(Прилог Зборнику духовне културе Златни век и паучина ‒ тајна човека и духовна реалност: историјско-канонски аспект и домети филозофске истине у православној мисли Достојевског)
Бескрајно страсно Кјеркегорово стремљење коначном, без обзира на то што оно у себи садржи унутарњу противречност због које би, према човековој оцени, изгледало и немогуће и бесмислено, према божанској оцени сврстано је у оно једино потребно, коме је дато да тријумфује над свим „немогућим” и „дужан си”.
Постулат о крајњем домету научног сазнања, доследност у разумевању егзистенцијалне концепције света, као и прихватање моралног искуства потпуног бивствујућег, указује на неопходност да човек, кроз проток времена, својим животним делом преиспитује контрадикторност условно нерешиве антиномије земаљске егзистенције, док анализира помирење света нужности и света слободе у одсуству рационално-етичких принципа огледне метафизике људске природе и општег прихватања појединих трансцендентних својстава и особености, свесно нe одступајући од радикалне ревизије идеја о свеукупном поретку природе и идентитету метафизике уопште.
Стицање знања о Богу посредством метафизичке истанчаности не почива на појму могућег. Поклапање с такозваним онтолошким доказом постојања божанског духа и интелигенције, неадекватна је идеја, коју су истомишљеници, вековима уназад, настојали да разјасне путем упоређивања случајности њене примене у поступку апстракције.
Апотеоза морала у основи природне теологије упућује на доказ о фундаменталној поставци Бога као етичке и естетичке нужности, али једновремено и као недостижног савршенства које, првим принципoм морала, упућује и на највиши степен филозофскo-антрополошке нужности.
Тријада рационалност – истина – морално добро није идеализам изведен из спекулативне метафизике. Морална вера, међутим, наклоњена је стварности, прихватљивој с оне стране емпиријског света.
Спекулативна метафизика традиционалног типа није извор научног сазнања. Етика је категорички аутономна премиса. Обухватност контекстуализације оног што је, њеним приступом, стечено при анализи прихватљиво коректног, не пориче границе људског сазнања у смислу да из гносеолошког искуства произилазе морална вера и одређене умне истине, које законитости метафизике нису у стању да докажу.
Модус иманентности, уколико изузмемо трансцендентност припадајућег му света и времена, кључни је принцип свеколике чулне просторности. Божанско опажање архетип је и делатни принцип твари. Чист опажај времена стога је нужан услов чулног сазнања, док је чист опажај простора нужан услов свеукупности спознања спољашњег.
Постулат целомудрености и визуелна синтагма идеје савршеног добра у еволуцији божанског, дедукцијом чистих естетских судова и дијалектиком етичке моћи одређења, постају изворни императиви аналитике узвишеног. Стога је аналитика лепог обоготворено предназначење у основи јединства узвишених емпиријских разноврсности.
Финалитет егзистенцијализма огледа се у рефлексивној моћи суђења. Поменуте максиме нису емпиријске генерализације. Оне почивају на општем принципу нужности природе, чија је форма прилагођена сазнајним способностима реалног човека, а све то у сврху јединства њених емпиријских закона. Естетска моћ суђења субјективна је, али не у смислу да у себи не садржи претензију да њени судови буду општи, већ у смислу да су то судови о подударању форме предмета са сазнајним способностима духовног дела у настајању, дела заснованог на емпиријски верификованом осећању које прати представу, док испуњава узвишени циљ или величанствену сврху природе.
Духовни суд импликује форму величанствено лепог као предмет контемплације, независно од хтења или прохтева. Аналитика лепог подразумева филозофско испитивање порекла идеја о узвишено лепом. Естетско искуство лепог доживљава се као саобразно уобразиљи, а уобразиља се поистовећује, при обзиру на дозвољени јој опажај, с разумом, који је апстракт мисаоних појмова. Насупрот лепом, узвишено је, у сагласју са умом, схваћено као способност неодређених идеја тоталитета. Узвишено, у мери у којој укључује одсуство граница, није саобразно моћи имагинативног представљања, тј. узвишено се може посматрати као излагање бесконачне идеје раскошног ума.
