У јануарско-фебруарском 389. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са протонамесником Драганом Поповићем, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Оче, дуги низ година студиозно и озбиљно бавите се биоетичким темама у светлу православне теологије. На самом почетку разговора, реците нам шта подразумевамо под појмом биоетике и због чега су биоетичка питања у последње време толико важна?
Пре свега хвала Вам на прилици да говорим на тему биоетике. Сасвим сте у праву када кажете да су ова питања у последње време у нашем јавном простору истакнута као важна. Mмеђутим, ако знамо да су она нису сасвим нова, не можемо да се не запитамо како су и зашто наједном постала актуелна, односно зашто се за њих у јавности показује све веће интересовање. Будући да је чињеница да у савременом, постмодерном свету медији - односно они који њима управљају, имају пресудну улогу у диктирању актуелности, али и обликовању целокупне јавности, питамо се да ли је ово случајност. Свакако да се овде не ради само о биоетичким питањима, већ и о друштвено-културном контексту у којем се она појављују, и који се у њима огледа.
Са друге стране, извесно је да биоетичка проблематика од почетка заслужује већу пажњу него што јој се у јавности придаје. Свакако да у складу са мојом позицијом сматрам да је од стране Цркве потребно, не само веће богословско ангажовање већ и иницијатива у покретању спорних биоетичких питања, како бисмо избегли да се њима бавимо тек када се јавном мњењу сервира већ спреман одговор на њих, за чије је беспоговорно прихватање оно већ увелико припремљено. Због овога Вам се још једном захваљујем на прилици да овим путем скренем пажњу на њих.
Када је реч о самој биоетици, њу препознајемо као област друштвеног деловања са начелом у проблематизовању из етичке перспективе спорних пре свега медицинских интервенција, од стране одговорних друштвених актера. Наиме, општепознато је да је велики напредак науке и технологије и примена њихових достигнућа у медицини средином ХХ века, условило да је у области медицине и здравља дошло до појављивања различитих интереса и утицаја – економских и идеолошких, који су условили етички упитне активности. Тако су настали биоетички проблеми као што су еутаназија, абортус, мождана смрт, претпостављена сагласност, „вишак ембриона“ у вантелесној оплодњи, сурогат материнство и слично, скривени иза обећања свеопштег „напретка“ који ће донети „бољи живот“. Морамо на овом месту напоменути и утилитаристичку етику, предвођену „преференционализмом“ Питера Сингера, која служи као својеврсна теоријска тј. етичка потпора овим за хришћанство принципијелно неприхватљивим концептима.
*Можемо ли рећи да је бављење биоетичким темама комплексно и вишезначно?
Ваше питање умногоме указује на један од кључних проблема погрешног односа према биоетичким проблемима, које происходи из њиховог непознавања, у шта можемо свакодневно да се уверимо. За ово је, пре свега, одговорна комплексност саме биоетике која произилази из чињенице да у себе сабира знања из различитих научних области, што указује на потребу да се њоме бави систематски и са пажњом, коју неоспорно заслужује. Другим речима, површно, успутно и спорадично бављење овим проблемима може бити сасвим контрапродуктивно, што се кроз историју и показало. Такође, о овоме нам говоре и ставови који у јавном мњењу постоје у односу према овим питањима заснованих на сасвим површном познавању истих - углавном из медија који су често необјективни, са злом намером или без ње.
Такође, потребно је нагласити да у богословљу не могу постојати биоетички принципи којима би могло рационално да се овлада и да се као такви примењују у конкретним случајевима. Дакле, у практичном пастирском бављењу конкретним биоетичким проблемима од пресудног је значаја да се у обзир узму фактори који припадају области личносних односа, односно икономије, која је условљена познавањем акривије, у хришћанској биоетици изједначеном са хришћанском антропологијом.
*Дакле, проницање у тајну биоетичких питања захтева специјализовано научно знање, клинички осећај и искуство, и разумевање теолошке антропологије?
