На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети свештеномученик Теодор вршачки; Свети мученик Вукашин; Свети мученици Сурдулички; Преподобни Теодор освештани; Света блажена Муза, девица; Свети мученик Авдис и остали с њим пострадали; Свети Никола мистик, патријарх цариградски; и Свети новомученик Никола.
* * *
Препоручена емисија:
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ТЕОДОР ВРШАЧКИ
Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.
Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.
Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“
Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса.
После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу.
* * *
СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН ИЗ КЛЕПАЦА
Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.
Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.
Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!”
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.
Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.
* * *
СВЕТИ МУЧЕНИЦИ СУРДУЛИЧКИ
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.
За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети архијерејски сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.
- О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације
Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.
Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.
По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима – 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године – детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.
Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван Светом литургијом и парастосом.
То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.
На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.
Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ОСВЕШТАНОГ, УЧЕНИКА ПАХОМИЈЕВОГ
Када по целом Египту брујаше глас о равноангелном животу преподобног и богоносног оца нашег Пахомија, сви верни слављаху због тога Христа Бога. Многи пак са топлијом љубављу к Богу, дарнути тим гласом у срце, напуштаху свет и све што је у свету, па одлажаху к преподобном оцу на монаховање. Међу овима беше и блажени Теодор. Син богатих и угледних хришћанских родитеља, он драговољно изабра сиромаштво, сматрајући све за трице, само да Христа добије.
Почетак његове љубави ка монаштву би на овај начин. Четрнаестогодишњи дечко Теодор виде како су његови родитељи о празнику Богојављења украсили кућу и напунили је сваким изобиљем земаљским. Размишљајући о томе, он осети таштину свега тога, јер се благодат беше коснула срца његовог, и он рече у себи: Каква ми је корист од тога? Шта ја бедник добијам од тога, ако се науживам привремених сласти земаљских, а будем лишен вечних? Јер нико који се наслађује привременим стварима, неће добити вечну славу.
Говорећи то, он уздахну из дубине срца. И у време обеда он уђе у једну забачену одају, паде лицем на земљу, и мољаше се Богу са сузама, говорећи: Господе, сведоче сакривенога и испитивачу тајни људских, Ти знаш да ја љубав Твоју претпостављам свему на овом свету. Стога Те молим, Господару, настави ме на пут Твој, да бих творио вољу Твоју; и просвети душу моју, да бих свагда славио и хвалио Тебе, Господа мог.
Док се он тако мољаше, у ту одају уђе мати његова. Он устаде са земље, и очи му беху пуне суза. Погледавши у њега, и видевши да су му очи надувене од плача, мати га стаде питати: Шта ти је, чедо? ко те ожалости? зашто плачеш? зашто ниси дошао да обедујеш с нама? Ми те са тугом тражисмо свуда, да би се заједно с нама провеселио. А он јој одговори: Иди, мајко, обедујте без мене, јер сада нећу да једем. – Но мати га дуго мољаше и нуђаше да пође за трпезу, али је он не послуша.
Идући сваки дан у школу и учећи, он се пошћаше до вечера. Понекад пак по цео дан није узимао ништа у уста, него је тек други дан увече по мало јео. Он две године не окуси од бољих и слатких јела, обучавајући себе за потпуно испосничко уздржање. И једног дана он тајно напусти своју кућу, остављајући родитеље и њихово богатство, и славу, и сав свет, и оде у један манастир, у коме нађе богоугодне монахе. И стаде живети међу њима у страху Божјем. И посматрајући њихове испосничке подвиге, он подражаваше њихово живљење, и стараше се да према својим моћима угоди Богу.