Духовно лепо дело је генија. Геније свуда открива судбину и то утолико дубље, уколико је сам дубљи. Таква генијална егзистенција, без обзира на свој сјај, лепоту и огроман историјски значај – јесте грех. Потребна је храброст да би се то схватило.
Оригиналност генија супротстављена је Духу, којег геније подржава. Његово умеће претпоставља правило хармоније духовне природе, која је предодређена да делује у човеку, као уздарје врховног добра насупрот вољи, поробљеној изазовима саблазни; И блажен је онај који се не саблазни о мене.
Смерна кротост не издаје Божју реч. Њена аутономија утеха је људској мудрости, а не сугестија која спутава Љубав и Милосрђе као јединство божанске и људске природе.
Будући да смо потпуно сигурни у то страдање човечанства – у стању је да, у нашем срцу, чак и љубав према човечанству претвори у мржњу према њему свест о потпуној сопственој немоћи, у смислу пружања помоћи или било какве користи страдалничком човечанству.
Аспект откривења Седам божанских светова у поретку је вечности. Његове твари светлост су, јер Љубав у стапању супротности и несличности даје рођење светла, које даље исијава снагом Бога – извором сваког доброг постојања – начелом целокупног поретка владара Седам светова. Света је Тајна Божје воље. Света је Тајна љубави. Љубав је Бог.
Жали се и призивај. Господ се не боји. Говори, дигни глас, вапиј! Бог може да говори још гласније. И гром је одговор. Гром је објашњење: тачно, поуздано, исконско. Одговор Бога, чак и када разбије човека у парампарчад, лепши је од свих наклапања људске мудрости и људског кукавичлука о божанској правди.
Lorica squamata примарни је постулат гносеолошко-психолошког тумачења свете Тајне Спасења и особени социолошки вид хришћанске индивидуализације и обожења.
Царска сила у човеку градирала је илузијом неприпадајућег јој положаја, као одраз негирања постојеће стварности, коју је чинило одбацивање те човекове илузије. Дефицитарност божанског у ништавилу сопствених егоцентричних уздигнућа разорила је човекову претензију на посебност светог положаја, који је потврдио његову потпуну зависност од случајне милости природе. Заведеност човека божанским животом представљала је екстрем непоколебљивости пред сопственим поимањем припадања, чиме је егзистенцијализам осудио неосет индивидуалног бола и патњу принудне смрти, као одразе негирања стварности. Међутим, управо тај дуалистички одређен постулат био је primus њене потврде. Одважношћу сопствених стремљења, Homo sapiens сјединио је благодат индивидуалистички настројеног живота са благодатима живота мноштва. У величанственом раздобљу културних препорода цивилизације, човеку је остављена могућност да измени земни свет, насупрот оштрој противуречности реалног и жељеног.
Златни век је изнад. Само морално корисна пријатност је благодат. Загонетни код сакралног идеализма указује на принцип неговања смисла путем бесконачности усавршавања. Утилитаризам опипљивог одбачен је као разуман суфицит безличног удаљавања од узвишеног циља, немерљиво светлог у односу на човекову успавану жељу за покоравањем.
Таквом поимању припадајућег света неопходан је јединствени израз духовне лепоте – Врлина без предубеђења, чији манифест постепено преображава емпиријског човека у суштину његовог бесконачног идеала. Самопожртвовање је смисленост свете слободе. Оно човека ослобађа потребе за усавршавањем сопствене среће, не остварујући успут саму илузију о срећи. Идеал Царства Божјег откровење је смислености у основи људског живота.
Хришћанство је у директној конфронтацији са римским паганским веровањима. Евхаристијска заједница са Христом аналогна је небеској вечности свих Светих са Богом.
