На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети свештеномученик Поликарп смирнски; Преподобни оци Јован, Мојсије, Антиох и Антонин; Преподобни Зевин; Света Георгонија; и Преподобни Дамјан есфигменски.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОЛИКАРПА епископа Смирнског
Смирна је град у покрајини званој Јонија, у Малој Азији. У том граду епископоваше свети Вукола. У дане апостолске беше тамо једна побожна и богобојажљива удовица, по имену Калиста. Њој у сну би јављено и наређено од анђела, да узме код себе мало сироче, овог светог Поликарпа. И она га узе, и васпита га у побожности, и беше јој уместо сина, јер беше бездетна. А кад Поликарп порасте и постаде пунолетан, она му повери целу своју кућу. Једном она отпутова далеко од куће ради својих имања, и задржа се доста дана. За то време блажени јуноша Поликарп, чинећи милостињу ништима и убогима, сиротима и удовицама, и раздајући просјацима хлеба, вина, јелеја и остале намирнице, он испразни сва складишта своје госпође хранитељке. A то учини, јер беше веома милостив. А када се госпођа Калиста враћаше дома, неко од домаћих њених изађе јој у сусрет, и извести је да њен дом оскудева у намирницама, и оптужи Поликарпа да је све немилице раздао. Она се на то веома ожалости. И чим уђе у кућу она оде у складишта, и нађе да су препуна сваковрсних намирница. Јер се блажени Поликрап пред њен долазак помоли Богу, говорећи: Господе Боже, оче возљубљеног Сина Твог, Ти си за време пророка Твог Илије напунио сасуде Сарептске удовице, услиши ме у час овај и учини да се у име Христово сва складишта напуне. – И одмах услиши Бог молитву његову, и напуни дом његове хранитељке сваким благословом. А Калиста, видевши да свега има у изобиљу, и више него раније, разљути се на оног што оптужи Поликрапа да је све раздао, јер је сматрала да јој се он или руга, или да је из мржње оклеветао Поликрапа. И хтеде да избије тог клеветника. Али свети јуноша Поликарп устаде у одбрану његову, и рече хранитељки својој: Молим те, госпођо, немој другога бити због мене, него нареди да мене избију место њега, јер он због верности своје заслужује не батине већ похвалу. Он ти је истину казао, да намирница нема и да су складишта празна. Јер ја, видевши гладну браћу нашу, ниште и убоге, раздадох им све, и испразних сва складишта. А они умолише Бога, и Он посла анђела Свог, те узврати теби твоје, да би и ти по обичају свом чинила милостињу ништима.
Чувши и видевши то, жена се веома удиви, и још већма приону добрим делима у благој вери, чинећи милостињу обилно. А светог Поликарпа веома љубљаше као сина, дивећи се врлини његовој. Пошто тако угоди Богу, она се упокоји, одредивши претходно свога посинка, светог Паликарпа, за наследника целокупног имања њеног. А он га раздаде невољнима, и бављаше се читањем божанствених књига, богоразмишљањем и молитвом. И живљаше у великом уздржању и беспрекорној девствености, радећи Господу дан и ноћ, и служећи болнима и изнемоглима и престарелима. Због тога га силно заволе епископ тога града свети Вукола, и произведе га најпре за клирика, потом за ђакона. И као што о томе пише свети Пионије, још као ђакона одреди га за проповедника речи Божје, пошто је био благоразуман и слаткоречив. И нареди му да учи народ у цркви и на сваком месту.
Но Поликарп беше мио не само светом Вуколи, него и самим божанственим апостолима: светом Павлу, Јовану Богослову и другим светим апостолима, које је и пратио на путовањима, и био њихов ученик, и заједничар њихових трудова, и подржавалац њиховог живота. Од њих он би поново послат у Смирну светом Вуколи, и од овога рукоположен за презвитера. Свети Поликарп написа многе поуке и посланице, корисне и потребне Христовој Цркви, од којих многе пропадоше за време гоњења.
Светом пак Вуколи епископу би откривено, да ће после њега на престо Смирнске цркве доћи презвитер Поликарп. И када беше на самртном часу, свети Вукола узе десну руку Поликарпову, стави је себи на груди, и уручи му стадо разумних оваца. И рекавши: Слава Теби, Господе! он усну с миром.
