Причали су нам о старцу Порфирију Кавсокаливиту
Сведочанства лекара Д. С. онако како нам је он сам испричао Студирао је медицину на Универзитету у Атини.
Једно јутро зачује звоно на вратима свог стана. Отвори их и угледа непознатог свештеника који га упита: “Могу ли да уђем?” Једна ствар је на њега оставила нарочит утисак: од првог тренутка осетио је да је тај свештеник – преносимо управо његове речи – “био потпуно другачији од свих свештеника које сам дотад упознао”.
“Разговарали смо”, причао нам је Д. С, “читава четири часа. Говорио ми је о мојим личним и породичним стварима и проблемима. Толико је био привукао моју пажњу да тек кад је отишао, сетио сам се да му нисам понудио ни једну кафу. Потресао ме је од првог тренутка. Замислите само: чим сам му отворио врата, ословио ме је по имену, иако се претходно никада нисмо срели.”
И Д. С. наставља своју причу: “Тај човек, за кога сам накнадно сазнао да се зове старац Порфирије, својим разговором изменио је све моје одлуке које сам раније донео у вези са својом будућношћу. А све то одиграло се за један час – који се показао значајан и одлучујући за читав мој живот”.
У годинама које су следиле, Д. С. је често сретао старца Порфирија. Од многих ствари које нам је испричао, навешћемо само две.
Прво, да је старац Порфирије придавао велики значај ендокринолошком систему човековог организма, и да је са њим често водио разговоре на ту тему.
И друго, како нам је испричао сам Д. С: “У једном периоду веома ме је заокупљала велика тема смрти, до те мере да сам непрекидно о томе размишљао. Пођем, дакле, једног дана код Старца и затражим да ми објасни шта је то смрт. Он се насмеје, па ми каже: – Па, не постоји смрт”.
* * *
Једна госпођа пође да посети старца Порфирија због врло озбиљног породичног проблема. Пошто је, међутим, желела да и њен муж и деца чују одговор који ће јој Старац дати, она стави мали касетофон у своју торбу како би снимила читав разговор.
Кад је стигла код Старца, виде да има доста оних који чекају пријем, те седне да сачека ред. Пошто се сви посетиоци изређаше, једног трена она зачу: “Старац је рекао да уђе госпођа са касетофоном”.
Она је заиста била изван себе. Само су она и Бог знали да је у торбу ставила касетофон. Тако се и она уверила да од старца Порфирија ништа ниси могао сакрити.
Следећа три случаја испричао нам је г. Игнатије Григориу, житељ Неа Политије на Атици. Ова сведочанства смо снимили у Оропосу и овде их преносимо без икакве измене:
О мом брату ништа се није знало од 1981. године. Једном приликом одлучим да питам Старца како да га помињемо у молитвама. “Да га помињете у молитвама за живе”, био је његов одговор. Ја се запрепастих јер нисам био сигуран да ли сам добро разумео. Он схвати моје помисли, па ми рече: “Зар ме не питаш за Анастасија?”
Како је знао, молим Вас, да је мом брату било име Анастасије? Није знао чак ни моје име; наиме, плашио сам се да не досађујем Старцу, те сам само одлазио до њега и узимао благослов. Никад нисам застао да разговарам са њим о неком свом проблему. Једини пут кад сам са њим разговарао, био је тај који сам Вам поменуо, у вези са мојим братом.
Оно, међутим, што желим да схватите јесте следеће: од тренутка кад ми је старац Порфирије рекао да се молим за здравље свог брата, ја више немам ни најмању сумњу у то да је он жив. Макар и да га више никад не сретнем и да никад не примим икакве вести о њему, непоколебиво ћу веровати да је мој брат жив. Јер, то ми није рекао било ко; рекао ми је један светитељ, кроз кога нам је Бог проговорио.
* * *
Кад је требало да старац Порфирије оперише катаракту на оку, једна његова духовна кћи поведе и друге овдашње девојке са собом, па пођу у шуму, где су се кроз плач молиле Богу да Старцу буде добро.
Једног дана позове је Старац: “Дођи ти овамо. Зашто ти и друге девојке одлазите у шуму и тамо плачете?” “Зато, Старче”, одговори она, “што желимо да Вам буде добро”. И знате ли шта јој је он тада рекао? Сама ми је то испричала. Рекао јој је дословно: “Молите се да будем добар, а не да ми буде добро”.
* * *
Један човек из Тракије, чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”.
Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи овако велико чудо.