Отуда и таоистичка Расправа о Златном цвету има надасве алхемијски код, јер сведочи о коагулативности езотерије, чији је примарни постулат дефинисан духовним усредсређењем, а секундарни неделујућим аспектом микрокосмоса.
Бог је у Христу. У Његовом телесном обличју настањена је сва пуноћа свете Тајне Спасења. Аналогна Сину Божјем, јавља се продуховљеност пропадљивог тела у сврху одстрањења фрагментаризма првородног греха из врта у Едену. Христов пут одмазда је за грех нас ради, како бисмо ми, као жалци удова му, постали освештана визија Његове праведности, отеловљеног у науму да на Себе узме Божји суд за грешне плодове злурадог гнева, узбране у кукољу зловерја. Доследно се покоравамо Њему, који нас љуби и који нас је опрао од наших грехова властитом крвљу. Предодређени за носиоце промисли Божје, опредељени смо да постојимо управо како бисмо сведочили Његовом речју, те делом, преданошћу и вером. Тајна спасења општељудског у седишту је ваплоћења Логоса.
Љубав тражи једнакост. Кулминација цвета живота креирана је разумевањем покретачког аспекта Свевишњег у архетипу стварања хармоничне дивизије егзистенцијализма, која универзалном партитуром канонског записа изражава свеприсутност Бога, натурализујући живописност екстропије (Логоса).
Из расправе о религијској ваљаности Златне легенде, као апокрифа канонског типа, произилази неминован суд да је реч о бриљантној дестилацији етичких потицаја најузвишенијег духовног водства, којим доминира особена пасторала сакралне лепоте. Међутим, разум намеће оправдано питање данашњем човеку: Како се вратити Еденском врту – перивоју милости из снова о заслуженом Рају?
Сведоци смо да нације живе и опстају захваљујући великим, свеуједињујућим и свеосвећујућим, промислитељским врезама доличности.
Самопрезрење, морални пад и безмало услеђени цинизам разарају.
Наиме, XX век, прецизније, његова друга половина, у свом предубеђењу, припала је западном човеку. Премда у извесној мери, аксиом западне цивилизације XXI века је, нарочито смислено, глобализовао ову појаву, износећи на пиједестал недостатке централизованих политичких система, што су демократију поистоветили с тада већ постојећим, општим, изборним монополима и доминантном им, представничком елитом – посебно значајно нам сазнање, уколико не занемаримо факт да парадигматска партитура савремених политичких система, упркос поменутом, покаткад уме да остане имуна на токове глобализације, када бива и опстојава као изразито оснажена наслојеним преображајем света у заједницу суверених „држава-нација”.
Декор глобализације прокламује асимилацију типичних образаца, коренованих егзалтацијом образаца западне културе. У прилог томе, намеће се питање: С тачке гледишта културе, да ли је могуће ишчитати обрисе будућности у настајању, што ће рећи, њену функцију да просуђује, да буде носилац вредности, истине, лепоте и катарзе им?
Ови судови остаће неспојиви са првотном теоријом о моделу једног модерног капиталистичког, неолибералног друштва у коме је „лично задовољство” једини циљ врхунског доживљаја, неовисно од остваривих му начина.
Дубоки јаз између статусно неупоредивих постојбина људског дела и Духа у времену непосредно пре глобалних катастрофа XIX и XX века, малобројне, готово порубљене европске народе, подсетио је на постојање земаљских улица поплочаних златом, овековечених златним раздобљем у историји цивилизације несустале под принудом времена и удаљености. Наше време, међутим, чак и најдуже путовање не мери данима, а још мање недељама или месецима, већ сатима.
Различност међу, на тај начин деградираног двоструког живота и сличних двоструких живота под окриљем једне земље, не постоји, што упућује на изузетан значај живота који се једновремено живи бар у двема културама.