Једнога дана после вечерњег богослужења монаси сеђаху и вођаху разговор о предметима из Светога Писма. Тада један монах говораше о старозаветној скинији и о Светињи над светињама, и овако то објашњаваше: спољашња скинија представља Јеврејски народ, а Светиња над светињама има врло тајанствен и важан смисао за све народе, јер уместо приношења животиња на жртву, и кадионице, и трпезе, и кивота са маном и књигама завета, и свега што беше тамо, и уместо светлости светњака, нама се јави Бог Логос у телу просветљеном од Њега, и постаде нам светлост познања и хлеб живота и жртва за грехе наше.
Дајући такво објашњење, тај инок рече братији: Ово сам објашњење чуо од светог оца нашег Пахомија, који је у Тавенисиоту сабрао братију која напредује у Господу. Верујем да ће ми Господ подарити опроштај грехова мојих што праведног човека поменух у овај час.
Блажени Теодор, чувши за преподобног Пахомија, распали се срцем и рече: Господе Боже, када постоји на земљи тако свет човек, удостоји ме да га видим и да му следујем у свакој заповести, да бих се и ја спасао и удостојио оних блага која је Бог уготовио онима који Га љубе. – Говорећи то, Теодор се заливаше сузама, јер беше рањен божанственом жељом.
После неколико дана дође код њих у манастир један од чесних ученика Пахомијевих, по имену Пекусије, човек стар и врлински. Њега моли Теодор да га поведе са собом у Тавенисиот, у општежиће преподобног оца Пахомија. Пекусије поведе јуношу, и када стигоше у обитељ, Теодор се поклони Господу говорећи: Благословен си, Боже, што си тако брзо послушао мене грешног и испунио ми молбу. – А кад дође пред келију светог Пахомија, он од умилења и од духовне радости стаде силно плакати и сузе лити. Видевши га, свети отац му рече: Не плачи, чедо, јер и ја, ма да сам грешан, ипак сам слуга нашег заједничког Господа и Оца. – И преподобни Пахомије с љубављу прими у свој манастир блаженог Теодора.
Видевши у манастиру мноштво братије која се труди за Господа, Теодор се просвети умом, и прими у душу своју ревност богоугађања, и напредоваше у Богу врлинама. Разуман и паметан, он лако распознаваше истинити пут спасења, и стече са смирењем послушање велико и чудесно. Крепљен благодаћу Божјом, он беше бодар у молитвама, вредан у пословима, неослабљив у пошћењу. И не престајаше да стално жели све веће и веће напредовање у добрим делима и благодати Господњој. А када би видео неког да је тужан, он га је тешио; и када би видео неког да греши, он га је дружељубиво и састрадално исправљао. Видећи све то, преподобни Пахомије га веома заволе, и метну га у срце своје.
Мати Теодорова, чувши да се син њен налази у Тавенисиоту код преподобног Пахомија, узе од епископа писмено наређење у коме се наређивало да јој преподобни Пахомије врати сина. И она дође у Тавенисиот, и би смештена у гостопримници женског манастира, у коме се подвизаваше Пахомијева сестра. И извести мати Теодорова светог Пахомија да жели видети свога сина. Старац рече Теодору: Чедо, дошла је твоја мати желећи да те види, и има за нас писмено наређење од епископа. Отиди дакле до мајке, нарочито зато што свети епископи пишу, јер њих морамо послушати. Теодор му одговори: Оче, најпре ми реци, нећу ли ја на дан Суда дати одговор Богу што сам као монах отишао код моје мајке, коју са свима световним пристрашћима оставих Бога ради, и што сам саблазнио братију? Јер када је још пре нове благодати, у Старом Завету наређено синовима Левијевим да се не виђају са својим родитељима и браћом, да би одржали заповести Божје (5. Мојс. 33, 9-10), у толико пре ја, који сам се у новој благодати удостојио толиког дара – светог чина монашког, не треба да љубав родитељску претпоставим љубави Божјој, јер Господ наш рече: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Свети Пахомије му на то рече: Чедо, ако по тебе није корисно да видиш своју мајку, ја те не приморавам. Буди савршен монах који се потпуно одрекао и света и себе самог.
