Свети старац Порфирије је рекао да је немогуће бити хришћанин, ако ниси песник. То је хришћанско схватање песништва, као надахнућа од Бога, када човек химнама благосиља Бога и прославља све што је Он створио. Најдубља теологија је дата управо кроз песме, почевши од Старог Завета, Псалама, па до новозаветних химни, које врхуне у Химни љубави светог апостола Павла.
Световни песници певају о лепоти створеног света, која је само одсјај божанског, и тајни људског бића тј. круни свега од Бога створенога, али њихово стваралаштво остаје лишено нектара вечности. У томе можда и јесте трагедија световног песништва. Оно је омеђено временом и нашом смртношћу, па зато обилује меланхолијом и тугом.
Велики Његош је, пак, својом поемом „Луча Микрокозма“ надмашио ниво световног поетског стваралаштва и винуо се у божанске висине, где је и почетак и крај човека, али и овога света. Зато су хришћани, заиста, прави песници, јер жуде за својим Створитељем и бесконачним животом на небесима.
Епископ Фотије
Извор: Епархија зворничко-тузланска