А када се многи апостолски епископи сабраше ради сахране светог Вуколе, и ради пocвећењa Поликарпова, имађаху многи необична виђења на јави. Јер кад настаде Поликарпово посвећење, божанска светлост обасја све у цркви, и неки који беху достојни видеше белу голубицу која, сијајући као муња, лећаше око главе светога Поликарпа. Други пак угледаше светог Поликарпа по војнички одевена, и војничким појасом опасана, и као за рат наоружана. Некима опет показа се свети Поликарп обучен у царску порфиру, са лицем које је сијало неисказаном светлошћу. А једна девојка виде га два пута већег растом него што је био, и са окрвављеном одећом на десном рамену. Када пак свети Поликарп преклони колена своја при посвећењу, виде где пред њим стоје ноге самога Господа Христа, који је невидљиво присуствовао при његовом посвећењу. Тако, посвећен самим Христом и Светим Духом, он апостолски управљаше Црквом Божјом, подносећи многе муке и трудове ради спасења душа људских, и творећи дивна чудеса.
Једном приликом свети Поликарп оде у град Теос, у близини бање Леведије, и одседе код тамошњег епископа Дафна, кога свети Игњатије Богоносац спомиње у својој Посланици Смирњанима. И када свети Поликарп виде да је у дому овога епископа оскудица и немаштина, он се помоли Богу за њега да благослови дом његов. И од тог часа епископ Дафн имађаше свега у изобиљу, јер његове њиве и баште, које раније беху неродне, постадоше веома родне и плодне. А пошто епископ Дафн оскудеваше и у вину, то свети Поликарп молитвом својом обилно умножи вино у бурету.
При повратку за Смирну свети Поликарп сврну у једну гостионицу крај пута да се одмори, јер већ беше пала ноћ. И пошто повечера мало с ђаконом својим с којим је путовао, он леже и заспа. A у поноћ га Анђео Господњи куцну у ребра и зовну: Поликарпе! А он упита: Шта је, Господе? Анђео му рече: Устани и брзо напусти ову гостионицу, јер ће се за који тренутак срушити. A у гостионици тој није се знало за Христа Бога, и многа се безакоња чињаху у њој. Светитељ устаде, и викну ђакона да устане. Али овај, обузет дубоким сном, не жељаше да устане, и беше му жао, и говораше: Још смо у првом сну, свети оче, и куда ћемо? Ти непрестано размишљаш о стварима Светог Писма, те сам не спаваш, и другима не даш да се одморе. – Свети Поликарп ућута. Но Анђео се и по други пут јави, наређујући светитељу да изађе напоље. И светитељ опет буђаше ђакона, казујући му да ће се гостионица срушити. А ђакон одговори: Верујем Богу да се ова кућа неће срушити док си ти у њој, оче. Светитељ на то рече: И ја верујем Богу, али не верујем овој каменој грађевини. Затим се Анђео и по трећи пут јави, рекавши исто што и пре. И светитељ једва наговори ђакона да устане. И само што изађоше, гостионица се сруши до темеља, и затрпа све до једнога који беху у њој. А свети Поликарп, стојећи и гледајући у небо, рече: Свемоћни Господе Боже, Оче благословеног Сина Твог Исуса Христа, који си преко пророка Јоне унапред објавио Ниневљанима разорење града њиховог и, сажаливши се, поштедео их, ваистину Те благосиљам што си нас руком Анђела извео, и избавио нас од изненадне смрти ове, као што си Лота извео из Содома. Јер Ти, благ и милостив вавек, чуваш свагда слуге Своје од свакога зла.
Затим, кнезу града Смирне који беше незнабожац једне ноћи полуде слуга, и направи велики лом, тако да сав дом кнежев обузе страх и трепет. А кад свану, дођоше Јевреји са жељом да из слуге истерају демона. Но демонијак навали на њих, и све их силно изби, иако их је било много. И ниједан му се не могаде одупрети, нити ишчупати из руку његових. И толико их би, да их једва живе пусти од себе, и то наге и раскрвављене. Јер им све хаљине подера, и зубима им тела изуједа. Како у дому кнежевом беше један хришћанин, то он предложи кнезу: Ако наредиш, господару, ја ћу позвати једног човека, који ће без муке исцелити твог слугу. Кнез прихвати предлог, и тај хришћанин позва светог Поликарпа. И док он још не беше ушао у дом кнежев, демон стаде викати: Тешко мени, јер к мени иде Поликарп, те морам да бежим одавде. А кад светитељ уће у дом кнежев, демон дршћући одмах изађе и побеже од слуге кнежевог. И видевши то, кнез се веома зачуди.
После овога чуда, једне ноћи букну силан пожар у једном крају Смирне. И настаде велико узбуђење, и вика, и страх, и кукњава, док се пожар нагло ширио. Сви су се грађани трудили да пожар угасе, али нису имали успеха, ватра је бивала све јача и јача. Слегоше се и Јевреји, који покушаше да бајањем зауставе пожар, али и то беше узалуд. Тада се кнез сети светог Поликарпа, и рече својим великодостојницима и саветницима: Нико не може угасити овај пожар осим учитељ хришћански Поликарп, који недавно исцели мог слугу од бесомучности. И послаше одмах по њега. И кад он дође, сви га молише да помогне граду у овој великој невољи. Светитељ онда пред њима подиже к небу руке своје, узносећи молитве своје Христу Богу. И одмах, као многим водама потискиван, пожар се угаси и престаде. И држаху људи да је свети Поликарп један од богова. Али он проповедаше истинитог Бога који је на небу, а за себе говораше да је слуга Божји. И тако, многе привођаше Цркви Христовој.
