Тему кућних љубимца и односа према њима православни хришћани понекад покрећу толико често да неупућен човек лако може помислити да ова тема има неки посебан значај на делу спасења душе и да је, сходно томе, посебно значајна у контексту црквеног живота. Ово је, наравно, потпуно погрешно.
Хришћанство не познаје поделу животиња на чисте и нечисте, као што jе код муслимана или Јевреја., Насупрот популарном веровању, Црква не забрањује држање животиња код куће, било да је то пас, мини-прасе или корњача. Према свим моралним стандардима, човек је одговоран за кућног љубимца, дужан је да се о њему стара и нема право да га исмејава или мучи. Ово је, можда, сав хришћански однос према животињама. Међутим, питања која се обично постављају нашем ближњем, нису увек ограничена на начелна схватања. Недавно су ме, на пример, питали за мачке, у смислу да ли мачке имају душу, где мачке иду после смрти и да ли у православљу постоје свеци покровитељи мачака? Наравно, знам да се људи конвенционално деле на љубитеље мачака, паса и све остале. Међутим, занимљиво да љубитеље паса обично не занима да ли у православљу постоје или не покровитеља паса. Очигледно, са мачкама је све нешто другаћије, не само у погледу неге и изградње контакта са обим кућним љубимцем.
„И створи Бог душу живу“
Мора се рећи да се једно време много говорило, па чак и водиле озбиљне дискусије о томе да ли животиње имају душу. Нећу овде износити световне аргументе, пошто је мишљење Цркве по овом питању одавно формирано и више пута формулисано. Библија не говори узалуд о „живој души“ и упозорава да се не једе крв из разлога што крв животиње садржи њену душу. При томе је само једно створење саздано по лику Божијем – човек. Сходно томе, душа животиње не може имати исти скуп својстава као душа човека. У сваком случају, она није ни бесмртна, ни словесна. Дакле, мачка свакако има душу, па ипак не треба бринути се о томе шта душе мачака доживљавају и куда иду после смрти, јер са смрћу тела умире и душа животиње.
Чему покровитељи, заштитници?
Ничему. У православној цркви никада није постојала пракса да се за одређене ситуације, хобије, удружења, занате, изуме или проблеме узимају «покровитељи» из реда светих Ово је католичка традиција. Чак и за интернет имају свеца-заштитника, тачније заштитницу. Зато не чуди што у Католичкој цркви постоји заштитница мачака, света Гертруда, ако се не варам, а у православљу светац је светац, а мачке су мачке. Опет, зато су неки сисари бољи од других? Ако ћемо мачке поверити нечијој заштити, зашто је онда гори пас или, на пример, мини-прасе?
Има ли нечег јединственог у мачкама?
У ствари, чиме су мачке заслужиле такву пажњу верника? Немогуће је рећи да у том погледу постоји нека посебна традиција. На пример, у Библији се мачке уопште не помињу и у хришћанству никад нису сматране посебним створењима. Да будем прецизан, напомињем да се исто може рећи за апсолутно сваку животињу. И у православљу нема потребе посебно говорити о мачкама. Међутим, у украјинским селима постоји мишљење да након што мачка улети у цркву, нема потребе да се место где је била покропи светом водицом, као што се обично ради након што нека друга животиња уђе з цркву.
Дакле, мачка не заузима никакво посебно место у хришћанству, а не због тога што се не помиње у Библији, Све ово ни на који начин не спречава хришћане да воле брину о мачкама.
Начелно говорећи, није наодмет приметити да је љубав према животињама особина сваког човека, па и хришћанина. Суровост према створењима Божјим непогрешиво сведочи о људској изопачености и уопште није у складу с вером, а још мање с побожношћу. Међутим, љубав према животињама не би требало да се развије у зависност или да лица која имају кућне љубимце просто гура у поступке лишене здравог разума или у подухвате неспојиве са вером. Конкретно, уместо тражења места за мачку у православљу, довољно је једноставно хришћански поступати са кућним љубимцима и животињама уопште.
Протојереј Владимир Пучков
За портал "Ризница" са украјинског превела Jелена Буjевич
Извор: Рravlife.org