Што се тиче православне перспективе, сматрам да је за исправна и добра одређења у односу према биоетичкој проблематици од пресудне важности ово последње, односно православна антропологија. Наравно, за исправно расуђивање је неопходно имати и одређена сазнања о пре свега медицинским, али и другим научним (право, етика, социологија и сл.) аспектима проблема одређених као биоетички, без којих у начелу и није могуће расуђивање о њима. Међутим, ово није одлучујуће за давање доброг и исправног, односно аутентичног одговора из перспективе православне биоетике. Како сам већ више пута напоменуо, у својој суштини је православна биоетика у најдиректнијој вези са светоотачком антропологијом, у којој су садржани одговори на сва биоетичка питања. Оно што је потребно је ново читање ових патристичких текстова, како би се формирало аутентично хришћанско становиште у вези са односним питањима. Наравно, ово је много лакше рећи него урадити, међутим, ово представља једини начин исправног тј. истинитог црквеног расуђивања и деловања. Дакле, трагање за већ постојећим одговорима у вечно актуелним богонадахнутим списима светоотачког предања, на новоформирана биоетичка питања, представља једини пут и начин да она буду аутентична.
*У мору биоетичких тема, које су то теме које бисте посебно истакли као посебно актуелне?
Издвојио бих пре свега оне „класичне“ као што су абортус, еутаназија, сурогат материнство, трансплантације органа, а из недавног искуства као посебно актуелно се истакло питање вантелесне оплодње. Истакнутост овог питања је условила бездетност која је нажалост у великој мери заступљена у савременим друштвима, укључујући и наше, а бојим се да ће се овај проблем временом само умножавати. Нећемо се овом приликом бавити разлозима умножавања проблема, међутим, оно што морам да кажем је да сам се уверио да у њему постоји знатна неусаглашеност ставова унутар православне цркве. Као пример издвајамо „вишак ембриона“ добијених услед „производње“ њиховог већег броја него што ће бити враћено у мајку. Остатак ембриона ће бити или замрзнут, или уништен, а постоји опција и да заврше као експериментални материјал. Неприхватање „вишка ембриона“ као проблема представља камен спотицања за многе који себе зову хришћанима, о чему је потребно повести одговоран дијалог.
*Како Ви као презвитер и научник на пољу биоетике, посматрате теорију еволуције у поређењу са библијском причом о стварању света?
Ја не налазим никакву суштинску везу између њих две. Као православни теолог не могу да се сложим са теоријом еволуције, али ни не мислим да ју је потребно оповргавати или доказивати, нарочито позивајући се на текст Прве књиге Мојсијеве. За мене је читаво Свето писмо, како би рекли научници, историјски извор „првог реда“, што значи да текстуални садржај Постања сматрам аутентичним сведочанством о настанку света и човека, и свих догађаја описаних у њему. Такође, мислим да не постоји никаква потреба да се ово некоме доказује, а нарочито не научном методологијом. Штавише, сматрам да је једна од лукавих метода противника хришћанства да богословље деградирају из области вере - која припада човековој умној (духовној) делатности, у област његовог разумног трагања за научним доказима о истинама вере. На овај начин се православно хришћанство уназађује од лично(сно)г односа са Богом који нам се у њему открива у истини, до једног од многих религијских система чије је „истине“ могуће разумом објаснити, са чиме ја свакако не бих могао да се сложим.
*Замолио бих Вас да нам изложите поглед православне теологије о трансплатацији органа?
У трансплантацијама органа постоје два суштинска проблема одређена као биоетичка: претпостављена сагласност и мождана смрт, која сам покушао што детаљније да обрадим у мојој књизи „Биоетика смрти“, нудећи одговоре на нека од кључних питања у вези с њима.
Претпостављена сагласност је законска одредница у складу с којом ће свако ко за живота није дао изјаву да не жели да буде донатор својих органа то аутоматски постати након своје смрти, која по превасходству мора да буде мождана како би његови органи били функционални за пресађивање. Тако се оба концепта налазе у служби трансплантација органа, односно генерисани су потребом да се реши проблем недостатка органа за пресађивање. Сам концепт мождане смрти је донет 1968. године и представља званичан медицински критеријум проглашења смрти који подразумева да је човек мртав када му је мртав мозак. Пре овога, кључни критеријум одређивања смрти је био престанак рада срца и дисања, да би до промене дошло како би се омогућила набавка тзв. виталних органа за трансплантацију, која је једино могућа на овај начин. То значи да би укидање мождане смрти аутоматски значило немогућност пресађивања срца или плућа, са једног у другог човека.