Једном беше велика суша и глад. И сав народ, са кнезом и градоначелницима, молише светитеља да се смилује на њих, и измоли од Бога свог кишу земљи. И кад се он помоли Богу, одмах паде обилна киша и красно накваси земљу. И та година би роднија од других.
Таква, и врло многа друга чудеса свети Поликарп је чинио. Усто, он је полагањем руку својих на болеснике исцељивао их од сваковрсних болести. Због тога су се многи обраћали ка Христу Богу, и Црква Христова је расла из дана у дан, а идолопоклоничко многобоштво је опадало у граду Смирни, у коме по апостолском наређењу свети Поликарп постаде служитељ речи Божје. О томе свети Иринеј сведочи, пишући: Поликарп беше не само апостолски ученик, и пријатељ и сабеседник многих који су својим очима видели Христа, него он би од њих и у Азију послат за епископа Смирнске цркве после светог Вуколе. И ми вели свети Иринеј, у својим младим годинама видесмо Поликарпа: беше многољетан и веома стар; учио је ономе чему се сам од апостола био научио, и предавао је Цркви оно што је било истинито. Сведоче још и сви епископи азијских цркава, који су после Поликарпа били, да је он био најверодостојнији и најпостојанији сведок истине, насупрот Валентину и Маркиону, и целом роду јересиначалника, који су толико убитачних заблуда унели у цркву. Овај блажени Поликарп допутова у Рим у време папе Аниките, и многе одврати од маркионитске јереси и приведе Цркви и истинитој вери, и јавно проповеда истину коју беше примио од апостола. Има људи који су слушали од њега да је Јован Богослов, када је једном у Ефесу дошао у купатило, и угледао у њему јеретика Керинта где се купа, одмах изашао из њега, и саветовао друге који су били с њим, говорећи: Бежимо брзо одавде, да се не би изненада срушило купатило, у коме се налази непријатељ истине Божје Керинт. Исти Поликарп, када га једном срете јеретик Маркион и упита: Молим те, познајеш ли ме? одговори овоме: Познајем те, ти си прворођени син ђаволов. Јер су се и апостоли и њихови ученици тако опрезно чували од јеретика, да нису хтели ни да разговарају са овима који су се трудили да својим вештим лажима упропасте истину. Као што и свети Павле саветује: Човека јеретика по првоме и другом саветовању клони се, знајући да се такови изопачио, и греши, и сам је себе осудио (Тит. 3, 10-11). Постоји и Поликарпова Посланица Филибљанима, писана веома мудро. У њој јасно могу видети његову веру и проповед истине они који то желе и који раде на своме спасењу. – Толико свети Иринеј о светом Поликарпу.
Када цар Антонин наврши двадесет и две године царовања, и настадоше његови синови Марко Аврелије и Лукије, би велико гоњење хришћана у Азији, којом приликом мученички сконча свети Поликарп. О његовом страдању и кончини постоји Посланица Смирнске цркве, у којој епископова свети Поликарп. Та посланица гласи:
Црква Божја која је у Смирни, цркви која је у Филомелији и свима другим светим васељенским црквама које су по свима народима: милосрђе, и мир, и љубав Бога Оца и Господа Нaшeг Исуса Христа! Писасмо вам, браћо, о другим мученицима, и о светом Поликарпу који огањ гоњења угаси својом мученички проливеном крвљу. Тада многи свети мученици показаше непобедиво јунаштво: неки су тако дуго били бијени, да су им жиле и зглобови били покидани, и видела им се унутрашњост; а неки су били вучени по оштрим опекама и камењу, и великодушно подносили најљуће муке које су мучитељи на разне начине измишљали; неки пак били су бацани зверовима да их растргну. А безбожници, гледајући тако јуначко страдање светих, неизмерно су се чудили.
Међу другим страдалницима јуноша неки Ерманик, помоћу Божјом, показа изванредно јунаштво. Он неустрашивим срцем и непобедивим умом иђаше у смрт, која је, природно, страшна за све. Ерманика дуго наговараше судија, да поштеди своју младост, и не губи овај слатки живот тако горком смрћу. Али он, када угледа пуштене на њега звери, сам полете к њима, дражећи их да га растргну.