Векови револуција и идеолошких ратова требало је да остану карактеристична ера политичког ангажовања интелектуалаца. Онемоћалост признатих интелектуалаца, дакле, није само последица Хладног рата, већ и деполитизације света на Западу. Пут од демократског идеала атинске агоре до неодољивих искушења Новог светског поретка ограничио је простор расположив за голему демонску снагу XIX и XX века; најпосле, веровање да је политичка алтернатива била пут да се свет учини бољим. Дакако, циљ либерализма, нипошто није био заметнут конвенцијом, но беше обзнањен смањењем обима, циљева и јавне интервенције државних интелектуалаца. Глобализација је, у овоме, летимично, била и успешна, премда је други један елемент избистрио манифестно наличје новог времена. Криза традиционалних вредности, пројектована конструктом обмана глобалне елите, одбацила је традиционално веровање у општи узнапредак разума и продуховљену прилику успона општељудског. Гордост етичке уображености корен је свих грехова. С друге стране, перо никада није имало моћ оружја. Ратници су увек могли да победе писце, али без ових других не би било чак ни политичких поредака, а камоли великих историјских царстава Старога света.
Опстојање ере политичке ирационалности парадокс је нашег времена, тј. смислено третирана идеолошка константа сумњом сасвим извесне јој будућности. Данас је човечанство свикнуто на животе жигосане страдијом унутрашњих опречности, те је, као такво, приморано на суживот растрзан између баштине осећајног и светова неповерљивих ка емоцији.
Терор је, дакако, постао облик власти тек у моменту досезања сублима унапред осмишљеног развитка његових претендената, а све то у сврху тоталитарног режима, који му је претходница. Варварски инстикт у симулакруму деструктивне идеологије, што даје најпоузданији алиби за све ужасе, јасан је. Професионална доктрина њезиног прихватања оправдана је и не вапије за успутним изравнањима, јер је, уједно, и пресудни аспект поистовећивања због ког еуклидовска основа ове теорије, у сагласју ејдетског и крочеовског разумевања бивства, преостаје као нимало наивна и посве збуњујућа. Међутим, ексапистичке тенденције званичних апологета засноване су на важнијим и мање рационалним мотивима.
Драгоцени баланс моћи тоталитаризма, његово рађање и пораст, праћено је асимилацијом и одумирањем изворних духовних вредности, односно, подобним вањским, као и одумирањем изнутра. Ова пародија празноверја у идеју „/чо/вечности”, убеђена „доказаном” јој вером у изабраност и такозвану месијанску наду прихватања „спасоносне” доктрине, поткрепљена је чињеницом да су поједини народи, наиме, Јевреји, искусили разарајуће хришћанско непријатељство, као изузетно моћно средство духовног и геополитичког очувања, сасвим погрешно схвативши модерни, нехришћански антисемитизам утолико наивније, колико би њихова асимилација заобишла хришћанство у његовом религиозном и културолошком виду. Суочени са очигледним симптомом слабљења хришћанства, они су неразборито подразумевали да је ондашњи антисемитизам оживљавање мита Новог мрачног доба. Непознаница у разумевању сопствене им прошлости делом је одговорна за фатално потцењивање актуелне и незапамћене опасности која их је потом дочекала.
Истодобно, но ипак ишчекивано, тиха и безгласна, будно смирена, једнообразна, инертна маса опонената, одлучно је прогласила своју свенародну, светлу реч о вери и безверју, непоклеклу пред саблазнима капитализованог сновиђења. Слава Приче о општечовечанској љубави безмерно је раскринкала неспремност либерала на ма какву жртву, утом поентирајући општечовечност идеје ‒ бити Хришћанин, значи престати презирати народ свој.
У блиском разумевању тог сходства, својеврсна поука Достојевског свевство је у завету непорециве истине, одвојиво од свих земних ужаса сопства – спасава се само онај који остаје крај Христових ногу.
Почетак мудрости је страх Господњи.
