Невена Милосављевић: Монолог са М. А.

Монолог са М. А.

Поносити, пркосити, 

Наследници крстоноша 

Што су на Видовдан развили барјак, 

Витезови на чијем се оклопу разлило сунце 

У бакарну тинту и румену смолу...

Рођени, само да узмемо дах између два рата, 

Па да поново потонемо у крв и грцање.

Рођени, да бисмо у отето небо гледали, 

Да би били тамничени, 

Да се тискамо по јамама, 

Да нам буду разбацани удови, 

Тамо, где ни лешинари више не залазе.

Тужени и ружени, 

Слуђивани и осуђивани, 

Земља нам је гробница незнаних јунака, 

Васкрслог рањеника у брањеника, 

Још онда кад неко у магли узвикну: 

"Бежите живи, иду мртви!" 

Из пепела уздигнути, као Феникс, 

Да ли је неко проверио легенду о Фениксу? 

Није ли он предак Србинов? 

Косово, наша прострелна рана, 

Никад до краја извидана, 

Изнова гноји и побољева, 

Изнова се њоме вране наслађују, 

Растржући покорицу што се неуморно хвата. 

Пуцали сте нам у срце, пред матером, 

Убијајући нас као оца, 

А онда нас бомбама засули, 

Да смрт буде неминовна, 

Да смрт буде тешка и дуга, 

Метастазирајући у сећање, све док га потпуно не покори. 

Јер, Србин је слаба памћења, 

Треба га спокојно истребљивати, 

Почевши од оних у пеленама, 

Да се никад не осмехну више, 

Па до оних у старачкој постељи 

Што пренели су с колена јуначке песме.

Запрети: затрети, сатрети!

Бацити на колена планинске људе, 

Пећинске дивљаке, 

Што сопственим органима тргују, 

Голоруке самоубице, са ножем сраслим уз ткиво, 

Наслеђеним од предака! 

Не постоји довољно велики логор,

Ни карантин, у који би могли сместити 

Те окореле губавце, 

Те злотворске варваре, 

Тај вирус који ће нагристи светски организам, 

Па ће му се распасти ткиво на неспојиво. 

Милосрдни Анђеле, 

Не поштеди у борби добра и зла 

Ни носеће, ни оне што би могле још зла умножити! 

Зажмури, Анђеле, 

Кад одводе оца Харитона и Стефана, 

Нису они слуге истим Архангелима, 

Зажмури и на рушевине вековних светиња, 

Та не служимо ми истом Богу! 

Ови су варвари свога Бога измаштали, 

Па му подигли храмове, 

Па ко велиш: 

-Свако свој крст нек носи!  

Нама нека буде оловни, опасан бодљикавом жицом, 

Нека нам се тела опет виоре на вешалима, 

Труну на кочевима.

Нек већ једном нестану Југовићи и Обилићи, 

"Нека се небеска ватра обруши на Србе!"

Па да измислите ваљану историју, 

Коју знате да пишу само победници:

Постојао је једном један народ, 

Који је сам себе истребио, 

Умирући за какве сулуде идеале, 

Не клекнувши ни пред ким, 

Осим пред Богом, 

Који је и сам био злотвор.

* * *

Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