Неки пак Квинт, из Фригије, угледавши звери и страшно мучење, препаде се, и отпаде од свога спасења. Из тога би јасно да се он усудио изићи на суд пред безбожнике и предати себе на мучење, не разумно и не искрена срца већ из лакомислености, као понесен неким изненадним ветром. И би за пример осталима, да се не усуђују без расуђивања предавати себе на тако велику ствар као што су муке.
Поликарп чу за ова мучења, и сазнаде да незнабошци, гледајући мучење других мученика, довикиваху отворено судији: Тражи Поликарпа и истребљуј безбожнике! – Поликарп чу за ово, и хтеде да остане у граду док не дођу по њега. Али га хришћани умолише, те он напусти град и сакри се у неком селу. И по обичају свом он се дан и ноћ мољаше за мир црквени. А на три дана пред његово хватање од стране незнабожаца, он виде у сну како изненадна ватра запали узглавље и сагоре. И пренувши се из сна, рече онима што беху с њим: Бићу спаљен на огњу ради Господа Исуса Христа.
И после три дана дођоше у то село људи послани од судије да траже Поликарпа. Ухватише два дечака и стадоше их тући, да би им проказали где је Поликарп. И они показаше на горњу собу једне куће, одакле је Поликарп могао побећи да је хтео. Али он рече: Нека буде воља Господа Бога мог! И чувши где по њега иду слуге, он им низ степенице изиђе у сусрет, и светла лица поздрави их љубазно. А слуге које га раније не беху видели, гледајући његову седину и престарелост, његову кротост и тихост, и светлост чесног лица његовог, с чуђењем се питаху између себе: Зар је било потребно поднети толики труд и муку ради тражења овога старца? – И нареди одмах Поликарп да се за њих спреми трпеза, и мољаше их да се почасте једући и пијући, а да њему даду један час за молитву. И топло се мољаше Богу, узносећи благодарност за сва промишљања Божја о њему, велика и мала, у току целог живота његовог, и препоручујући Богу свету Цркву која је расејана по целом свету.
Пошто обави потребну молитву, старца узеше слуге, посадише га на магарца, и поведоше у град Смирну на Велику Суботу. На путу га сретоше два угледна сенатора, Ирод и Никита, и узеше га у своја кола. И путем му саветоваху да се на суду само речима одрекне вере. Зар је важно, говораху они, рећи: Господару царе, принећу жртву? И тако ћеш се спасти смрти. – На ово Поликарп ћуташе. А кад сенатори навалише на њега, он одговори: Никада нећу учинити то што ми ви саветујете. – A они се наљутише, изгрдише га, и збацише с кола. При паду старац сломи колено, али не обрати пажњу на то.
А када га изведоше на суд, гомиле незнабожаца заграјаше од радости што је Поликарп ухваћен. Он пак чу глас Господа Нaшeг који му с неба говораше: Нe бој се, Поликарпе, и бори се јуначки! – Тај глас и остали наши чуше, вели Посланица смирнска. А судија га упита: Јеси ли ти Поликарп? Он одговори: Јесам. Судија рече: Поштеди старост своју, одреци се Христа, закуни се царским усудом! To и слично томе говораше судија. А када рече: Опамети се, Поликарпе, и реци: уништи безбожнике! Поликарп подиже очи к небу а руке пружи према незнабожачкој гомили, и рече к Богу: Уништи безбожнике! Судија рече: Одреци се Христа, и изружи Га, па ћу те пустити на слободу! Поликарп одговори: Осамдесет и шест година служим Христу, и Он ми никакво зло не учини. Како ћу онда Цара мог, који ме до сада дивно чувао, хулити скарадним речима? Судија рече: Пустићу на те љуте зверове. Поликарп одговори: Пусти, ја не могу променити боље за горе. Судија рече: Ја ћу те спалити. Он одговори: Претиш ми огњем угасивим, а не знаш за неугасиви огањ, у коме ће безбожници и неверници горети вечито. Нe оклевај више, него чини брзо што имаш да ми чиниш.
Тада судија нареди бирову да громко објави народу како Поликарп изјављује да је хришћанин. Чувши то, незнабошци и Јевреји громогласно повикаше: Он је разоритељ целе Азије! он је отац хришћанима! он је уништитељ богова наших! Спали га живог!
Тада довукоше дрва и направише велику ломачу. Поликарп скиде појас са себе, свуче хаљине, и обућу скину, а мучитељи спремаху гвожђе и клинце, којима ће приковати Поликарпа, да се не би како извукао из ватре. Но светитељ им рече: Нe треба ме прикивати. Јер Онај који ће ми дати трпљење у пламену огњеном, даће ми и јунаштво да се ни најмање не помакнем с места или окренем на другу страну.