Условна мудрост дело је, јер је усмено творитељство народа, земно и земаљско, мислено испостављено и једино одлучно у процесу сусретања јединке и нације.
Часни крст свето је обележје хришћанског бића, спасоносни знак свеукупног нашег живота на земљи. Тајна спасења двоједина је истина у спомену спасења света и човека.
Истина није створена. Истина јесте. Истина се не ограничава на наше поимање истине. Истина нас превазилази. Истина јесте Тајна, тачна и строга у стварности својој, нераскидива са догађајем сусрета. Тајна и догађај једно су у потпису Створитеља.
Супротставивши малочас поменуту, спекулативну истину дијалогу откровења, Достојевски је, својом исцељујућом доктрином, дипломатски мудро указао и на нездраву хипертрофију смисла стицања и уживања у бесмислу преобиља такозване принудне, насилне истине, на коју човека позива његов ум. У складу са тим, смисао библијског приповедања о човековом паду јасан је. Дакле, човек се повлачи пред вечним истинама и ма шта му оне доносиле, прихвата их, позивајући се на спас у знању, у гносису. Опроштај од греха изискује власт природног ума. Последња тајна бића, произишла из вечног извора свих истина, указује да знање о добру и злу садржи у себи грех. Одакле потиче зло? Одговор се састоји у томе да га треба тражити у идеалној природи творевине, пошто је та природа садржана у вечним истинама, својственим Божјем уму, независно од његове воље. Јер, треба признати да постоји природно несавршенство у сваком створењу још пре греха, пошто је свако створење, према самој својој суштини, ограничено; одакле следи да оно не зна све, да може залутати и чинити друге грешке.
Апстаркција зла још увек није ишчезла. Књига Постања доказ је урођене природе човековог избора – првобитни човек слободу је заменио грехом. Величанствено сједињење чезне за освећењем Времена, када ће човеку бити враћена истинска слобода коју је у рајском бићу с Богом делио, те ће он, унаточ свим забранама ума, увидети да истина о паду у грех, искуству прирођена, има свој почетак, као и да вољом Ствараоца свих истина може имати и свој крај. Дакле, стојте у слободи којом вас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.
Непочинство греха, односно природна човекова мисао о истоветном, заустављена је пред судбинском нужношћу у самом бићу човека. Све је створено. Творац је свему дао почетак, те се то не сматра условом ускраћености, недовољности, пророчности и греховности бића, већ је у томе залог свега складног у васељени. Стваралачки акт Створитеља једини је и несазнатљиви извор свега ваљаног. Зло и грех уследили су о искушењу. Човек је постао онај који зна. Божанско добро није себе оправдало, јер створени свет, управо зато што је створен, не може постојати без зла, о чему, с непорецивом очигледношћу, сведочи онај који зна.
Објективно савршенство садржине и форме решава питање коначности у наговештају стварности без предубеђења. Идеологија славенофилства, заснована на хипотетичкој супротности између општег значаја славенског бића и његове живе индивидуалности, односно на претпоставци да одређеност општег, индивидуализирајући се, губи своју општост у стварности, док лишава индивидуум, подразумева деликатност метафизичког суђења о каузалним односима између општег и посебног, што неизоставно подразумева општост као мртав екстракт индивидуума на скали типичности.
Блистава метафора, проистекла из суштине аутентичног бића, доказује истоветност и истодобност духовних тежњи славенског човека, које су, као семиотички модели дугорочности, постављени изнад лепоте творевина стваралачке фантазије.
Славенска идеја у учењу Достојевског ствара величанствено лепо без напора. Она је независна од тежње човекове према лепом, као хиперболична фраза, узрокована хуманом пунотом бестрашћа индивидуума, јер у православној природи живота узвишена лепота је она лепота на којој се почива, која је истински и свесно постављена спрам последица људске ограничености.
