Из Нашег очинског срца препуног пасхалне радости, придружујемо се јављању триумфалне победе живота и светлости над смрћу и тамом, дубоко надахунути химнографијом Светог Јована Дамаскина:
О велика и најсветија Пасхо, Христе,
о Мудрости, и Речи Божја, и сило!
Дај нам да се што потпуније сјединимо
с Тобом у незалазном дану Царства Твога.
(Пасхални канон – 9. песма)
„Христос Васкрсе, радости моја“, узвикује свети Серафим Саровски, придружујући се хору одзвањајућег прогласа неизмерне Пасхалне радости која се прочула по целом свету. Јер заиста Васкрсе Христос, Љубљени!Ова велика и најсветија Пасха продрла је у овај наш свет, свет времена, простора и материје, стварне историје, стварних људи и стварнога живота! Премудрост, Реч и Сила Божја, уништила је смрт и таму, јер „слава је Божја потпуно живи човек“, речи су светог Иринеја Лионског.
Ипак, чини се да наш ум и наша машта нису у стању да докуче пуноћу Пасхалне тајне, у покушају да уклопе блиставу и продорну чињеницу Васкрсења у знане нам, ограничене и сићушне, људске могућности. Истовремено, савремено друштво покушава да засени ову победу живота и светлости нудећи му корупцију као слободу, образовање без просветљења, и лажне изборе живота. „Ако је тако, онда смак света није пред нама, већ иза нас“, пророчки упозорава Свети владика жички и охридски Николај, „а човечанство не постоји само у изгубљеном рају, већ и у изгубљеном животу“.
Пазимо дакле, јер управо због тога нас свети апостол Павле опомиње: „Али вама напомињем, браћо, јеванђеље које вам проповедах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповедах, осим ако узалуд не поверовасте. Јер вам најпрe предадох што и примих, да Христос умре за грехе наше по Писму; И да би погребен, и да је устао трећи дан по Писму“ (I Кор. 15:1-4). Као такав, наш једини циљ, Љубљени, јесте да се сјединимо у Христу и постанемо део потока који се улива у снажну реку, сједињујући се у Њему и са Њим, у Коме почива пуноћа, a са њом и лепота стварне слободе, истине и праведности какве до сада нисмо познавали.
Наш свети владика Николај ову слику реке уподобљава заједници нашег спасења. По њему су појединци као поток који се зими лако леди, а снажна река која тече чак и усред зиме онда када се сјединимо једни с другима. Као заједница, заједно постајемо иконoликост Цркве. Јер ми смо удови Тела Васкрслог Христа, Који је ковчег нашег завета и ковчег нашег спасења, како поје велики псалмопојац Давид: „Господ је крепост моја и штит мој; у Њега се поузда срце моје, и Он ми помаже. Зато се весели срце моје, и песмом својом славим Га.Господ је крепост народа својега, и тврђава која спасава помазаника Његова.” (Пс. 27:7-8).
Аналогно речима светог владике Николаја из беседе одржане у граду Њујорку далеке 1921. године тадашњим неимарима савременог друштва о Христу као „камену који одбацише зидари“ (Пс. 118,22), упоређујући оне који покушавају да подигну темељ за млин, тако што ће свој једини велики камен потопити у средину речног корита, а сам млин начинити ситним каменчићима са руба обале које олако носи вода. Тада ће, на исти начин као и у данашње време, оне каменчиће који се буду користили у изградњи друштва, однети набујала река. Једини насушни камен је Распети и Васкрсли Господ – наша једина тврђава, наш камен темељац и сигуран стожер.
Зато, Најљубљенији, како би се што потпуније сјединили с Њим у незалазном дану Царства Његовог,узрадујмо се у нашем заједничком трагању за обновом истине и праведности са пуноћом Свете Цркве Христове, наше чврсте заједнице и сигурног спасења, сада, више него икада, из свег срца узвикујући:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Епископ источноамерички Иринеј
Извор: Епархија источноамеричка