И мучитељи га не приковаше, већ само везаше. Онда положише на ломачу седога старца, као овцу на жртву мирисну Богу. А свети Поликарп се мољаше, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже, што си благоволео да ме уврстиш међу Своје мученике и исповеднике. Ево пијем чашу страдања Христа Твог, и заједничар сам његових мука, да бих био Његов заједничар и у васкрсењу живота вечног. Прими ме као жртву богату и пријатну очима твојим, коју си Ти сам предвидео и предодредио. И ево сада си је извршио, истинити Боже! Славим и хвалим Тебе и Сина твог Исуса Христа, Вечног Архијереја, са којим Теби и са Духом Светим приличи свака част и слава, сада и свагда и кроза све векове, амин.
Када рече амин, слуге одмах потпалише ватру. Дрва се распалише и силан пламен букташе. И сви се запрепастише гледајући чудо: пламен са свих страна обавијаше светитеља, али му се не приближаваше нити га додириваше, већ као једра ветром разапета, тако се око њега свијаше и над главом његовом стајаше. А свети Поликарп стајаше усред огња, не као тело ватром сажежено већ као злато у топионици очишћено. И ми осетисмо, пишу Смирњани у Посланици, тако диван мирис који је из те ватре долазио, да се са њим не могу упоредити никакви мириси овога света. А кад то видеше незнабошци, повикаше на џелата да приђе и кроз пламен копљем прободе Поликарпа. Џелат притрча, прободе га дугачким копљем, и из ране истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси. И сав се незнабожачки свет чуђаше томе, и познаде колика разлика постоји између верних и неверника.
Поликарп беше најизврснији човек у наша времена, епископ Смирнске васељенске цркве, учитељ који долази од апостола, и свети пророк, јер све што је говорио збивало се. Затим Јевреји молише судију, да не да хришћанима тело Поликарпово, јер ће они, говораху Јевреји, њега имати уместо Бога, као и Распетога. Нe знају бедници, да је немогуће да хришћани напусте Христа Господа, умрлог на крсту за спасење целога света, и да кога другог узму за Бога. Јер ми одајемо Христу божанско поштовање као истинитом Сину Божјем, а мученике по заслузи поштујемо и с љубављу грлимо као Христове ученике и подражаваоце, који су из своје велике љубави према Њему пострадали за Њега. И ми желимо да будемо подражаваоци њихове побожности и заједничари њихове вечне славе.
По наређењу судије тело Поликарпово, које Јевреји тражаху, капетан сажеже, као што је то обичај код јелина. Док је било живо, огањ му није могао нашкодити, а мртво оно се подаде сили огња. Ми пак, пишу Смирњани, покуписмо из пепела кости његове, чистије од злата и скупоценије од драгог камења, и сахранисмо на чесном месту. Ту ћемо ми дан његовог мучеништва с радошћу празновати, у спомен подвига тако за Христа пострадалих, а на утврђење онима који ће таквом смрћу исповедити и прославити Христа, истинитог Бога нашег.
Ову Посланицу вам посласмо по брату Марку. Када је будете прочитали, доставите је осталој браћи, да и они прославе Господа који нам показа таквог изабраника Свог, а који може и све нас испунити благодаћу Својом и увести у вечно царство Своје јединородним Сином својим Исусом Христом, коме слава и част и царство и величанство вавек, амин. Поздравите све свете; а вас поздрављају они који су са нама; и поздравља вас са целим домом својим Еварест, који написа ову Посланицу.
Свети Поликарп пострада 25. априла, на Велику Суботу, у осам сати пре подне, за намесништва Тралијанова, док Исус Христос царује вавек. Браћо, желимо добро здравље вама који ходите у Еванђељу Исуса Христа, са којим нека је слава Богу због спасења светих изабраних. Као што пострада свети Паликарп, и ми да се обретемо наследници у царству Христовом.
Ово преписа Кај од светог Иринеја, ученика светог Поликарпа; од њега преписа Сократ Коринтски; a ja опет презвитер Пионије примих то од њих, и испитах у светлости откривења које добих од светог Поликарпа, који ми се јави у виђењу. И написавши, ја обнових што дуго време беше избрисало, да би Господ наш Исус Христос примио и мене са изабранима својим у небеско царство своје. Њему слава са Оцем и Светим Духом кроза све векове, амин.
Свети Поликарп пострада 167. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА, МОЈСИЈА, АНТИОХА И АНТОНИНА
Од ове четворице преподобни Јован би ученик и познаник преподобног Лимнија, који се подвизавао на гори близу Таргале, као што рекосмо под 22. фебруаром. Овај Јован се настани на једној врло хладној гори, коja се налази на северу. И проведе на њој двадесет и пет година без крова и склоништа. Храна му беше хлеб и со. Носио је кострет. Око тела је носио врло тешке гвоздене ланце. Силно оптерећен тим ланцима и паљен сунчаном жегом, овај храбри подвижник никада није допуштао себи никакву олакшицу и предах у овим патњама. Па и бадем, који крај његовог обиталишта беше посадио један његов познаник и који с временом израсте у дрво и даваше сенку, преподобни посече, да не би његову сенку искористио себи на одмор. Пошто се тако подвизавао, преподобни Јован отпутова ка Господу.