Када мати сазнаде да њен син не само нипошто не жели да се врати к њој кући, него ни да се види са њом, она и сама одлучи да се не враћа кући, већ да остане у том женском манастиру као монахиња. Јер говораше она себи: Ако Бог хоће, ја ћу сина свог видети међу светим оцима, и душу своју наћи њега ради.
Тако мушко и непоколебљиво стремљење к Богу младога монаха спасе не само његову, него и његове матере душу, побудивши је на тегобан и мучан монашки живот Бога ради.
Преподобни Теодор јачаше Духом, и у свему се уподобљаваше своме духовном оцу, светом Пахомију, покоравајући му се Бога ради као самоме Богу. А отац много пута искушаваше његово послушање и трпљење, наређујући му да обави извесне послове. И кад би извршио што му је наређено, отац га кораше да тобож није добро урађено, па му наређиваше да то исто понова уради. А он никада ни за шта не узврати оцу, нити узнегодова, нити се разгневи, нити ожалости, већ свагда с радошћу примаше наређења од оца, и његове прекоре сматраше као похвалу себи.
После неколико година к Теодору дође његов брат по телу Пафнутије, са жељом да се замонаши. Но Теодор не хте ни да чује, пошто се Пафнутије још не беше потпуно одрекао старога човека. И плакаше Пафнутије. За то дознаде свети Пахомије, па рече Теодору: Добро је бити попустљив у почетку према онима који желе да ступе у монашки подвиг. Јер као што новозасађено дрво захтева много неге и старања, тако је и ономе који почиње са монашким уздржањем потребно мало попуштања и утехе, док се благодаћу Господњом не укорени и вером не утврди. – Теодор послуша оца те прими брата по телу, и упућиваше га на врлине.
Други пак брат по духу, ленивац, увреди се што га преподобни Пахомије често саветоваше и караше, па намисли да бежи из манастира. Сазнаде за то блажени Теодор, па се направи као да је љут на оца и тобож хоће и он да бежи, па рече томе брату: Знаш, брате, речи овога старца су преко мере жестоке, и не знам да ли ћу моћи више овде да поднесем. – Слушајући такве речи од Теодора, брат се обрадова, па га упита: И ти ли патиш од њега као ја? Теодор одговори: Силно патим; него ако хоћеш, будимо једно, тешећи један другог, док понова не настрадамо од старца. Ако се пак старац од сада покаже добар према нама, онда ћемо остати овде; но буде ли зао и јаростан према нама, онда ћемо заједно отићи одавде.
И послушавши Теодора, тај брат не оде из манастира, чекајући да обојица заједно изађу. А Теодор оде и насамо обавести о томе преподобног Пахомија. Старац похвали Теодорову памет. Затим, позвавши их обојицу к себи, отац преклони главу своју пред њима, говорећи: Опростите ми, браћо, јер сагреших према вама. Као добри синови, и ви сте дужни да трпите и сносите слабости оца вашег. – И тако се брат тај испуни умилењем и разнежи, и напусти своју некорисну намеру, и од тада се поправи.
Преподобни Пахомије, видећи да блажени Теодор напредује у врлинама и благоразумности, и да је као начитан у стању и друге поучавати речју, он му једном нареди да каже поуку братији на основу Светога Писма. Тада Теодор беше двадесет година. Послушан, без поговора извршујући наређење, Теодор стаде усред скупа и поче на основу Божанственог Писма говорити поуку, казујући многе ствари корисне по спасење. А неки од најстаријих отаца, посматрајући Теодора где им говори поуку, не хтедоше га слушати, већ стадоше негодовати, говорећи један другоме: Ето, почетник учи нас, младић држи поуку нама старцима; ми нећемо да га слушамо. И уставши, отидоше са скупа у своје келије.