Антрополошка визија славенофилства у перспективи егзистенцијалне филозофије упућује на филозофију кротости и послушности. Витез послушности узор је, који, чак и у најтишој пометњи светова, доказује да се вечно блаженство, као једино истинско и бићу доступно након савладавања склоности сопства, истрајава у одразу енигме дужан си. Међутим, суд Вечности о Тајни Искупљења ипак је индиректан израз Витеза вере: Допустив је само један однос према откривеној истини: вера у њу. А да човек верује, може се доказати на само један начин – спремношћу да се страда за своју веру; и степен вере одражава се једино у степену спремности да се за своју веру страда.
Реалност која настоји да пронађе задивљујуће одговоре на ту упитаност, целисходно је сагледана Премудрошћу, одређеније – додељеном самопозваношћу да их сакрализује као верне и вечите истине. Њена одлучност у намери да оспори доказивост доказа земног живота преко потребна је, не би ли се у димензијама вечних истина препознали докази заштићених самоочигледности, којима се завршава принуда.
Отварање питања о значењу смисла славенске идеје подразумева еродирање претенциозности људских одговора на коначну истину, зависну од увида у ништавност сопства, што је кључни чинилац успостављања врховне аксиолошке хијерархије, док указује на сваки дуализам света у времену којем припада.
Етиком религиозног наслеђа, пожудом и трансгресијом позитивно красног човека, у учењу Достојевског узвишена је визија нове реалности – последњи Симбол и последње Сједињење. Репрезентација несвесног узета је као полазна тачка слободе, сведена кроз мисао подсвести као ефективно прихватљива слобода. Дијалектика негативитета, самонегација и потенцијал субјекта у процесу значења докази су потиснутих забрана који драматизују дискурс свесног у процесу самонегирајућег негативитета. Потенцијално стање несвесног „мисли” у сликама, што ће рећи да нову форму конституише као смисао кроз семиотски процес значења.
Бесмртност славенског бића у плотском облику апстрахована је етичким односом ка видљивој природи самоспознаје. Гносис и смрт, мајдан мита исте крви и земље, искупљења су, знаци су и симболи поново рођеног, који је променио образине, претходно опоменувши на идеолошки предзнак безгрешног зачећа – Љубав ‒ Љубав слободну и одмерену, Љубав према животу пре логике живота, а самосталну од његовог смисла.
Из аспекта вечитог мењања, модел Кристалног дворца логаритам је прихватања, који неизоставно окупља присталице ‒ тако је човек створен.
Атрибут парадоксалист контраст је одрицању апсолутних координата вредновања рационалистичке концепције у обликовању земаљског.
Мокри снег, као алузивни трактат теоретске мисли Подземља, подразумева исповест саморазоткривања и полемику о ставу према активном јунаку, али и дијалектичку параболу Мита о малом човеку у неминовности његовог одбијања да му се покори: разумна корист је корист у неразумном, наслада у болу – бол је од насладе, а узвишена лепота је лепота у блату. Класични дискурс, којим доминирају суштина и класичне идеалије, замењен је дискурсом погледа, делујућим у новом, дискурзивном простору. Стога, тоталитет филозофије подземља представља пасторалу Новог светског поретка.
Наполеоновска идеја пресудни је узрок ништавила, дубљи од алтруистичке побуде. Одбацивање визије Христа парафраза је која наткриљује тенденциозност. Тиме Достојевски непогрешиво, ванвременски, подсећа на непредвидиве, тешко премостиве препреке иманентне разноликости света који, величанствено и стваралачки, доноси уверљиве, снажне изливе и потврде људске и друштвене потребе за агором опстанка, упркос нарушавању вредности за које се дуго мислило да су неоспорне и неоспориве.
Задовољити умеће живљења између слојевитих, покретних слика слободе у сноповима животних успињања, посртања и истрајавања, кроз помрчину земаљске и спиритус космогонијске неизвесности, значи учинити пресудност на деоници тежње ка испуњењу коначног смисла.