А блажени Мојсије, угледајући се на живот преподобног Јована, настани се на једном вису, близу места Раме, и ту се упражњаваше у подвижничким подвизима. А славни Антиох, иако у годинама, налагао је на себе тешке подвиге. Преблажени пак Антонин, иако старац, огради зидом једно врло пусто место, и тамо се подвизаваше као и млађи, јер је као и они јео само хлеб и со; и пио исто пиће што и они, тојест воду; и носио кострет као и они; и творио као и они иста бдења и молитве. Уопште говорећи, ова четворица преподобних налазили су се по цео дан и по сву ноћ у подвизима и трудовима, тако да њихову истрајност и јунаштво не умањи ни дуготрајно подвизавање, ни старост, ни болест. Јер имађаху у срцу божанску љубав и ревност, да се труде за Бога и да се подвизавају. И пошто проведоше живот у таквим подвизима, они у миру предадоше душе своје у руке Божје.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗЕВИНЕ и ученика његових, преподобних отаца наших: ПОЛИХРОНИЈА, МОЈСИЈА И ДАМЈАНА
Божанствени Зевина начини себи на једној планини подвижничку келију, и подвизаваше се у њој до cтaрости своје. Све преподобне оце свога времена он превазиђе истрајношћу у светој молитви. Пошто од старости није могао да стоји право за време молитве, блажени се ослањаше на свој штап, и тако се мољаше и слављаше Бога. Пошто проживе свој чудесни и богоугодни живот, он пређе из овог живота и оде ка Господу.
Божанствени Полихроније би ученик преподобног Зевине. Он је тако силно подражавао врлине свога учитеља и тако одражавао у себи његове одлике, да тако јасно ни печат не може да одрази себе на воску. Јер и он практиковаше Зевиново стајање и непрекидну молитву. Али гвоздене ланце није хтео да носи, бојећи се да му се због тога не погорди душа. Место тога он отсече један пањ, врло тежак, који је ноћу стављао себи на леђа, и тако натоварен молио се Богу. А када би неко дошао и закуцао на врата келије, он је скидао са себе пањ и скривао га на нарочито место, да би избегао хвалу и славу од људи. Због таквих подвига блажени Полихроније доби од Бога благодат чудотворства. Тако, молитвом својом он једном уклони сушу и низведе кишу; исто тако, молитвом својом напуни јелејем један суд који је био празан. Чинећи таква, и многа друга чудеса, он се пресели ка Господу.
А и друга двојица преподобних, Мојсије и Дамјан, беху такође ученици божанственог Зевине. Мојсије остаде до краја са Зевином, указујући му као свом оцу и господару свако послушање и услугу, и одражавајући у себи као у огледалу врлину која сијаше из свете душе овог блаженог старца. Дамјан пак најпре имаше за учитеља свог у монашком живљењу преподобног Полихронија. Затим отиде у оближње место, звано Ниара, нађе у његовој околини малу келију и настани се у њој. И провођаше исти живот као и учитељ његов Полихроније. Тако да, ко је добро познавао обојицу, када би видео самог Дамјана, чинило му се да види у њему Полихронија, и посматра Полихронијеву душу, сједињену са Дамјановим телом. Из обојице је зрачила иста простота, иста кротост, иста умереност; у обојице је била иста слаткоречивост, иста трезвеност и устремљеност душе, исто појимање Бога, исти труд и бдење и храна и сиромаштина, јер и један и други нису имали у својим келијама ништа осим поквашене леће. Такву је корист стекао преподобни Дамјан од друговања са божанственим Полихронијем.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ГОРГОНИЈЕ, сестре Светог Григорија Богослова
Међу изабране хришћанске породице, у којима су се посветили сви или скоро сви чланови њихови, спада и света породица светог оца нашег Григорија Богослова. У овој светој породици светошћу се прославише и свети родитељи: отац Григорије и мајка Нона, и света деца њихова: Григорије Богослов, брат му Кесарије и блажена му сестра Горгонија.