Међутим, док унутар православне теологије постоји једномислије о неприхватљивости концепта претпостављене сагласности јер на најбруталнији начин угрожава слободу човековог избора - која је основни елемент Божје иконе у човеку, код мождане смрти ставови нису усаглашени. Наиме, Грчка православна црква је у свом званичном документу неупитно прихватила овај концепт сматрајући га неприкосновеним медицинским мишљењем, у које не би требало да се мешамо. Ово је код дела грчке хришћанске јавности изазвало негодовања и негативне реакције које су унутар јавног дискурса још увек присутне, заједно са полемикама. У нашој помесној Цркви су у пар наврата изнети ставови о неприхватању мождане смрти, од којих ћу издвојити став Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, као и проф. др Стаменка Шушака, којима ћу додати и сопствени изложен у поменутој књизи.
*Вантелесна оплодња и сурогат материнство, клонирање, матичне ћелије, нанотехнологија су део свакодневног живота доба у којем живимо. У погледу наведеног, реците нам како наука утиче на обликовање хришћанске етике?
Наука ће утицати на обликовање наше, хришћанске етике онолико колико јој ми то дозволимо, пре свега прихватањем хедонизма а одбацивањем аскетизма, као принципа сопственог начина постојања. Можда ће некоме да звучи претерано, али ја у овоме умногоме препознајем начело биоетичке проблематике. У овом контексту желим да поставим питање које би могло да осветли другу страну проблематичних медицинских метода решавања проблема наших биолошких „недостатака“: коју цену смо спремни да платимо како бисмо их се ослободили!? Да ли смо спремни да ризикујемо, па чак и одбацимо наш онтолошки статус, и ако нисмо, шта је то што би могло да доведе до његовог губитка? На пример, да ли смо вољни да зажмуримо на проблем „вишка ембриона“ и да њихово уништавање прогласимо колатералном штетом, у циљу олакшавања нашег болног страдања које ће се „зацелити“ решавањем проблема бездетности? Или, да ли смо спремни да платимо нама непознатој жени да носи и роди дете које би требало да волимо и негујемо као да је наше, а не купљено? Такође, да ли стварање новог човека без Бога клонирањем, или мешање у природне процесе интервенисањем у генетици фетуса, има за циљ нешто друго сем жеље да се унапреди наш биолошки статус, без икаквог старања о духовном?
Коначно, да одговорим на Ваше питање - чињеница да методе које сте навели представљају део наше реалности не значи да би требало безусловно да их прихватимо као добре и исправне само јер их је таквима дефинисала наука, која их је директно и узроковала!? У овом смислу се позивам на већ изнети став о нашој обавези да из перспективе светоотачког предања расуђујемо о научно изнетим ставовима, тим пре што се наука, како смо рекли, недвосмислено налази под очигледним утицајем различитих економских и идеолошких интереса. Штавише, општеприхваћени је став да је научно знање у актуелном постмодернизму постало роба којом се легално тргује, што нас обавезује на критички однос према њој. Такође смо под таквим околностима дужни да се према научним ставовима односимо непристрасно и без импресионираности, што је нажалост постао обичај, од којег у извесној мери није изузето ни богословље.
Немам ништа против науке, штавише, њен сам изразити поборник, међутим, морам да инсистирам на потреби да јој се одреди место које јој припада, а то је да буде у служби примарног и крајњег циља и сврхе човековог постојања, као спасења оствареног у заједници са Богом. Све што човека удаљује од овога морало би од стране богословља бити одбачено као промашај циља, што је и дефиниција греха.
*Једно од питања које је у последње време веома актуелно, али и важно, је питање еутаназије. Оче, како Ви промишљате о овој теми? Због чега је еутаназија неприхватљива у светлу учења Цркве?
