од детињства васпитавани у православној вери.
Мој деда је учествовао у изградњи цркве у Буенос Ајресу. Та средина је умногоме олакшала наше православно васпитање. Приснопамјатни архиепископ Антоније (Бартошевич), протојереј Александар Трубников, протојереј Мишел де Кастелбајак (рукоположен за свештеника од Св. Јована Шангајског), и о. Михаило Артемович за нас су били живи примери. Брат и ја смо ишли у цркву, читали и певали под руководством диригента хора Константина Кириловича Малињина. Постепено смо се интегрисали у црквени живот. Као што можете замислити, трећој генерацији руских емиграната било је тешко, јер је била јака асимилација. Било је много мешовитих бракова. Црквеност се губила. Када сам имао двадесет година, иако је мој деда још био жив, Русије мога деде више није било. За нас Совјетски Савез није био руска култура, већ политички систем који је нама непријатељски настројен. То је био став многих људи у дијаспори. А ми смо били неговани од наших свештеника у вери, присуствовали богослужењима, учили. Студирао сам на факултету док нисам одбранио докторску тезу. Трудили смо се да сачувамо оно што смо волели и ценили у руској култури.
—Да ли су Вас ови побожни примери — прво из Ваше породице, а затим и свештенства — навели да одлучите да постанете свештеник?
— Нисам био одлучио да постанем свештеник...
—Како то?
—Зато што сам био ђакон, служио сам у Женеви, 2008. године нашао посао у Луксембургу у патентном заводу и тада сам могао да помогнем сада упокојеном протојереју Сержу Поуу, који је подигао цркву. Служио је до осамдесет пете године, а одлуком архиепископа Михаила (Донскова), тада надлежног архијереја Епархије женевско-западноевропске (РПЦЗ), понуђена ми је свештеничка служба. Било је тешко одбити у тој ситуацији... Ускоро ће бити десет година како сам почео да служим у цркви светих апостола Петра и Павла.
— Очекивали сте моје питање о томе како је Луксембург постао Ваш нови дом. Дакле, прво је то било упражњено место, па тек онда место свештеничке службе.
— Да, нашао сам посао овде. И пре 2008. радио сам са патентима, по професији сам био хемичар. Служио сам у Женеви, а онда је све некако испало — и ево ме у Луксембургу.
— Какви су били Ваши први утисци о земљи? Да ли је дошло до културног шока? Шта је било посебно упадљиво у погледу менталитета овдашњих становника и сходно томе, друштвених правила и ставова и живота у Луксембургу уопште?
—Луксембург је мала држава са 600.000 становника! Многи долазе из Немачке, Белгије и Француске, јер је животни стандард прилично висок. Његов менталитет чини га привлачном земљом. Овде је веома мирно. Што се тиче социјалне заштите, то је одлично место за породични живот, децу и школе. Луксембург има много шума и места за шетњу. Инфраструктура је дивна. Живот је лак, све је на дохват руке. Луксембуржани су тихи и пријатни људи и задовољство је разговарати са њима.
— Вероватно је врло мало православних у тако малој земљи. Које су јурисдикције заступљене у Луксембургу? Има ли данас тамо много наших сународника?
— До 1928. г. овде је већ постојала православна заједница, тако да ћемо ускоро прославити стогодишњицу. Постоји једна руска парохија, а и заједнице Румуна, Срба и Грка. У Луксембургу има око 5.000 људи који говоре руски, укључујући и оне из Украјине и Белорусије. Највећа православна заједница састоји се од Румуна.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