Блажена Горгонија би рођена у малом граду Назијанзу, у близини Кесарије Кападокијске, али, по речи њеног брата Григорија, њена права отаџбина беше горњи Јерусалим, град на небу ка коме стреме сви прави хришћани и у коме је грађанин Христос а суграђани сви свети небеске Цркве прворођених. Што се пак тиче њеног благородства, додаје свети Григорије, оно се састојало у очувању лика Божјег у души и у достизању до пуног богоуподобљења кроз врлину (η της εικονος τηρησις και η προς το αρχετυπον εξομοιωσις). Родитељи јој беху овај нови Аврам и Сара, то јест Свети Григорије епископ Назијанза, и његова света супруга Нона. Света Нона беше рођена и одгајена у кући хришћанских родитеља, док Григорије беше у почетку незнабожац и идолопоклоник. Света га Нона својом вером, врлином и мудрошћу обрати у веру Христову, јер он беше човек добре и благе нарави. Обраћен Светом Ноном у хришћанство, он се после светог крштења толико прослави у вери и врлинском живљењу, да би изабран за епископа Цркве у Назијанзу, где епископствоваше богомудро и богобојажљиво све до своје блажене кончине 374. године. Блажена пак Нона беше образац хришћанских врлина и побожности, изврсна супруга и богомудра мајка, украс и похвала роду женском. Она је толику побожност гајила према храму Божјем, да, по речима њеног сина Светог Григорија, никада није окренула леђа истоку где се налази Жртвеник и свети Олтар, нити је икада разговарала у храму за време светих богослужења. Таквим својим врлинама и својим непрекидним молитвама Богу она је одгајила тако свету и врлинску децу и посветила их Богу.
Света Горгонија беше у свему по угледу на своју свету мајку. Одгајена у тако светом дому и од тако светих родитеља, она постаде друга Нона, пример врлине и целомудрености за све жене свога времена, а и за оне које живљаху пре и после ње. Пошто је родитељи дадоше у чесни и законити брак, она и у браку живећи превазилажаше у целомудрености и смерности и многе девственице. Јер она сједини брак и целомудрије тиме што сву себе предаде Богу, и мада имађаше мужа за главу своју она не заборављаше никада да јој је Бог прва и најважнија глава. Због свега тога она сву себе посвети Богу. Но велики и драгоцени њен подвиг беше још и у томе што она успе да и мужа свога привуче богоугодном животу и творењу добрих дела. Осим мужа она и телесни плод свој, тојест децу своју и децу деце своје, учини да постану као плод Духа Светог, јер сав свој род и дом она духовно роди и Богу посвети. Ова блажена јасно показа да и брак јесте похвалан и узвишен, иако не толико колико девичанство, само ако се у браку угађа пре свега Богу и ако плодови његови буду по Богу.
По својој целомудрености блажена Горгонија превазилажаше и ону целомудрену жену коју описује премудри Соломон у причама (ср. Приче 31, 10. и даље). Јер у кући беше тиха и смирена, напољу се ретко појављиваше, а очи и остала чула своја чуваше у честитости и савршеној мери врлине. Беше скромна и у одевању и у понашању. Нe украшаваше се богатим хаљинама, ни златом и драгим камењем, као што то раде многе неуздржљиве и раскалашне жене, нити кад мазаше лице мирисима и бојама. Јер то раде само оне које се противе делу Творчевом и кваре слику Божју на лицу свом. Ова блажена за једини украс свој сматраше украшавати душу хришћанским врлинама и добрим делима. И у својим врлинама мудрог знања и благочестивог расуђивања ова блажена се угледаше на своје телесне и духовне родитеље, те се због тога и њој многи обраћаху за савет и поуку. Што се пак тиче побожности и љубави према храмовима Божјим и према свештеницима, она и ту предњачаше, а исто тако и у љубави према страдалницима и у милости према потребитима. Као у древности праведни Јов, тако и она сваког примаше у свој дом и с љубављу угошћаваше. Беше заиста прибежиште убогима и мајка сиротама, чинећи притом сва своја доброчинства тајно и сакривено од других. Она упражњаваше у исто време по две врлине, које људи обично не чине заједно, као на пример: дајући обилну милостињу другима, она за себе пошћаше и уздржаваше се. Често је читала реч Божју у Светом Писму, а још чешће је бдила у молитвама, некад стојећи, а некад клечећи на молитви. Немогуће би било набројати све врлине ове блажене. Зато да испричамо само два случаја, где се јасно види награда Божја коју Бог њој даде, још овде на земљи, за њене многе Богу угодне врлине. Једном се света вожаше на колима у којима беху упрегнуте мазге. Незнано због чега, али се ове мазге изненада на путу разбеснише, и као подивљале почну јурити путем, те се кола са овом блаженом преврнуше и она упаде међу точкове. Како мaзгe ни тада не стадоше, него и даље бесно трчаху, кола је вуцијаху по путу, и њој се многи удови и кости поломише. Овај догађај би велика саблазан за невернике, јер се они питаху: како то да Бог допусти да једна тако света жена доживи тако велико зло? Ова пак света, не обзирући се на своје велике ране и болове, не хтеде позвати лекара, да неби тело своје обнажила, и не хтеде тражити другу помоћ, него сву своју наду пренесе једино на Boгa. И заиста, не прође много времена а блажена Горгонија потпуно оздрави, и тиме се истовремено показа чудесна мудрост и благост Божја. Јер Бог допусти да ова света пострада као обичан човек, и затим учини да она буде исцељена на необичан и надчовечански начин. Тако се овим чудом исцелише и они који се пре тога беху саблазнили.
