Монолог са М. А.
Поносити, пркосити,
Наследници крстоноша
Што су на Видовдан развили барјак,
Витезови на чијем се оклопу разлило сунце
У бакарну тинту и румену смолу...
Рођени, само да узмемо дах између два рата,
Па да поново потонемо у крв и грцање.
Рођени, да бисмо у отето небо гледали,
Да би били тамничени,
Да се тискамо по јамама,
Да нам буду разбацани удови,
Тамо, где ни лешинари више не залазе.
Тужени и ружени,
Слуђивани и осуђивани,
Земља нам је гробница незнаних јунака,
Васкрслог рањеника у брањеника,
Још онда кад неко у магли узвикну:
"Бежите живи, иду мртви!"
Из пепела уздигнути, као Феникс,
Да ли је неко проверио легенду о Фениксу?
Није ли он предак Србинов?
Косово, наша прострелна рана,
Никад до краја извидана,
Изнова гноји и побољева,
Изнова се њоме вране наслађују,
Растржући покорицу што се неуморно хвата.
Пуцали сте нам у срце, пред матером,
Убијајући нас као оца,
А онда нас бомбама засули,
Да смрт буде неминовна,
Да смрт буде тешка и дуга,
Метастазирајући у сећање, све док га потпуно не покори.
Јер, Србин је слаба памћења,
Треба га спокојно истребљивати,
Почевши од оних у пеленама,
Да се никад не осмехну више,
Па до оних у старачкој постељи
Што пренели су с колена јуначке песме.
Запрети: затрети, сатрети!
Бацити на колена планинске људе,
Пећинске дивљаке,
Што сопственим органима тргују,
Голоруке самоубице, са ножем сраслим уз ткиво,
Наслеђеним од предака!
Не постоји довољно велики логор,
Ни карантин, у који би могли сместити
Те окореле губавце,
Те злотворске варваре,
Тај вирус који ће нагристи светски организам,
Па ће му се распасти ткиво на неспојиво.
Милосрдни Анђеле,
Не поштеди у борби добра и зла
Ни носеће, ни оне што би могле још зла умножити!
Зажмури, Анђеле,
Кад одводе оца Харитона и Стефана,
Нису они слуге истим Архангелима,
Зажмури и на рушевине вековних светиња,
Та не служимо ми истом Богу!
Ови су варвари свога Бога измаштали,
Па му подигли храмове,
Па ко велиш:
-Свако свој крст нек носи!
Нама нека буде оловни, опасан бодљикавом жицом,
Нека нам се тела опет виоре на вешалима,
Труну на кочевима.
Нек већ једном нестану Југовићи и Обилићи,
"Нека се небеска ватра обруши на Србе!"
Па да измислите ваљану историју,
Коју знате да пишу само победници:
Постојао је једном један народ,
Који је сам себе истребио,
Умирући за какве сулуде идеале,
Не клекнувши ни пред ким,
Осим пред Богом,
Који је и сам био злотвор.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
