Последњих година свог овоземаљског живота старац Порфирије је имао обичај да напушта манастир у коме се лечио и да одлази у једно усамљено место на Евији, према Егејском мору, у пратњи једне или две особе које су му помагале јер је био слеп и немоћан.
Тамо би сваки пут остајао два-три дана – не више. Пошто тамо није било никаквог прикладног коначишта, често је ноћивао у једној напуштеној црквици или у неком аутомобилу. Људима који су били са њим, често је говорио о духовном животу у Христу, а они су, из ревности и из љубави, уз помоћ магнетофона бележили његове речи. Ти записи понекад нису имали почетак или крај, јер руковање магнетофоном није увек било савршено. Један од најбоље сачуваних одељака разговора издат је у облику касете. Разговор који овде наводимо пренесен је са те касете. Овај разговор вођен је јула 1988. године, у три ујутру, у једној напуштеној црквици.
Старац: Он је свуда. Објасните то сами. Ја то не могу да објасним. Само Вам кажем, на било ком месту можеш помислити на светог Антонија: ми можемо овде помислити на њега, неки на њега могу помислити у Тиваиди, неки у Египту, неки у Јерусалиму, неки на Синају. Овога часа он је и онде и другде. Шта кажете?
Неко од присутних: Он је свуда зато што је у божанској благодати.
Старац: Да, он је у духовном свету. А ми, децо, иако смо хришћани, ништа не знамо… ништа не знамо о Христу!
Неко од присутних: То је чињеница.
Старац: Ми, сироти, и живимо и понешто читамо. Лепо је, кажемо; дивно је то рекао тај и тај Отац; и дивно је то рекао онај Отац, како ли се зваше… Тако и тако. Лепо, заиста лепо. Па ипак, остајемо у свом немару, у непромишљености, и живимо без Христа. Христос је нешто друго. Када Христос дође човеку, када ступи у нашу душу, тада душа постаје другачија. Човек живи свуда, живи у звездама, живи у духовном свету, живи у васељени, живи… Обраћају му се из Јужне Африке, са Индијског океана, а он разговара са њима; говори им о њиховим кућама, о њиховим кћерима и породицама, а истовремено је и овде. Разумете ли?
Можда ћете ви сада помислити да сам ја нешто нарочито јер вам говорим овакве ствари. Нисам ја ништа. Но, трудим се да будем нешто; а од овога што вам говорим, могу да окусим само мало, врло мало… Трудим се, додуше, и желим, и волим; нећу да присиљавам себе. Много пута, међутим, доживљавам то уз помоћ благодати Божије, али о томе не говорим. Није ми допуштено. Све што ми је допуштено да кажем – ја кажем, али не могу увек да говорим о овим стварима. Живот без Христа, дакле, није живот, и готово. Ако у свим својим делима и мислима не видиш Христа, ти си онда без Христа.
Схватате? Сећам се једне песме: Kaд је Христос свагде с тобом, страха нигде нема.
Јесте ли је чули? То је дечија песмица, не сећам се њених речи.
Дакле, то је прави начин да посматрамо Христа. Он је наш пријатељ, наш брат; Он је за нас све што је лепо и што је добро. Он је све. Он је, ипак, и наш пријатељ, који узвикује: “Ви сте моји пријатељи, зар не схватате? Ми смо браћа. Нисам ја… не држим ја у својој руци пакао, не претим вам – ја вас волим. Желим да се и ви са мном радујете животу”. Схваташ?
Такав је Христос. Нема код Христовог човека туробности и меланхолије; он није окренут само ка себи, попут човека кога заокупљају и муче којекакве мисли и проблеми који му у животу повремено наносе бол.
Христос представља нови живот. Како бих то рекао? Христос је све. Он је радост, живот, светлост; Он је истинска светлост, због које се човек радује, постаје полетан, види све ствари, све људе, саосећа са свима, жели да сви буду заједно са њим, односно заједно са Христом.
Кад пронађемо некакво благо или нешто слично, не желимо никоме о томе да говоримо. Када, међутим, хришћанин нађе Христа, кад упозна Христа, кад осети Христа, Који се уселио у његову душицу, он жели да повиче и да свугде говори о томе; жели да говори о Христу, да каже шта је Христос, жели да нас посаветује да заволимо Христа и да нам ништа не буде прече од Његове љубави. Христос је све; Он је Извор живота, жеља над жељама – Он је све. Све што је лепо, то је у Христу.