Када Теодор заврши проповед Божје речи, преподобни Пахомије призва к себи оне старце, па их упита: Зашто напустисте скуп и слушање поуке, па одосте у своје келије? Они му одговорише: То учинисмо зато што ти нама оваквим старцима, који толике године проведосмо у манастиру, постави младића за учитеља. – Чувши такав одговор од њих, преподобни уздахну дубоко, па им рече: Неразумни сте и заробљени ђаволом, и сву своју врлину уништисте гордоумљем. Јер отишавши са скупа, ви напустисте не Теодора него реч Божју одбацисте, и лишисте себе Светога Духа. Зар не видесте мене како сам га веома пажљиво слушао, и много користи од његових речи добио?
Пошто тако покара и смири старце, преподобни Пахомије их излечи од болести превазношења и негодовања, и учини те они постадоше слушаоци Теодорових благоразумних и корисних поука. Затим постави блаженог Теодора за управитеља Тавенисиотске обитељи, а сам се повуче у други мањи и забаченији манастир. Теодор пак добро управљаше повереном му од оца обитељи.
Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. – Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. – Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.
Преподобни Теодор цео свој живот проведе веома богоугодно. И беше послушан оцу своме све до самог престављења његовог, и за време болести послужи му. После брзог упокојења Пахомијевог наследника, блаженог старца Петронија, свети Теодор постаде вођ светоме стаду, и обогати се многим чудесима, због чега постаде славан, и познат свјатјејшем Атанасију Великом, патријарху александријском. И пошто многима користи својим делима и речима, блажени Теодор у дубокој старости отиде ка Господу, да на небу са преподобним Пахомијем у хору богоносних Отаца стоји пред престолом славе Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек, амин. Преподобни Теодор се упокојио 368. године.
* * *
СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ДЕВИЦЕ МУЗЕ
Свети Григорије Двојеслов, папа римски (590-604. г. испричао је свом архиђакону Петру повест о блаженој девици Музи, коју је чуо од њеног брата Прова. Повест гласи:
Још као малој девојчици, Музи се једне ноћи јави у сну Пресвета Богородица Приснодјева Марија, праћена девојчицама истога узраста као и Муза. Богомати упита Музу: Желиш ли и ти да заједно са овим девојчицама живиш и да ме пратиш? Муза одговори: Желим, Госпођо. – Тада јој Богомати нареди да се уздржава од дечјих игара и од свега небогоугодног, пошто ће она кроз тридесет дана доћи к Њој и придружити се тим девојчицама.
Пробудивши се, Муза од тог часа промени свој живот, и одбаци свако дечје младоумље. Родитељима својим, који су се чудили томе и питали је поводом тога, она исприча како виде Пресвету Дјеву Богородицу, и шта јој Она рече и нареди, и у који дан има отићи код Ње и придружити се осталим девојчицама које Њу прате.
Двадесет и петог дана после јављања Пресвете Богомајке Музи, Муза доби силну ватру. А тридесетог дана, када се приближи час Музиног престављења, Муза опет виде Пречисту Дјеву у пратњи оних девојчица, која је стаде звати, а Муза јој тихим гласом одговараше: Ево идем, Госпођо, ево идем. – И са овим речима она предаде душу своју у руке Пресвете Богородице и, оставивши земаљски живот, она се настани у небеским обитељима са светим девицама.