Егзистенцијом усамљеника, митски апстракт светлости и таме преточен је у апокрифну верзију постања мрачне, дијаболичне верзије Новог човека.
Фанатично осликани предели индивидуалне свести надвисују жеђ опстанка одабраног трагача за истином коју ствара нови хомункулус, с оне стране добра и зла. Тајне назнаке разложене кроз призму аналитике коначности, дефинишу реалистички инвентивну фабулу у структуралној хијерархији модерне морализаторске драме. Њен делотворни визионарски израз етички је тријумф над искушењима савремене идеолошке острашћености, неуништив је и самообновљив, као истински најуверљивија тежња надахнутог човека при накану да себе учини способним, а самим тим и одговорним за одређени степен слободе у сопственом расуђивању и деловању.
Поље знакова и симптома кроз прозаичност апсурдног једини је могући поступак рационалног дискурса Новог светског поретка. Међутим, истина заснована на погледу кључна је сврха постулата у ком је сигнификант прозрачан у односу на сигнификат, а чије сопство делује у синтакси разума. Веровање у транспаренцију означитеља аналогно је веровању-неверовању у феномен сотонски ‒ симптом у знаку оргазматичног делиријума, заложеног у афекту продукције мисли. Тако се видљиво рађа из невидљивог и присутно из одсутног, чиме је допуњен модел погледа у власти суплемента, који баштини епистема Модерног доба.
Археолошка нит Подземља у времену Модерне цепа субјект знања. Психолошка спознаја битка заробљеног у малочас поменутом моделу лимитирана је. Позитивно красни човек есенција је биолошки засноване унутрашње природе, отелотворена ликом и делом савременог човека. Његово потпуна развијено и аутентично Ја самоактуелизовано је аутономијом воље као дијалогична структура дискурса, која детерминише личност у свом аутентичном битку. Акт живљења у процесу пресудан је за коначну дефиницију психолошког сижеа тоталитарне диктатуре савременог доба, чиме је омасовљен синдром официјелне идеологије централистичке контроле ума.
Перманентно опсадно стање и апокалипса Новог месије подразумева свеприсутност неискорењеног човека, који трпи под празнинама површне наобразбе док суди и расуђује, припадајући оној категорији просечних без осећаја за традицију спасења, не би ли поново био суновраћен у ништавило. Мудрима је јасно да месија обећане земље, усправљен у познатој нам Атлантиди, и даље тражи своју нову постојбину и поредак за обећано му богатство. Наслеђе славенског човека, силно оваплоћено филозофско-религијским визијама прихватљивих друштвених система и научних погледа, дозвољава да, разоткривањем сопствених му класификација и аналогија, а у име историје, отуђеном интелектуалцу саопшти своју пресуду: сумрак Запада не значи неминовно и сумрак остатка света.
Окултна историја неолиберализма општи је битак Новог светског поретка. Езотеријски трендови Нових темплара моћи зла ограничавају произвољном етиком, исписаном руком једног човека и неосвештаном нечим вишим.
Дужност према стварности и дужност према истини – илузија је, страст и лудост, холограм је кружног сна у дијалогу „детаљ – целина”, стратегија је доминације по прорачуну слободне воље или капитулација без преседана. Таква је и фатална синтеза формуле (не)људског начела савременог човека, као нумерисани, дигитално осмишљени и учинковити одраз патолошког тренутка.
Источна прича меко је и тихо ткање, бајање и фантазија богато шарених слика, пакао или рај, хука и покор крви или шапат дубоко скривених тајни.
Западна прича одломак је живота, студија, доказ у гробној и мудрој тишини, који изједначава судбине, сујеверја и истине, док тамни нагони, попут руље звери, жедни крви и блуди, снажни као у дан стварања света, заустављају часом све и заповедају пир страсти и умирања: Човека је најбоље у хладу посејати. И ноћи да буду светлије од дâна, јер никоји плод није то што човек је...