Када се човек удаљи од Христа, обузимају га туга, меланхолија, раздраженост, тескоба, сећања на животне трауме, на притиске, на мучне тренутке. Преживљавамо све муке и невоље нашег живота. Идемо тамо-овамо, па ништа; нигде се не заустављамо. Но, кад нађемо Христа, макар то било и у пећини, остајемо ту и страхујемо да се удаљимо, да не бисмо изгубили Христа. Прочитајте, па ћете видети. Подвижници који су познали Христа, нису хтели да напусте своју пећину – желели су да буду тамо где су осећали да је Христос са њима.
Христос је све.
Христос је Источник живота, Извор радости. Он је све. Шта ти мислиш о томе, Никос?
Неко од присутних: То што сте говорили, Старче, то су златне речи; то је истина. Тако је како сте Ви рекли.
Старац: Па да; али призвани смо да живимо таквим животом онда када за себе кажемо да смо хришћани, то јест да смо Христови. Разумеш? У сваком случају, и у часу властите немоћи, чим угледамо Христа, сместа мењамо мишљење и желимо да будемо са Њим. Христос је, наиме, наш пријатељ, наш брат; Он нам поручује: “Ви сте пријатељи моји” (Јов. 15,14), и не желим да ме другачије посматрате; не желим да ме гледате само као Бога, као Логоса Божјег, као једну ипостас Свете Тројице. Желим да ме гледате као неког свог, као пријатеља; желим да ме пригрлите, да ме као свог пријатеља осетите у својој души – мене, који сам истински Извор живота.
Ово је, дакле, истина. Па ипак, постоји сатана, постоји пакао, постоји смрт… Све то постоји… заиста постоји. То је она друга страна – зло; то је тама, све то припада тами.
Ко је Христов, тај мора заволети Христа; а кад Га заволи, онда се ослобађа од ђавола, од пакла и од смрти. Питаћеш ме, можда, јесам ли и сам дотле доспео. Нисам доспео, али то је оно за чим трагам, што желим. И у свом молитвеном тиховању, и свагде, настојим да живим на тај начин. Не живим, додуше, али… покушавам. Другим речима, како да вам кажем, како да вам кажем? Нисам ишао на неко место, је л’ тако, или сам, можда, ишао само једанпут, па ипак сам га видео; сад нисам тамо, али га се сећам, чезнем за њим, желим га. Ево, сада, овога трена, или сутра, прекосутра, сваког часа га прижељкујем, желим тамо да пођем, жудим за њим. Па ипак, нисам тамо. Не могу вам то објаснити. Схватате ли?
Ја живим у таквом подвигу. Реците слободно да сам луд. Реците да се о томе не говори; да онај, ко се подвизава, тај не говори о томе, него призива божанску благодат, и она му помаже. Да, али кад неко полуди, он говори. Постоји и лудост…
Па видите, док ово говорим, нисам при здравој памети. Мислим, луд сам што говорим о овоме.
Неко од присутних: Старче, већина нас или нисмо хришћани, или се само задржавамо код дивљења, па кажемо: Дивно је то рекао преподобни
Јефрем Сирин, Исак Сирин…, лепо је рекао тај и тај светитељ…, лепо је рекао Јован Лествичник; и остајемо код дивљења. Али, даље од тога – ништа; нема никаквог подвига. Због тога нас све изједа немир и напетост и брига…
Старац: Да, али питаш се: како? То је оно. Како да будем и онде, док сам овде? Проблем постоји само док Христос не дође да живи у теби – а тада, заједно са Њим, бићеш на сваком месту. Наша невоља је у томе што немамо Христа.
Старац (неке речи су неразговетне): …Да све то осећамо, да доживљавамо, и да све то постане стварност. Пријатељ! Брат! Како ли Христос то узвикује?! И колико…?! Колика се дубина крије у томе?! Велика дубина. У питању је, наиме, смелост према Христу. Он не жели страх.
Неко oд присутних: Да.
Старац: Не жели страх.
Неко од присутних: Да.
Старац: Је л’ тако? Апостоле је тако просто позвао. Није их присиљавао. Оставио их је тако… Све до краја су, сироти, били сами! Плашили су се, затворили се; и шта нису радили!… Но, Дух Који је дошао на њих, учинио их је савршенима.
Неко од присутних: Свакако.
Старац: Благодат Божија учинила их је савршенима. Је л’ тако? Шта ти кажеш?
Неко од присутних: Да, Старче.
Старац: Зар не мислиш да је тако?