Чувши ову повест, архиђакон Петар упита светог папу Григорија: Желео бих да знам, владико, да ли сада, пре васкрсења тела, душе праведника могу бити примљене на небу? Свети Григорије одговори: Не можемо рећи нити да су душе свих праведника примљене на небу, нити пак да су потпуно одбачене, јер има душа неких праведника, које се налазе у извесној удаљености од Небеског Царства. Разлог тога је у томе што ти праведници за живота на земљи нису достигли савршену праведност. А да душе оних праведника који су богоугодно живели на земљи, када изађу из телесних затвора, бивају одмах настањене у небеским обитељима, то је очигледније од сунца. Јер сама Истина – Господ Христос сведочи о томе, говорећи: Где је леш, онамо ће се и орлови купити (Мт. 24, 28), то јест, где је сам Он Спаситељ наш са примљеним на себе телом човечанским, тамо се без сумње скупљају душе праведника. И свети апостол Павле жељаше да се разреши од тела и буде са Христом (Флб. 1, 23). Који верује да је Христос на небу, тај верује да се и Павлова душа налази са Христом на небу. Исти апостол јасно сведочи да се душе праведника по разлучењу од тела, настањују у небеској отаџбини, јер каже: Знамо да кад се земаљска наша кућа тела разруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2. Кор. 5, 1). Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДИСА, АВДЕ И ОСТАЛИХ СА ЊИМА
Свети Авдис беше епископ у граду Витасахару, у Персији. Оптужен од свога нећака персиском цару да не поштује веру Персијанаца већ Христа, епископ Авдис би изведен пред цара заједно са шеснаест свештеника, девет ђакона, шест монаха и седам монахиња. Пошто јуначки исповеди Христа за истинитог Бога, епископ Авдис са осталима би послат царевом брату Арситу. Арсит их испита, па кад виде да његове речи не помажу ништа и да они остају чврсти у вери Христовој, он нареди да их конопцима вежу, и да их што јаче стежу. Тако су ове свете људе мучили седам пута дневно. Од силног стезања конопцима најзад се мученицима провидеше кости, и чуло се како шкрипе.
Затим их бацише у тамницу; и тамо им шиљаху јела од идолских жртава, али они и не погледаше на њих. Зато би издата заповест те ови славни страдалци осташе у тамници не једући и не пијући. Но једна богољубива жена даде им хлеба и воде, те они то једоше и пише, и Бога прославише.
После много дана изведоше свете мученике из тамнице, па им придружише и епископа Авду, коме Бог унапред беше открио да ће мученички пострадати, и да ће победити, и венац добити. Онда сви ови свети бише послани врховном жрецу персијском Мапти. Они и пред њим веру своју у Христа исповедише и потврдише. Зато их најпре силно мучише, па им најзад главе отсекоше. И тако сви примише мученичке венце.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛЕ МИСТИКА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ
Рођен је око 852. године у Цариграду и био сродник Св. патријарха Фотија, чији је ученик био заједно са царом Лавом VI, званим Мудрим. Прославио се необичном строгошћу живота. Када он постаде патријарх Цариградски (901-907. г.), цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву а свештеника који га венча рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 912. године, на коме четврти брак уопште би хришћанима забрањен. Упокојио се 925. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високога чина, потом је оставио сујету света и замонашио се у манастиру Св. Трифуна близу Халкидона. Скончао мирно 925. године. Иза себе је оставио мудрости пуне богословске и канонске списе и писма.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ИЗ МЕЦОВА
Овај јунак Христов рођен је од побожних родитеља у Мецову, у Епиру у Грчкој. Још као младић он оде у Трикалу, и најми се у једног пекара да му служи за плату. Након много времена неки Турци, нешто преваром и обећањима а нешто застрашивањима, успеше те се он одрече Христа. Али када дође к себи, он побеже, оде у свој завичај, и тамо опет поче водити хришћански живот. Касније, пошто прође много времена, Никола натовари на кљусе луч и са неким својим мештанима оде у Трикалу да га прода. Но тамо га препозна један берберин Турчин, комшија споменутог пекара, окоми се на њега и стаде га грдити што се одрекао вере и опет постао хришћанин. Уплашен, Никола му даде товар луча, и замоли га да га не прокаже. Овај пристаде на то под условом да му Никола сваке године до краја живота доноси по товар луча. Никола му то обећа, и сваке године доношаше му по товар луча.
