Током Страсне седмице сећамо се Крсног пута Спаситеља. И ове године Његова страдања, као никада у новом миленијуму, одјекују са црквеним догађајима.
Ниједан хришћанин у свом животу не може избећи ношење свог крста. На нашем индивидуалном крсном путу, сви ми, у овој или оној мери, пролазимо кроз исте фазе кроз које је прошао наш Господ и Спаситељ. А једна од тих фаза је издаја.
Издаја је болнија, што нам је ближа личност издајника. Исти Јуда је био један од изабраних, један од дванаесторице. А сада, поред свих страдања, наша Црква доживљава и издају своје појединачне деце. Можда, уз милионе људи који се до краја залажу за Истину, то и није тако упечатљиво, али Црква тугује због сваке људске душе која ју је издала.
Зашто се појављују такви издајници?
Од Христовог времена мало се тога променило и сада сваки издајник иде путем Јуде Искариотског. Али зашто је Јуда издао свог Учитеља? Сви знају за Јудину љубав према новцу и за тридесет сребрника. То јест, Јуди су недостајали земаљски благослови од Христа. Али све је дубље од тога. Многи су гледали на Христа старозаветним очима. За њих је Месија победнички цар који ће протерати паганске Римљане из Израела и успоставити велику јеврејску монархију. Али није само Јуда тако мислио. Подсетимо се јеванђељске епизоде, где је мајка апостола Јована и Јакова пришла Исусу са молбом: „да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у Царству твојему“ (Мт 20,21). Зато је за многе ученике постало право искушење да схвате да Царство Исусово није од овога света, да је у другој, духовној димензији, да не решава тренутне овоземаљске проблеме, без обзира колико се они чинили важним лаицима.
Неки су били разочарани и отишли. А Јуда је отишао још даље: решио је да изда Учитеља, који га је толико разочарао.
Ових дана се све понавља. На крају крајева, има људи који долазе у Цркву не да би спасли своју душу, сјединили се са Христом. Неки виде Цркву као својеврсно средиште народних традиција, оличење „националног духа“ итд. Други је углавном представљају као политичко оруђе или извор прихода. Али такви људи су увек разочарани.
Дошавши у Цркву, мењамо себе, али је немогуће променити Цркву по себи. Црква, пре свега, проповеда самога Христа, а не туђе идеолошке ставове – управо због тога је прогањана, због несагласности са нечиjима измишљенима маштањима о црквености.
И апостолима је било тешко да прихвате оностраност Царства Христовог, не само Јуди. Неко је побегао у најпресуднијем тренутку, неко се одрекао... Али, за разлику од Јуде, сви су нашли снаге да се покају и врате.
И после васкрсења Спасовог, нико од ових некада колебљивих ученика више никада није издао свог Учитеља, и многи бескомпромисно и неустрашиво су отишли на муку и смрт.
Тако је и сада: сви они који су због слабости душе или из неког другог земаљског разлога отишли из Цркве у Њеном најтежем часу, могу се покајати и вратити. Господ чека свакога. Само пут Јуде, који је своје дане завршио у очају, води у пропаст.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