Еутаназија је у савременом свету западне оријентације проглашена правом на достојанствено умирање, што је проблематично из више позиција. Најпре, овде имамо позивање на људско право као нешто што би требало да буде у служби очувања човековог достојанства. У овоме треба да знамо да су људска права - како су дефинисана повељом УН из 1948. године, заснована на човековом природном достојанству, које је непроменљиво и заједничко свим људима, без обзира на њихов етнички или етички статус. Са друге стране, постоји и друштвено, или социјално достојанство које није фиксирано, односно подложно је променама током човековог живота, што значи да може да се изгуби или задобије у складу са његовим понашањем (моралом) које је увек повезано са неком врстом етике. Управо се у овоме и открива највећи проблем. Наиме, постмодернизам карактерише изразити етички плурализам, што значи да сваки човек може да бира етику у складу са којом ће да се влада, што данашње друштво препознаје као слободу избора, а што ми у богословљу сматрамо аутономијом од хетерономних утицаја на појединца, нарочито религијских. Тако је човек аутономан односно „слободан“ и у свом избору смрти, што указује на могућност захтева за еутаназијом у чему се може позвати на људско право на достојанствену смрт! Једини је проблем што је код заговорника и заступника еутаназије достојанство схваћено дијаметрално супротно од хришћанства, у коме се оно као природно изједначава са иконом, док је социјално поистовећено са подобијем. У овом смислу еутаназија је за хришћанство деградирање човековог достојанства јер човека удаљава од благодатног јединства са Богом чиме он губи подобије, те је због тога сасвим неприхватљива. Додатни проблем је што ће законска институционализација еутаназије у овај изразито нехришћански акт уплести читав систем оних који ће бити у њу укључени, од законодавца до њеног крајњег извршиоца. Због овога би требало да јој се црквено богословље јасно и гласно успротиви, указујући на онтолошке, а не само етичке последице по њене подржаваоце и учеснике!
*Можда ће звучати грубо, али можемо ли рећи да еутаназија, која се у свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, односно комбинацију убиства и самоубиства?
Може се тако посматрати, па чак и драстичније од самоубиства, јер нам је за еутаназију потребан други који ће у суштини да изврши убиство. Можда звучи помало грубо, али ми хришћани не би требало да имамо проблем са овим када говоримо о греху. Насупрот овоме, благост треба да нам буде манир опхођења у личној комуникацији са грешником који изражава покајничко расположење, али никако у односу према онима који инсистирају на свом греху, па чак и ако га нису ни свесни, у чему би наша „грубост“ за њих могла да делује и отрежњујуће, као што би наша благост могла да их уљушка, па чак можда и да им да лажно оправдање. Наравно, под грубошћу никако не подразумевам прелазак границе пристојности, у било којем смислу. Дакле, у својој суштини еутаназија не само да представља самоубиство већ и навођење другога да изврши убиство.
*Драги оче, пред крај нашег разговора, прилика је да нашим читаоцима представите књиге које сте до сада приредили и упознате нас са плановима у погледу Вашег прегалаштва на пољу ових важних тема?
Морам пре свега да кажем да сам веома радостан сваки пут када имам прилику да говорим на тему биоетике и представим производ мог бављења биоетичким питањима. Најпре, ту је превод са грчког оригинала зборника „Слободни од генома“, митроплита Николаоса Хаџиноколауа из 2014. године. Након тога сам приредио и превео зборнике „Еутаназија из православне перспективе. Мултидисциплинарни приступ проблему“ 2017, и „Трансплатација органа из православне перспективе. Мултидисциплинарни приступ проблему“ из 2019. године. Такође, ове 2022. године је објављен мој превод зборника проф. Којоса Г. Николаоса, „Биоетика. Синодски текстови православних цркава“, и већ поменута књига „Биоетика смрти. Утилитаризам и православље”.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
Као православни богослов који се бави биоетиком, позивам све Ваше читаоце да се укључе у биоетичку проблематику, свако на свој начин, пре свега да се на адекватан начин информишу о овим питањима, како бисмо заједно могли да учествујемо у расправи и дођемо до одређених закључака који ће имати одјек и значајну улогу у обликовању, како хришћанске, тако и целокупне јавности.
Разговор водио:
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у јануарско-фебруарском 389. броју Православног мисионара (стр. 10-16)