Другом једном приликом беше се ова блажена тешко разболела, те јој је сво тело и крв у жилама час горела као у некој ватри, а час опет се хладила и ледила. Ово се стање више пута смењиваше, и светитељка лежаше у постељи потпуно одузетих удова, и никакве јој лекарске вештине и лекови не могоше помоћи, па чак ни сузе њених родитеља и молитве многих око ње. Шта ради тада света Горгонија? Изгубивши наду на сваку људску помоћ, она прибеже једином лекару свих – Богу. Једне ноћи, када болест беше мало попустила, док сви спаваху она отиде у цркву и са силном вером припаде к светом Жртвенику, призивајући на сав глас у помоћ Бога Који се на том Жртвенику прославља, и потсећајући Га на сва човекољубива доброчинства Његова учињена људима. Затим, као некада што се у Еванђељу она крвоточива жена дотаче скута од хаљине Христове и оздрави, тако се и она дотаче главом до светог Жртвеника и са сузама и вапајним молитвама Христу изрече да неће отићи одатле док не добије оздрављење. Онда узе лек од својих суза и са сузама помеша честице часног тела и крви Христове, што беше уризничено, и тиме помаза своје тело. И, о чуда! одмах доби спасење и оздрављење. И она лаког тела и лакше душе и ума, устаде и врати се дома здрава, добивши на тај начин испуњење својег чврстог надања у Бога.
Упокоји се блажена Горгонија на овај начин. Пошто је она одавно желела да што пре отиде са земље ка Христу, пред Којим је имала велику слободу, она пред смрт доживе ово. После једног дужег молитвеног бдења пред Богом, на њу наиђе сладак сан. У том сну она виде виђење у којем јој би указан тачан дан и час њеног одласка ка Господу. Она није имала особите потребе да се припреми за смрт, јер јој је сав живот био чист, а уз то још беше потпуно очишћена Духом Светнм у светом крштењу које беше примила. Једино се мољаше Богу да јој се и муж крсти свотим крштењем, што јој Бог и испуни, јер Он свагда твори вољу верних слугу Својих. Када дође наговештени дан смрти њене, блажена Горгонија се после краће болести престави ка Господу, пошто претходно беше рекла деци својој и мужу и познаницима све што је имала да им каже као своју жељу и савет и поуку. Када блажена беше на самрти, њен блажени отац, стари епископ Григорије, нагнувши се над њу чу је како тихо изговара ове речи божанског Псалмопевца: „У миру ћу лећи, и уснућу“ (Пс. 4, 9), што се заиста на њу и односило. Упокоји се блажена Горгонија не доживевши до старости, али пребогата врлинама и богоугодним делима. Престави се око 370. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАМЈАНА ЕСФИГМЕНСКОГ
Преподобни отац наш Дамјан дошао је врло млад у манастир Есфигмен на Светој Гори, где је живео примерним монашким животом. Затим је изишао у самоћу и безмолствовао близу манастира Есфигменског, на брду званом Самарија, које се налази између манастира Есфигмена и Хилендара. Уживао је нарочито пријатељство светог Козме Зографског, као што се види из житија овога. Блажени Дамјан бејаше истински послушник и сигуран чувар отачких наређења. To ce нарочито види из селедећег. Он имађаше од свог старца заповест: да никада не ноћи ван своје колибе. Једанпут оде он к једном духовнику који је живео близу манастира Хилендара. Но пошто га не затече дома, он га чекаше све док се не поче смркавати. Оставивши му своју поруку, свети крену к својој колиби. Али како већ беше вече, а и време магловито и кишовито, то га братија те келије мољаху да преноћи код њих. Но Дамјан, имајући на уму заповест свога старца, не пристаде на њихову молбу већ пође ка својој колиби. Али због велике кише и мрака он убрзо залута с пута. Нe знајући ни куда да иде, ни где се налази, преподобни завапи из дубине душе: „Господе Исусе Христе, спаси ме, – гинем!“ – И гле чуда! у том тренутку он се на неки начин обрете пред својом колибом.
По престављењу преблаженог, које би 1280. године, до четрдесет дана, из његовог је гроба излазио неизрециво диван и тако јак мирис, да су га чак доле, у манастиру Есфигмену, на растојању од по сата хода, оци осећали. Тако Бог прослави Свог угодника ради богоугодне чистоте и истинске узвишености његовог живота. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо вечне славе! Амин.
