ПИТАЊЕ: У неким манастирима и црквама, на крају свакодневне јутрење, после „Утверди, Боже“, свештеници говоре: „Пресвјатаја Богородице спаси нас“, и тек што се очита „Честњејшују…“ почиње Први час. Веле да не треба изостављати ову песму Cв. Богородици, јер се на крају Првог часа, по „Христе, свјете истиниј“ и „Возбраној војеводје“, одмах говори „Слава Тебје Христе Боже…“ и отпуст. У другим се црквама тако не поступа, него одмах по „Утверди, Боже…“ почиње Први час. Да ли је oвo боље?
ОДГОВОР: Боље је. Оставићемо на страну то што се узглас „Пресвјатаја Богородице спаси нас“ и на крају недељне и празничне јутрење јавља тек у XVII в. и што се ни данас не налази у грчким Иератиконима и Орологионима, него се по „Утверди, Боже“ и тада говори одмах „Слава Тебје Христе Боже“. Него ћемо узети само чињеницу да се у црквенословенским штампаним Типицима на крају свакодневне јутрење вели: „И лик: Утверди Боже: Таже час первиј“. У Псалтиру с последовањем вели се, на крају јутрење, такође јасно: „Треба да се зна: кад нема Великог славословља, не бива отпуст јутрење, него одмах по узгласу и по „Утверди, Боже“, „Придите поклонимсја“, трипут и час први“. Слично објашњење налазимо и у Николајевићевом Типику. У објашњењу иза јутрење Служебника Петра Могиле вели се овако: „Премудрост: Сиј благословен и препрослављен Христос Бог наш. И абије первиј час. И отпуст“. У доцнијим издањима Служебника, иза возгласа „Сиј благословен…“ наводи се и молитва „Утверди, Боже“. Али се она ту обично не наводи цела, него се иза почетних речи вели: „и прочаја. И чтец глагољет час первиј“.
Ни код литургичких писаца не налазимо на том месту свакодневни јутрењи узглас „Пресвјатаја Богородице спаси нас“. Проф. Мирковић, описујући овај чин, на крају вели: „Ако се после дневног јутрења врши Први час, онда се на јутрењу не говори отпуст, него одмах после „Утверди, Боже“ (без отпуста) долази служба Првог часа“. Исто овако вели и С. Булгаков: „На крају оне јутрење, на којој је одређено свакодневно славословље, не бива отпуст, него непосредно после „Утверди, Боже“ следи служба Првог часа“.
Једино еп. Мелентије у свом Правилнику, на јутрењи с Малим славословљем, иза „Утверди, Боже“, вели: „Свештеник, окренувши се престоној икони Богоматере, говори „Пресвјатаја Богородице спаси нас“. Чтец: „Честњејшују херувим…“. Свештеник поклонивши се иде на јужне двери у олтар. Чтец чита Први час…“. Сматрам да он ово није могао наћи нигде написмено, него да је видео да тако чине неки свештеници у Русији. А они су то узели вероватно прешироко схватајући израз „и прочаја“ иза почетних речи „Утверди, Боже“ на крају јутрење у Служебницима.
Поред горе изнетог, указаћемо још на ту околност да се пред отпустом, који по правилу на јутрењи с Малим славословљем бива не на крају Чина јутрење, него тек на крају Првог часа, не изоставља „Честњејшују“, него се говори „Иже на всјакоје времја“. Тако и овај разлог отпада, те је, као што рекосмо на почетку, правилније не узимати „Честњејшују“ двапут, тј. иза „Утверди, Боже“ и иза „Иже на всјакоје времја“, него само једанпут, тј. после ове друге молитве.
Гласник, новембар 1977.