Међутим, не прође много времена и Никола се покаја што је дао овакво обећање ономе берберину, и не хте му више давати луч, већ донесе одлуку да и смрт прими само да окаја своје раније одречење од Христа. Са таквом одлуком он оде к своме духовнику и откри му своју намеру. Но духовник га стаде одвраћати од тога, јер му се може десити да не буде у стању поднети мучења, па се по други пут одрећи Христа. Али Никола остаде чврсто при својој намери, и говораше да он има сигурну наду у Господа да ће му Он дати снаге да јуначки поднесе сва мучења за љубав Њега и да остане непоколебљив у вери Његовој, сатирући сваког непријатеља и противника. Видевши код Николе такав жар и жудњу за мучеништвом, духовник га онда многим саветима и молитвама још више учврсти у томе, па отпусти.
Са тако чврстом намером и одлуком Никола оде у Трикалу. Тамо га шчепа онај берберин, и дављаше га говорећи: Где је, неверниче, луч што си ми обећао? – Никола му одговори: Ја теби не дугујем ништа! – Разјарени берберин стаде силно викати и ружити Николу. На ту вику дотрчаше многи Турци, па кад дознаше у чему је ствар, дохватише Николу и тукући га одведоше у суд, и тамо доказиваху како се он одрекао вере хришћанске и примио њихову. Упитан од судије, мученик одговори: Родио сам се хришћанин, и хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин, и никада се вере своје одрећи нећу, па макар ме ставили на какве било муке. – И пошто не успеше ни ласкама ни претњама да га приволе на своју страну, они га дуго моткама немилосрдно тукоше, па га онда много дана мучише глађу и жеђу и другим мукама. А блажени мученик све то подношаше храбре душе и са великом радошћу.
Затим мученика из тамнице по други пут изведоше на суд. И он опет громко изјави да је Христос једини истинити Бог, и да он верује у Њега, и да Га се никада одрећи неће. Када судија виде да је Никола непоколебљив у својој вери и одлучан, он нареди да се наложи велика ватра на тргу и мученик баци у њу. Ватра би наложена, мученик доведен и бачен у њу, и он у огњу радујући се и славећи Бога предаде дух свој.
Покренут побожношћу, један ћерамиџија оде наредне ноћи на трг, да нађе неки делић светитељевих моштију. Тамо затече неколико Агарјана који стражараху, он им даде доста новаца, те му они дадоше свету главу мученикову, која беше нешто мало опаљена. Он је однесе својој кући, и сакри је у зиду и зазида, из страха од Турака. И о томе не рече никоме од својих укућана. Но након извесног времена ћерамиџија умре, а свечесна глава мученикова остаде сакривена у зиду. Ту ћерамиџијину кућу купи неки хришћанин Меландрос, и увече на сам дан у који свети мученик беше пострадао, виде светлост где сија на оном месту зида где света глава мученикова беше зазидана. Збуњен и зачуђен том светлошћу, Меландрос раскопа то место на зиду и нађе свету главу светог мученика Николе. Но сматрајући себе недостојна да у својој кући држи такву светињу, он однесе свету главу у манастир светог Варлаам и предаде је тамо на спомен себи и својим родитељима.
Ова света глава и данас се налази тамо, и сваки дан твори надумна чудеса. Ево нека од њих. Једном беше страшан помор у Трикали, и свакодневно умираху многи; но чим ова света глава би донесена у Трикалу, одмах престаде помор. Исто тако и село Дистату пустошаше једно време помор, који на исти начин престаде чим света мученикова глава би однесена тамо. А кад једно време куга хараше у Каларити, долазак ове свете главе одмах је избави од куге.
Нарочито ова света глава прогони скакавце, чува усеве, тако да се томе и Турци диве. И то бива не једанпут или двапут, већ много пута, све до данашњега дана. И не само то, него она на чудесни начин исцељује неизлечиве болести; а чини и многа друга чудеса свакодневно, ма у које место да се однесе. Молитвама светог мученика Николе нека се и ми избавимо од сваке опасности и нужде. Амин.
